ГУБИЦИ СТАНОВНИШТВА КОСИЊА У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ

Ђорђе Пражић

                        ГУБИЦИ СТАНОВНИШТВА КОСИЊА У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ

Увод

Природне љепоте Косињске долине некада су биле карактеристичне по великом броју села и засеока пуних становника који су вредно радили и бавили се сточарством и пољопривредом. Из косињских домова често би се чула пјесма са прела и осталих дружења. Косињ је дуго био општина са средиштем у Горњем Косињу. Данас је број становника Косиња, а посебно младих веома мали, што  указује на постепено гашење преосталих мјеста. Посебно је то актуелно у овом тренутку када се планира исељавање становништва села Млаква, Горњи Косињ и неколико заселака за потребе ХЕС Косињ.

У овом раду обрадиће се губици становништва Косиња у вријеме Другог свјетског рата 1941-1945. Бројчани показатељи о жртвама, могу послужити за различите анализе догађања у том периоду, гдје се нарочито уочава очигледна геноцидна намјера уништења српског народа.

Посебно се то односи на различита тумчења узрока и последица убиства српских цивилних жртава.[1] У раду су објављена имена неких жртава, претежно хрватског народа, која до сада нису објављивана у хрватским зборницима, са искреном жељом да се да допринос будућем објективнијем попису жртава Другог свјетског рата  у Косињу.

1. Број становника у Косињу до Другог свјетског рата

Према подацима из извора бр. 4, број домова и становника у Косињу у току 1925. године био је слиједећи: У селима Косињ број домова (бд – у даљем тексту) је био 180, а број становника (бс – у даљем тексту) 904, Млаква бд 92, а бс 459, Липово Поље бд 175, а бс 878 и Доњи Косињ бд 325, а бс 1.655.  У засеоцима Крушчица бд 10, а бс 52, Подјелар бд 60, а бс 293, Пољанка бд 8, а бс 43, Косињски Рибник бд 16, а бс 91, Руја бд 31, а бс 158, Косињски Баковац бд 82, а бс 389, Шушањ бд 59, а бс 291, Замост бд 14, а бд 89, Вир бд 9, а бс 48, Дулибица бд 11, а бс 61, Крш бд 132, а бс 659, Подобљај бд 30, а бс 146, Пољан  бд 32, а бс 152,  Вукелићи бд 61, а бс 319, Рудинка бд 80, а бс 371, Замрштен бд 28, а бс 146 и  Кућишта  бд 30, а бс 154. Према овом попису који је састављен на основу званичних података Министарства унутрашњих дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у Косињу је било 1.456 домова и 7.358 становника, што значи по 5,05 становника по дому. Према овим подацима није пописивана национална и вјерска припадност.

Према попису из 1830. године у Косињу је живјело 2.320, или 42,9 % Срба и 3.093, или 57,1% Хрвата, што значи укупно 5.413 становника.

Према попису из 1931. године у Косињу је живјело 2.622, или 37% Срба и 4.466,  или 63% Хрвата, што значи укупно 7.088 становника.

2. Број становника у Косињу од 1948. до 2011. године (Извор бр.5)

-Према попису становништва из 1948. године број Срба је био 1.313, а Хрвата 4.315, укупно 5.628 становника, што је мање за 1.460 становника, у односу на попис из 1931.

-Према попису становништва из 1953. године број Срба је био 1.454, а Хрвата 3.876, укупно 5.330 становника, што је мање за 298 становника, у односу на попис из 1948.

-Према попису становништва из 1961. године број Срба је био 1.328, а Хрвата 3.356, укупно 4.684 становника, што је мање за 646 становника, у односу на попис из 1953.

-Према попису становништва из 1971. године број Срба је био 1.000, а Хрвата 3.045, укупно 4.045 становника, што је мање за 639 становника, у односу на попис из 1961.

-Према попису становништва из 1981. године број Срба је био 772, а Хрвата 2.254, укупно 3.026 становника, што је мање за 1.019 становника, у односу на попис из 1971.

-Према попису становништва из 1991. године број Срба је био 525, а Хрвата 1.741, укупно 2.266 становника, што је мање за 760 становника, у односу на попис из 1981.

-Према попису становништва из 2001. године број Срба је био 293, а Хрвата 1.057, укупно 1.643 становника, што је мање за 643 становника, у односу на попис из 1991.

-Према попису становништва из 2011. године број Срба је био 205, а Хрвата 752, укупно 957 становника, што је мање за 686 становника, у односу на попис из 2001.

