ДОЗИВАЛИ ГРГУ У ЛОВУ НА ДИВЉЕ СВИЊЕ НА ГАЛОВЦИ ПОКРАЈ КРУШЧИЧКОГ ЈЕЗЕРА (КОСИЊ)
Миливоје Шолевић
Миливоје Шолевић
ДОЗИВАЛИ ГРГУ У ЛОВУ НА ДИВЉЕ СВИЊЕ НА ГАЛОВЦИ ПОКРАЈ КРУШЧИЧКОГ ЈЕЗЕРА (КОСИЊ)
Ловци Ловачког друштва „Орао“ из Косиња били су страствени ловци, који су уједно били добри домаћини ловцима – гостима, који су вољели долазити у Косињ. Често су ловили у веома сложеним временским ситуацијама и на тешким теренима, при чему су се догађале многе догодовштине и подухвати, који су били предмет разговора у њиховом друштву. Прелазак ловаца са коњем који је вукао острељене дивље свиње преко залеђеног Крушчичког језера је био веома ризичан подухват. Причу „Дозивали Гргу“ из књиге Миливоја Шолевића „Део мојих сећања и доживљаја“ приредио је Ђорђе Пражић.
Мало је зимских дана који у Лици нису показали своје оштре зимске зубе, са већим снегом
Крушчичко језеро
иветровима од којих су се љуљале и шкрипале букве и јеле. Такво време није сметало ловцима и за лов увек расположеним Личанима. „Доктора Гргу“ (др Јосип Гргурић из Загреба) позвао сам да неколико дана проведемо у Лици у лову на дивље свиње којих се беше намножило, а тражење хране и велика студен – сагнала их је у тешко проходан и кршевит простор поред акумулационог Крушчичког језера. Пре тога нас двојица смо, већ од јесењих дана, расположиво време провели у ловиштима Горског Котара, на Петровој Гори, Папуку и Псуњу, а били смо и у Спачви у организацији и на позив наших пријатеља. У Горском Котару, Гргином родном крају, ловачки успех је био слаб, али ми смо се увек отуда враћали задовољни. За то је био заслужан докторов брат Миро, који је на мене оставио утисак дружељубивог врло пријатног човека, друга као што је и његов брат Грга.
Када је реч о Лици и зимским данима, треба имати у виду хладно време, велики снег и јаке вејавице, што није погодно за лов, осим најупорнијима, добро опремљеним и физички спремним. Моја кућа уз акумулационо језеро, на надморској висини око девет стотина метара, смештена на позицији одакле је било погодно кренути у неколико праваца где се на таквом времену склањају и дуже задржвају све оне врсте дивљачи које су на личким просторима. Дивље свиње су сашле на ниже пределе, а дешавало се да се у насељеним крајевима појаве и вукови, па смо одатле најчешће и полазили. Управо, ту нам је било састајалиште,полазак и повратак.
Уз наложени камин и припремљено јутарње пиће, чекали смо још шесторицу расположених да тога јутра кренемо уз Галовку и даље. Време и наша спремност утицали су да идемо све док не нађемо трагове, а можда и на леглу дивље свиње, које се на овако великом снегу не крећу далеко и шансе су нам много веће. Стигли су сви у кратком размаку, расположени и спремни да се одмах крене. Миле Штакић – Црни је обуо свога пса Лису. На предње шапе му навукао “цокље” јер су му од леда, снега и камена биле израњаване. Лед је прекрио цело језеро, а лисице су га изукрштале траговима, што је значило да је могућ прелазак преко њега. За домаће је то било велико олакшање, јер се нису морали верати уз стрму и камениту Галовку и уз много муке да се домогну њених врхова. За мене прелазак преко залеђеног језера био је незамислив и кренуо сам преко бране да пронађем зараслу путању која води према врху и даље према Антиновици.
Брана ХЕ Склопе
Окренуо сам се на позив Илије Штакића-Маћина, да га сачекам. И он ће са мном, јер му није било разумно да се ја сам провлачим тим беспућем. Њему је брдо и сваки камен на њему био познат, па иако натопљени знојем, пронађосмо пролаз до места близу врха. Мало се одморисмо и разиђосмо да заузмемо места за чекање, знајуће да ће стајање у месту потрајати, јер су се наши другови са керовима чули иза Вршића. Лисе је залајао и није се померао са тога места све док се и свиње нису сврстале једана за другом и кренуле кроз велики снег преко камењара, кроз густу ниску шуму и трњаке. Од нас двојице доста је удаљено место одакле су се чули пси за свињама које су се покренуле. Начекат ћемо се доста док се провуку до нас.
