Мистерија Шаранове јаме
Ђорђе Пражић
Мистерија Шаранове јаме
Злокобна изјава контраверзног „хрватског повјесничара“ професора Јосипа Јурчевића у емисији „НДХ:Мук“ на РТС дана 22. септембра 2016. године, да у Шарановој јами нема нити једне кости од жртава рата, указује на могућност коришћења нових метода фалсификовања истине о страдању српског народа у Другом свјетском рату на простору Хрватске.
Шаранова јама је једна од више десетака јама на простору планине Велебит у Хрватској. Током 1941. године и касније, Шаранова јама је била једно од значајнијих губилишта у систему Концетрационог логора Госпић – Јадовно – Паг и у њу су бацане цивилне жртве претежно српске националности.
Најдрагоценији податак о попуњености Шаранове јаме са жртвама , може се видјети из записника чланова Земаљске комисије из Загреба : Андрија Сунајко, Јуре Башић, Јосип Девчић, Новачић, одборник из села Јадовно, и фотограф Ивица Милиновић из Госпића.[1] Поред њих су ту били милиционари којима је командовао командир Прица Милош.
Они су дана 21. августа 1945. године обилазећи простор логора Јадовно дошли до Шаранове јаме и између осталог установили слиједеће:
– Према изјави одборника Новачића из засеока Јадовно, током 1941. године, усташе из
Отвор Шаранове јаме на Велебиту
Госпића су доводиле свезане људе из госпићке казнионице и у ову јаму бацали их убијајућих их изнад јаме, или су их у њу живе бацали.
– Присутни су гледањем са отвора јаме уочавали у полутами кости (обзиром на унутарњи сифонски изглед јаме и дубину јаме, може се претпоставити да је била већа наслага костију – Ђ.П.).
– Око јаме са сјеверне и са јужне стране уочавали су се остаци исушеног креча, који се спуштао низ површину јаме према гротлу.
Присутни фотограф Милиновић је снимио стање око јаме и са отвора стање у самој јами, гдје су се могли јасно видјети посмртни остаци жртава.
Чланови комисије су били мишљења да је излаз из јаме без помоћних средтава био немогућ. Комисија је предложила „да се у сврху установљавања садржине јаме потребно би било подузети спуштање у јаму и ископавање….“ Саставни дио записника биле су и фотографије.
Сада нам је непознато гдје се налази тај записник и фотографије, који су драгоцјен доказ да су у Шаранову јаму бацане жртве током Другог свјетског рата, а највише у 1941. години.
Прво спелеолошко истраживање „Шаранове јаме“ извршено 1962. године, што је објављено у
Пресјек Шаранове јаме
часопису „Наше планине“. У јаму се спустио хрватски спелеолог Тихомир Пајалица и при том је открио наслаге костију у дебљини од 1.35 метара. Ово је само једна од неколико различитих процјена дубине костију. Сплитски етнолог др Весна Чулиновић-Констатиновић барата са податком од 5 метара дубине наслаге костију.
Јуна 1990. године у „Шаранову јаму“ су се спустили београдски спелеолози Данимир Ристић и Драган Максимовић. Према Ристићевој процјени у јами је било 4 метра дубине наслаге костију.
Индикативна је процјена хрватског спелеолога др Срећка Божичевића из времена почетка деведесетих година. Он наводи да је прича о Јадовном мит Ђуре Затезала и да у Шарановој јами има 500-800 жртава. Наводно истраживање хрватских спелеолога Паве Врањицана и Давора Бутковића са краја деведесетих година прошлог вијека, говори о томе да у Шарановој јами нема људских остатака. Они су „утврдили“, да се у јами не налази нити један људски костур о чему су извјештајем и видео записом обавијестили све надлежне институције и сами политички врх Републике Хрватске.
У широј јавности „Шаранова јама“ веома се често погрешно назива јамом Јадовно. Често се из незнања а можда и намјерно пласирају подаци да се само у овој јами налази 30.000 до 40.000 жртава, избјегавајући навести цијели систем губилишта и јаме на Велебиту који се налазе у ближем и ширем рејону оближњег логора Јадовно. Шаранову јаму нису никада правовремено детаљно истражили српски или међународни спелеолози и форензичари, тако да је остављено доста времена и простора фалсификаторима историје да избришу трагове злочина. Како је могуће да су се 21.августа 1945. године са отвора јаме видјеле кости жртава, а до краја деведесетих нестану сви посмртни остаци? Можда су „хрватски повјесничари“ са вербалног и писаног фалсификовања историје ратних злочина прешли на лопате, мртвачке вреће и премештање посмртних жртава.
Време српске инертности и заблуда није ишло на руку жртвама већ скривачима тог страшног злочина. Зато власти Републике Србије, Републике Српске, Српска православна црква и потомци жртава требају покренути поступак истраживања и ексхумације „Шаранове јаме“ и осталих масовних гробница на простору логора Јадовно. Такве захтјеве треба упутити према Влади Републике Хрватске у складу са члановима бр. 18 – 24 „Закона о истраживању, уређењу и одржавању војних гробаља, гробаља жртава Другог свјетског рата и послијератног раздобља“ („Народне новине“, број 143/12), донешеним 7. децембра 2012. године, у Републици Хрватској. Провођење овог закона је у надлежности министарства надлежног за бранитеље (Министарство бранитеља). Република Србија је доњела Закон о ратним меморијалима („Службени гласник РС“, број 50 од 29. јуна 2018.), гдје је у члану 14. наведена могућност помоћи у истраживању, ексхумацији и обиљежаванју мјеста страдања. За одобрење и планирање тих радњи у складу са националним законодавством државе (на чијој територији се врше радње) надлежан је Савет за неговање традиције ослободилачких ратова Србије. Савет прима предлоге до 30.септембра у години.
Ако су екипе Министарсва бранитеља Републике Хрватске већ истражиле Шаранову јаму, било би интересантно упоредити резултате истраживања са Записником из 1945. године. Како се може наслутити, можда је за ексхумацију жртава из Шаранове јаме већ касно. Али, зато има још доста масовних гробница на простору Велебита, које се могу истражити а жртве ексхумирати и сахранити.
Фуснота:
[1] Ђ. Затезало, Јадовно комплекс усташких логора 1941. Кнјига 1, Музеј жртава геноцида, Београд, 2007. стр.114.