На смањење броја становника у Косињу од 1941. године, утицали су губици у Другом свјетском рату, колонизација, економска миграција, политичка емиграција и остали неповољни утицаји произишли из сложеног друштвено-економско-политичког живота у Косињу.

-У току Другог свјетског рата погинуло је, убијено или присилно умрло 1.419 становника Косоња, што је у односу на попис становништва из 1931. смањење за 20%.

-У периоду СФРЈ (1948-1991.) за временски период од 43 године, број становника је смањен за 3.362 или 148%.

-У периоду новостворене РХ (1991-2011.) за временски период 20 година, број становника је смањен за 1.309 или 58%.

Основне карактеристике становништва:

-Процес демографског изумирања (од 80-тих година).

-Неповољна демографска  слика посматраног простора (према свим демографским компонентама).

-Дубока демографска старост.

-Смањење просјечног броја члнова домаћинства.

-Изражене миграције на релацији село – град.

Очекујуће промјене у будућности:

-Очекује се наставак негативних трендова.

-Даље смањење броја становника до потпуног изумирања појединих насеља.

-Највеће заостајање у регионалном развоју.

На смањење броја становника може неповољно утицати изградња ХЕС Косињ. Потапањем села Млаква, Градина и Горњи Косињ, један дио становника  ће се иселити из Косиња.

3. Почетак рата и успостављање усташке власти у Косињу у Другом свјетском рату

Власти НДХ  су одмах искључиле из правног живота српски народ на којег су се односиле  само

забране, наредбе и санкције. За економске недаће окривљавала је све Србе, а за избављење из сиромаштва нудила је  пљачку,  исељење и истребљење српског народа. Усташка власт у Косињу је успостављена 10.04. 1941. године, а за усташког таборника је постављен Јосица Фадљевић[2] ( У извору бр. 3 под ред.бр.17 на стр. 164 уписан као угоститељ, цивил – Ђ.П.).

Кључни догађај, који ће од великог дијела косињских Хрвата направити злочинце  геноцида,  а  српском  народу нанијети огромне жртве, догодио се 26.07.1941. године у Горњем Косињу на католички празник Св.Ане.[3]  Тада је  министар културе и доглавник НДХ Миле Будак одржао говор и саопштио стогодишњи план за „рјешење српског питања у домовини Хрватској“. Миле Будак је био главни идеолог и један од оснивача усташког покрета. Био је родом из Лике, односно из мјеста Свети Рок, гдје је био познат као „Милкан бабе Кике“. У априлу 1941. избацио је крилатицу „Срби псине, преко Дрине!“. Хрватски  министар, доглавник и књижевник је тада у Косињу изјавио: ..“Србе на врбе…један дио Срба иселити у Србију… један дио превести на римокатоличку вјеру, а остале побити.. Сва српска имовина је ваша имовина“ [4].  Када су му поједици рекли да  Хрвати живе у сиромаштву, Будак је показао на Липово Поље и Млакву и рекао: „Не кукајте због сиромаштва, већ узмите пушке и побијте те псе, узмите све њихово и обогатите се“. На том скупу било је доста Хрвата из Косиња. Скуп је водио Томо Биљан тадашњи доначелник града Загреба, а касније главни организатор усташких злочина у Косињу (У извору бр. 3 под ред.бр.8 на стр. 163 уписан као службеник, цивил – Ђ.П.).

Посебан гост је био Ванчо Михајлов, пријатељ Анте Павелића.  Од тога дана почињу масовини злочини према Србима.

Неки свједоци и ријетки истраживачи ратних  догађаја у Косињу у послијератном времену, сматрали су тај говор Миле Будака као прекретницу у омасовљењу хрватског становништва у приступању усташком покрету и њиховом изненадном новонасталом определењу у решавању српског питања у Косињу убијањем, прогоном и прекрштавањем српског народа. Међутим, њима очито није био познато да је у Горњем Косињу полагана усташка заклетва још 26.12.1928.године. Значи дванаест дана прије званичног оснивања усташке организације од стране Анте Павелића  (07.01.1929. – Ђ.П.). Полагање „заклетве смрти“  је организовао тадашњи учитељ у Горњем Косињу ОРЕШКОВИЋ Паје МАТЕ, рођен 18.01.1904. у Широкој Кули.[5] Заклетва је органзована у „највећој хрватској кући“ (гостиона „Свратиште доброј капљици“  код Фадљевић Марије, зване Мицика). Текст заклетве је у фанатазираном трансу са сузама у очима читао учитељ Мате Орешковић (у току рата био помоћник – побочник Миле Будака за основне школе), а гласила је: „Заклињем се за самосталност Хрвтске, хрватске омладине, за вјерност један другоме до последње капи крви“. Заклетва је понављана три пута а речено је да ће се борити против Српских Самождера. Заклетву је положило осам католика Хрвата из Горњег Косиња, људи који ће касније створити јаку усташку организацију у Косињу.