Ловци из Млакве, стоје са лијева: Велимир Пражић-Вецо, и Јово Глумичић-Данин. Сједе са лијева: Срђан Шолевић, Душко Бобић-Наумов, Илија Штакић-Маћин, Дане Глумичић-Аничин, Миле Штакић-Црни, Стево Пражић-Столин и Милутин Глумичић.
Бирали смо и мењали места где треба чекати, оријентишући се по гласу Милиног Лисе, који се чује негде иза камењара близу Вршића, близу места где је залајао на почетку. Договорили смо се да треба да се спустимо са друге стране брда према некадашњем шумском путу од Крижића до Антиновице и да се раздвојимо,да пронађемо погоднија и прегледнија места. Проценили смо да се крећу у нашем правцу. На тако огромном снегу, непроходном терену на висини изнад хиљаду метара, није било једноставно одредити место за добар преглед и приближити се претпостављеном пролазу опрезне дивљачи. Прошло је доста времена док сам пронашао позицију, а већ је у погону испаљено доста метака и чују су не разговетни гласови, а Лисе напада из све снаге. Са моје леве стране плануше два пута по два метка са мањим размаком и Илија виче да пазим. Свиње не видим али видим како се отреса снег са малих борића и клеке куда оне пролазе. Два су места преко камењара куда морају да прођу и на њих сам концентрисао сву пажњу, стално пратећи оно опадање снега са грмља. Пропустио сам троје мањих и пуцао на једно повеће, а за тим на још веће и оборио их на месту.
Доста нестрпљиво провукао сам се између стена и клекових грмова, које Личани називају ”боровица”, до места на којем су свиње лежале, подаље једна од друге. Прво сам дошао до повеће мршаве крмаче, а потом до вепра, доста старог и без левог ”кољача”. Илију нисам могао да дозовем, па сам се вратио на његов траг и наишао на једно крупније назиме које је он отстрелио и отишао трагом за рањеним. Наши се међусобно дозивају, договарају, али су на терену суседног ловачког друштва. Најчешће се чују гласови: “Гргаааа!, о Гргааа!, стани ј..а све своје, кућеш тамо?“…. Грга је, на сломовратном и у сваком смислу тешком и опасном терену, изгубио орјентацију и отишао у супротном правцу толико далеко да су га једва могли дозвати и вратити. И из тога комшијског ловишта на чијем су терену наши дотукли неколико рањених свиња, чуло се дозивање Грге. И њихових пар ловавца било је у лову, а и они су са собом имали Гргу који им се изгубио између провалија. Једни и други дозивали су Гргу. Када су наше комшије видели да то није група ловаца, а ни Грга из њиховог друштва, престали су да дозивају. Чак су нам се на неки начин и изругивали, како сам касније чуо од друга из тога ловачког удружења. “Па ајте нека вас врази носе то што сте били у нашем ловишту, али што нам наша имена присвајате. Окле Влајима Грга?”
Илија се спустио до језера и довукао оно свињче које је рањено нашао и дотукао. Они други су
Ловци из Млакве и Забарја са лијева стоје: Миле Грујичић-Варат, Миливоје Шолевић, Срђан Шолевић, Обрад Цвијановић-Орјан. Са лијева чуче: Душан Грујичић-Дуда, Буде Кокотовић-Бућо и Мићо Милеуснић-Илинкин.
учинили то исто – довукли све што су уловили и оставили на два места уз језеро, само су остала она три грла на Галовци изнад борића – Илијино једно и мојих двоје.
Ишао сам истим трагом куда смо се попели на брдо. Јако уморан и доста касније, састао сам се са онима који су се вратили преко језара и стигли до моје куће. Наложили су камин, у којем је било још доста жара и на тенане испијали ракију и кафу.
Грга је био предмет приче и шале, а решавао се и начин на који ће се сутра донети гомила дивљих свиња, посбно ко ће ићи да их довуче до језера. Оно троје са половине Галовке, чине посебан проблем, никоме се од данашњих учесника не иде уз и низ скоро непроходан терен. Сви су били сигурни да је лед јак и да Варатову кобилу може издржати. Отишли су Црни Миле и Душко Бобић-Наумов са Милом Грујичићем-Варатом и закачили за “орму” двоцифрени број већих и мањих комада већ “укочених” дивљих крмади и тако, повезаних једно за друго, превезли до трактора на другој страни језера. Буде, Илија и један од млађих, су пре тога “дошлајсали” ону тројку што је остала изнад борића, привезали је за већ дугачак „црни ланац“ формиран од очишћених, јуче острељених црносивих животиња.
Миливоје Шолевић поред трофеја
Не дуго затим суд у Госпићу је решавао предмет по тужби ловачког друштва са којим смо се граничили, али је установљено да су наши ловци прешли границу за рањеном дивљачи, тамо је покупили и по неко рањено свињче дострелили, што се није сматрало недозвољеним упадом у туђе ловиште.
Књига Миливоја Шолевића