4. Доступни подаци у литератури о губицима становништва у рату

Подаци о људским губицима српског становништва прикупљани су од завршетка Другог свјетског

рата. Имена жртава се налазе на различитим  пописима, а за српске жртве су највјеродостојнији је у извору  (1).  Због проблема у опструисању пописа жртава од стране Државне комисије и касније незаинтересованоссти надлежних државних органа, број досад истражених српских жртава се може сматрати највјероватнијим , али не и коначним.  Захваљујући истраживању публицисте Дане Ластавице, у извору (1) је објављен највјеродостојнији списак српских жртава са подручја некадашње општине Косињ и среза Перушић. Извор података Дане Ластавица је нашао у црквеним матичним књигама парицама које су остале сачуване у Карловцу. Иначе сва црквена документација у православним црквама у Косињу је уништена од нове хрватске власти НДХ, како би се сакрили злочини и избрисали трагови постјања српског народа у Косињу.

Први јавно објављени подаци о хрватским жртвама са подручја Косињ налазе се у Госпићком спомен зборнику, издатог 1995. (извор бр.3). Попис хрватских жртава је израђен на идеолошком основу. Наиме, нису пописани Хрвати који су страдали од хрватских оружаних формација, а ни неке усташе припадници крижарских скупина (група). У том Зборнику припадници усташке војнице – усташе се називају хрватским војницима, што је посљедица дугогодишњег фалсификовања историјских чињеница и припрема да се једног дана ти припадници прогласе антифашистима и борцима за слободу, у складу са европским вриједностима.[6]

У списковима жртава у Госпићком спомен зборнику се налазе неки нелогични, непровјерени и фактографски нетачни подаци. Има доста грешака и нејасних података.Тако се у списку за Доњи Косињ за лице под ред.бр. 13 (Делач Дане, Антонов) наводи да су га убили партизани у Београду 1954. године. Тада у Беогрду није било партизана, као припадника те оружане формације. За лице под ред.бр. 125 се наводи да су га убили четници у Грачацу 1947. године. Тада у Грачацу није било четника, осим можда у околини као одметника, што је мало вјероватно (?). У овом Зборнику као и у осталој хрватској литератури назив „четник“ се употребљава: за припаднике четничких јединица, партизане Србе, припаднике ЈНА, ОЗНЕ и УДБ-е српског поријекла и остале Србе. Понекад се не може утврдити које су заправо војне, или безбедносне снаге сматрају „четницима“.  У списку жртава такође се не разликују особе које су погинуле у борби од особа који су на основу пресуде надлежног суда стрељане.

5.Губици српског становништва

5.1.Цивилне жртве српског народа

Цивилних жртава  српског становништва Косиња било је 879  (Млаква – 456, Крш – 211, Липово

Поље – 142, Доцина Драга – 67 и Горњи Косињ – 3). Од тог броја убијено је 238 или 27% српске дјеце. Дјеца су убијана на најмонструозније начине: клањем , паљењем, бацањем у јаме, разбијањем глава од зидова кућа, моткама, маљевима, пољопривредним алатом итд.

Од 879 жртава, убијено је 1941.  659, или 75%, 1942. 60, или 6,8%, 1943. 21, или 2.4%, 1944. 132, или 15% и 7, или 0.8 % 1945. године. Према начину убиства од тог броја 30% је бачено у јаме, 42 % је изгорјело у различитим објектима а 29 % убијено на осталим губилиштима.

На основу узрока смрти српских жртава геноцида из Косиња,  можемо видјети  да је 72% српских жртава убијено на насвирепији начин (клањем, бацањем у јаме и спаљивањем). Скоро  трећина  жртава су били  млади до 15 година старости.

Од посљедица тешког живота и немогућности лијечења присилно су умрле 32 цивилне жртве. Од стране партизана стрељано је је 6 цивилних особа српске националности као сарадника усташа и талијанског окупатора.

Укупно српских цивилних жртава је било: 879+32 +6 = 917

5.2. Губици припадника војних формација из редова српског народа

У току Другог свјетског рата Срби из Косиња су се налазили у партизанским  и четничким јединицама, Војсци Краљевине Југославије, жандармерији, усташкој војници и њемачким оружаним формацијама.

Од прољећа 1942. године у Кршу и Млакви дјеловала је јединица устаника који су се називали „герилаци“.[7] Иста таква јединица је дјеловала и у Липовом Пољу. Те двије групе су садејствовале у акцијама против најчешће усташких снага. Након последњег заједничког изведеног задатака 12.07.1942. када су на Брду Брнчеву (Крш) из засједе убијени усташки таборник Јосица Фадљевић и оружнички наредник Ведрина, јединица из Липовог Поља је под утицајем четника из Гацке долине прешла на четничку страну у другој половини јула 1942. године. Најприје је формирана чета, а касније двије чете, од којих је био формиран „Пети четнички јуришни полубатаљон“. Партизанска јединица из Косиња  (Срби), заједно са партизанима Перушића (Хрвати) формирали су 27.07.1942. године испод Млаквене греде  партизански батаљон „Матија Губец“.

За вријеме Другог свјетског рата у Косињу је погинуо 31 четник рођен на подручју општине Перушић  (Липово Поље – 22, Крш – 3, Студенци – 3, Млаква- 1, Доцина Драга – 1 и Пољан – 1). Од стране партизана погинуло је 14, а од усташа 13 четника. У непознатим околностима страдала су 4 четника. Током рата погинуло је 1942 – 1, 1943 -6, 1944 – 14 и 1945 – 10 четника.

За вријеме Другог свјетског рата погинуло је 113 партизана рођених на подручју Косиња (Липово Поље – 23, Крш – 45, Млаква и Пољан – 39, Доцина Драга – 6). Од стране Њемаца и Талијана погинуло је 51 партизан, од усташа 52 партизана, од четника 7 партизана.[8]  Од осталих непријатеља, или у непознатим околностима погинуло су 3 пaртизана. У Косињу је погинуло 41, у осталим дијеловима Лике 50, а у Босни и Србији 22 партизана.

5.3. Погинули као припадници Војске или жандармерије Краљевине Југославије

За вријеме Другог свјетског рата погинуло је 12 припадника Војске и жанрадмерије Краљевине

Југославије, који су рођени у Косињу ( Млаква – 5, Липово Поље – 3, Крш – 3 и Пољан -1)

5.4. Погинули као припадници усташке војнице.

1.БРУЈИЋ Миће МИЛАН, рођен 22.10.1920. у засеоку Брујићи у Доњем Косињу, Србин.Отац Србин, мајка Хрватица. Ступио у усташе 1941. године. Погинуо као усташа 21.09.1942. од стране партизана у Косињу.

2.БРУЈИЋ Мане ОБРАД, рођен 29.06.1920. у засеоку Брујићи у Доњем Косињу, Србин. Ступио у усташе 1941. године. Осуђен од Војног суда команде I  личког подручја НОВЈ на смрт. Стрељан је у Турјанском 1943. године.

3.МИЛЕТИЋ Миле ИЛИЈА, рођен 2.02.1925. у Доњем Косињу, Србин. Ступио у усташе и погинуо као усташки официр код Бјеловара 1945. године.

Један Србин из Липовог Поља је био припадник њемачке легије „Шпер“ (њем. „Legion Speer“) из Берлина, која се борила на западноевропском фронту.

1.ГЛУМАЦ СИМО, рођен 20.08.1911. у Липовом Пољу.

Није познато мјесто његове погибије, а задња његова адреса је била улица Краља Александра 416 у Београду.[9] Његово име се не налази ни на једном списку војника, жртава итд, који су објављени од различитих аутора послије Другог свјетског рата

Укупно погинулих припадника оружаних формација из редова српског становништва  било је 160: (31 четник + 113 партизана + 12 КВ и жандара + 3 усташе +1 њемачки војник).

У току Другог свјетског рата убијено је, погинуло или присилно умрло 1.077 или 41% особа српске националности са подручја Косиња, од свеукупног српског становништва (2.622) према попису из 1931. године.

6. Губици хрватског становништва

6. 1.Цивилне жртве хрватског народа

Доњи Косињ

Према извору бр.3 (допуњен списак изишао у „Личкој ревији“, 2004. стр. 101 – 108.) у Доњем

Косињу у току Другог свјетског рата било је 138  жртава из редова хрватског народа. Међу њима је било 30, или 22% цивилних жртава. Од тога су 3 жене. Лице под ред.бр. 118.  ВУКЕЛИЋ Миле НИКОЛА, наведен је као дјечак од 16 година старости. Према Међународном праву дјеца се рачунају до навршених 15 година старости. Значи, у Доњем Косињу у току рата није било губитка дјеце.

Према извору бр.2 на стр. 1151. налази се преглед цивилних жртава из Доњег Косиња. Из њега се уочавају 4  цивилне жртве из редова хрватског народа:

1.МАЈЕТИЋ Јосе АНКА, рођена 1923, сељанка, Хрватица. Погинула за вријеме талијанског бомбардовања у Доњем Косињу 23.09.1942.

2.МАЈЕТИЋ Николе ИКА, рођена 1903, домаћица, Хрватица. Стрељале је усташе у Доњем Косињу 28.02.1944.

3.СИГУРЊАК Дане ИВАН, 1885, сељак, Хрват. Убиле га усташе у Доњем Косињу 17.02.1944.

4. СИГУРЊАК Ивана МИЛАН, 1920, пекар, Хрват. Убиле га усташе у Загребу 25.07.1941.

Рачунајући ове жртве (Извори 2 и 3) у Доњем Косињу је било 34 цивилних жртава из редова хрватског народа. Од тога је било 5 жена.

Горњи Косињ

Према извору бр.3 у Горњем Косињу у току Другог свјетског рата било је 129  жртава из редова

хрватског народа. Пошто је вјероватно грешком лице на ред.бр. 32. уписан два пута ( и на ред.бр.33) на стр. 165, може се сматрати да је уписано 128 жртава. Међу њима је било 28,  или 22% цивилних жртава. Од тога је било 5 жена и једно дијете (КАТИЦА Анте БЕНЧИЋ, рођена 1939. која је погинула за вријеме талијанског бомардовања Горњег Косиња 17.09.1942).

Према извору бр.2 на стр. 1151. налази се преглед цивилних жртава из Горњег Косиња. Из њега се уочавају слиједеће цивилне жртве из редова хрватског народа:

1. ГОЛИК Ивана РУЖА, рођена 1922, домаћица, Хрватица. Погинула од талијанске бомбе у Госпићу (вјероватно се ради о Горњем Косињу – Ђ.П.) 18.09.1942.

2.КЛОБУЧАР Ивана СТЈЕПАН, рођен 1882, сељак, Хрват. Убиле га усташе у Кршу 04.08.1944.

3.ПЛЕША Ивана МАРИЈА, рођена 1926, домаћица, Хрватица. Погинула од талијанске бомбе у Горњем Косињу 18.09.1942. Према извору бр. 3, под редним бројем 69. на стр. 167, налази се особа истих података, само јој је име оца Боро (Вјероватно се ради о истој особи – Ђ.П.).

4. ПЛЕША Антона МИЛЕ, рођен 1882, сељак, Хрват. Погинуо од талијанске бомбе у Горњем Косињу 18.09.1942.

Рачунајући ове жртве (Извори 2 и 3) у Горњем Косињу је било 32 цивилих жртава из редова хрватског народа. Од тога је било 5 жена и једно дијете.

Косињски Баковац

Према извору бр.3 у Косињском Баковцу у току Другог свјетског рата била је 51  жртва из редова хрватског народа. Пошто је вјероватно грешком лице на ред.бр. 40. уписан два пута ( и на ред. бр.41) на стр. 177. може се сматрати да је уписано 50 жртава. Међу њима су биле 2 цивилне жртве (двоје дјеце мушког пола).

Укупно хрватских цивилних жртава је било 58, а од тога је било 3 дјетета.[10]

6.2.Губици припадника војних формација из редова хрватског народа

Успоставом усташке власти у котару Перушић 10. априла 1941. године, захваљујући

организацијској припремљености,  усташка власт је веома брзо успостављена и у тадашњој општини (опћини) Косињ. Паралелно са јачањем цивилне власти јачале су и војне формације НДХ. Развијале су се све четири врсте  војних формација: усташка војница, домобранство, оружништво и наоружани цивили (називи: домаће усташе, сеоске усташе, сеоска усташка милиција, дивље усташе, бијела гарда). Током 1941. косињске усташе биле су у саставу Личке бојне, којом је командовао Иван Девчић-Пивац. Велики жупан Лике и Гацке Давид Синчић је похвалио бојника Пивца, да је био најзаслужнији што је  „са подручја опћине Косињ лањске године (1941) нестало (очишћено, тј. убијено – Ђ.П.) око 700 становника – православаца исте опћине“.

У Косињу, осим Пивчеве Личке бојне, било је и дјелова домобранско- усташких бојни којима су командовали усташки бојник Иван Вихлер, бивши заповједник гарнизона на Удбини сатник Татек, те домобрански сатник Стјепан Милинковић. Била је позната и косињска VI докнадна бојна, чији је заповиједник био Чаја Орешковић. Укупно је било око 600 добро наоружаних припадника војних формација НДХ.

У току Другог свјетског рата Хрвати из Косиња су се налазили у све четири врсте војних формација НДХ и у партизанским јединицама.

Доњи Косињ

За вријеме Другог свјетског рата из Доњег Косиња је погинуло 105 хрватских војника (усташа) и 3

оружника рођених на подручју Доњег Косиња. Од тога је 36 погинуло у Косињу, 11 у Босни, 6 у Србији, 13 код Госпића, 8 у Словенији, 31 на осталим подручјима Хрватске и 3 у Госпићу послије 1946 године (вјероватно се ради о стрељању по основи судских пресуда – Ђ.П.).

У току рата из Доњег Косиња је погинуло 7 партизана. Према извору бр.2 на стр. 1034. налази се преглед погинулих партизанских бораца хрватске националности из Доњег Косиња, и то су:
1. ИВАНЧИЋ Јосе ИВАН, рођен 1916, сељак, Хрват. Ступио у НОВ 1943, борац 6. дивизије. Погинуо као командир вода код Срба 02.03.1944.

2. ЈУГОВИЋ Кате ИВАН, рођен 1914, сељак, Хрват. Ступио у НОВ 1943, борац 6. дивизије. Погинуо као комесар чете на Влашићу (Босна) 28.07.1944.

3. КЛОБУЧАР Ивана ПАВЕ, рођен 1925, сељак, Хрват. Ступио у НОВ 1943, борац 6. дивизије. Погинуо у Ђакову 26.04.1945.

4. МАЈЕТИЋ Ивана МИЛЕ, рођен 1925,сељак, Хрват. Ступио у НОВ 1943, борац 12.славонске дивизије. Погинуо код Вировитице 04.05.1943.

5. ПИНТАР Томе ЈОСИП, рођен 1921,сељак, Хрват. Ступио у НОВ 10.01.1943, борац 6. дивизије. Погинуо као замјеник командира чете у Земуну 21.10.1944.

6. СИГУРЊАК Ивана НИКОЛА, рођен 1923, трговац, Хрват. Ступио у НОВ 09.03.1943, борац 1. бригаде 6. дивизије. Погинуо у Слатинику код Славонског Брода 18.04.1945.

7. ВИДМАР Анте ЈОСИП, рођен 1919, сељак, Хрват. Ступио у НОВ 1943, борац 6. корпуса. Погинуо на Папуку 1943.

На крају рата и послије његовог завршетка, према  извору бр. 6, стр. 215. из Доњег Косиња је погинуло више усташа-крижара који се налазе уписани у извору бр.3. У том извору нису уписана 3 усташа – крижара, и то:

1. РАСТ МИЛЕ, рођен 1923 у Доњем Косињу. Убијен 1945. Припадник усташке крижарске скупине (групе)  Јосе Петрановића – Циме.

2. ВЕСЕЛИН МИЛАН – Мулац, рођен 1920. у Доњем Косињу.  Убијен 1957. Припадник усташке крижарске скупине (групе) Ивана Делача Трапана.

3. ВУКЕЛИЋ ТОМО – Тољан, рођен 1923. у Доњем Косињу. Убијен 1947. Припадник усташке крижарске скупине (групе) Ивана Делача Трапана.

У току рата  у Доњем Косињу је погинуло или убијено 118 припадника војних формација (105 хрватска војника-усташа + 3 оружника + 7 партизана + 3 усташа-крижара)

Горњи Косињ

За вријеме Другог свјетског рата из Горњег Косиња је погинуло 98 хрватских

војника (усташа) и 2 оружника, рођених на том подручју. Од тога је 18 погинуло у Косињу, 4 у Босни, 20 код Госпића, 24 у Словенији, 30 на осталим подручјима Хрватске, 1 у Русији и 2 у Госпићу послије 1946 године (вјероватно се ради о стрељању по основи судских пресуда – Ђ.П.).

У току рата из Горњег Косиња је погинуло 7 партизана или политичких теренских радника КПЈ. Према извору бр.2 на стр. 1034. налази се преглед погинулих бораца и политичких радника из Горњег Косиња, од којих су хрватске националности слиједећи:
1. ГРГУРИЋ Миле ПЕТАР, рођен 1915, сељак, Хрват. Ступио у НОВ 1942, политички радник на терену, од 1942. члан ОНО одбора. Члан КПЈ од 1942. Погинуо на Крушчици (Склопе) септембра 1944.

2. КАТАЛИН Мартина СЛАВА, рођена 1925, сељанка, Хрватица. Ступила у НОВ 1943, политички радник на терену. Од 1943. члан УСАОХ-а одбора Косињ. Члан КПЈ од 1943. Ухватиле је усташе између Крша и Студенаца, те заклале 03.08. 1944. у Кршу.

3. КЛОБУЧАР С. КАТА, рођена 1916, сељанка, Хрватица. Ступила у НОВ 1943, политички радник на терену. Од 1943. члан УСАОХ-а одбора Косињ. Члан КПЈ од 1943. Ухватиле је усташе између Крша и Студенаца, те заклале 03.08. 1944. у Кршу.

4. МАРИНИЋ Миле ПАЈО, рођен 1918, радник, Хрват. Ступио у НОВ 1943,  Борац 1.батаљона 1.бригаде 6. дивизије. Погинуо код Дрвара маја 1944.

5. ШПОЉАРИЋ Јосе ИВАН, рођен 1912, пекар, Хрват. Ступио у НОВ 1943, борац Команде мјеста Косињ. Погинуо на Рудинки (Доњи Косињ) 1944.

6. ШПОЉАРИЋ Стјепана ЈОСИП, рођен 1905, кројач, Хрват. Ступио у НОВ 1942, борац босанских партизанских јединица. Послије рањавања лијечен у болници у Прњавору, гдје су га убили Њемци 31.12.1944.

7. ШПОЉАРИЋ Јосе ВИНКО, рођен 1927, сељак, Хрват. Ступио у НОВ 1943, борац 4. батаљона 1.бригаде 6. дивизије. Погинуо у Пазаришту 1943.

На крају рата и послије његовог завршетка, према  извору бр. 6, стр. 215. из Горњег Косиња је погинуло више усташа-крижара који се налазе уписани у извору бр.3. У том извору није уписан 1 усташа – крижара, и то:

1. КЛОБУЧАР МИЛЕ – Флоријанц, рођен 1908. у Горњем Косињу, сељак, Хрват. Убијен 1948. Припадник усташке крижарске скупине (групе)  Николе Кобучара Нине.

У току рата  у Горњем Косињу је погинуло или убијено 108 припадника оружаних снага  (98 хрватска војника-усташа + 2 оружника + 7 партизана + 1 усташа-крижар)

Косињски Баковац

За вријеме Другог свјетског рата из Косињског Баковца је погинуло 46 хрватских војника (усташа) и 2 оружника рођених на подручју Косињског Баковца. Од тога је 12 погинуло у Косињу, 10 у Босни, 2 у Србији, 1 код Госпића, 1 у Словенији, 22 на осталим подручјима Хрватске. У Косињском Баковцу није било погинулих припадника партизанских јединица и политичких радника, чланова КПЈ.

У току рата  у Косињском Баковцу је погинуло или убијено 48 припадника оружаних снага  (46 хрватска војника – усташа + 2 оружника).

Укупно у току рата у Доњем Косињу је било 152 жртве ( 34 цивилне +118 оружаних формација). Од партизана је погинуло-убијено 135, од усташа 3, од четника 5 (од тога 3 у Доњем Косињу –Ђ.П.), од разних непријатеља 8 и од талијанског бомбардовања 1.

Укупно у току рата у Горњем Косињу је било 140 жртава ( 32 цивилне +108 оружаних формација). Од партизана је погинуло-убијено 122, од усташа 7, од четника 4 (Изван Косиња –Ђ.П.) од разних непријатеља 2, од Руса 1 и 4 од талијанског бомбардовања.

Укупно у току рата у Косињском Баковцу је било 50 жртава ( 2 цивилне+48 оружаних формација). Од партизана је погинуло-убијено 47, од четника 1 ( у Бихаћу –Ђ.П.), од Срба из Крша 1 и несрећним случајем 1 (дијете – Ђ.П.).

У току Другог свјетског рата са подручја Косиња убијено је, или погинуло 342, или 7.6% особа хрватске националности, од свеукупног хрватског становништва (4.466) према попису из 1931. године.  Од партизана је погинуло-убијено 304, од усташа 10, од четника 10, од разних непријатеља 10, од талијанског бомбардовања 5 (1942. – Ђ.П.), од Срба на Кршу 1 и несрећним случајем 1.[11]

7. Погинули – убијени припадници оружаних формација рођени ван Косиња

Од самог успостављања власти НДХ у Косињу 10.04.1941. године па до краја рата, на том подручју погинули су или убијени припадници различитих оружаних формација, који нису рођени на том простору.

7.1. Припадници жандармерије КЈ из жандармеријске станице Горњи Косињ.

1. БАЛАБАН Милана МИЛЕ, рођен 1899, жандармеријски наредник, командир жандармеријске станице у Горњем Косињу. Убијен од стране усташа 1941. и бачен у јаму „Цотинка“ код Јањачке косе. Био ожењен БАЛАБАН Пере МАНДОМ, рођеном 1901. у Калуђеровцу, домаћица, Хрватица. Усташе је заклале у Малом Пољу 27.02.1944.

2. ИВАНИШЕВИЋ ЂУРО, рођен 1915, жандармеријски поднаредник у жандармеријској станици Горњи Косињ.  Убијен клањем 10/11.04.1941. у Горњем Косињу, пошто се није хтио разоружати. Усташе су наредиле Петру Варићаку – Пепићу од Моста, да његово искасапљено тијело запрежним колима одвезе и сахрани у православно гробље код Моста, што је овај и учинио.

3. РАДОЊИЋ ЂУРО, рођен 1916 у Црној Гори, жандармеријски поднаредник у жандармеријској станици Горњи Косињ.  Убијен клањем 14.04.1941. у Горњем Косињу.

Током Другог свјетског рата на подручју Косиња погинуло је 49 партизана и 2 четника рођених ван Косиња, већином из Лике и мање са Кордуна.

Дана 26.06.1944. након искакања падобраном из оштећеног америчког авиона типа Б-24-Х, серијског броја 42-52702, у Косињском Баковцу су наоружани цивили убили и бацили у јаму (за сада непозната локација) 2 члана посаде, нареднике митраљесце:

1. DWYER Patrick FRANCIS,Waterbury, Connecticut, USA,

2. PETERSON Mary PAUL, Honolulu, Hawai.

На карају рата партизани су под Млаквеном гредом заробили и стрељали  2 њемачка војника. Сахрањени су на мјесту заробљавања. Локација гроба је позната.

У доступној литератури нема података о погинулим-убијеним припадницима хрватских оружаних формација рођених ван Косиња. Познат је 1 погинули оружнички наредник Ведрина, који је убијен заједно са усташким таборником Јосицом Фадљевићем у засједи герилаца (послије партизани и четници) на Кршу, дана 12.07.1942. године.

8. Жртве и злочинци

Појединачно хапшење, убијање и бацање Срба у јаме почело је у мају 1941. године, а интезитет

злочина према појединцима повећавао се до краја јула. Усташе су најприје одводили виђеније Србе: свештенике, трговце, припаднике Војске Краљевине Југославије, жандаре,  учитеље, лугаре,  благајнике, писаре, чланове школских одбора у Народним школама на Градини и у Млакви, и остале тада угледне људе. Почетком априла 1941. године усташе су ухапсиле јереја Милана Р. Диклића, православног свештеника – пароха у Косињу,  Дану Брујића, трговца и његовог сина Славка, Вују Узелца – Вујицу Рајкова, лугара, Ђоку Брујића, студента пјесника, Ђуру Буњевчевића, општинског благајника у пензији итд.  Након страшног злостављања бацили су их у јаме од Личког Лешћа до Јадовног. Јереј Милан Диклић, у народу зван „Поп Мишо“ био је омиљен међу народом Косиња. Његовом заслугом направљена је основна школа у хрватском засеоку Вукелићи прије рата, али ни то га није спасило од убијања и бацања у јаму. Почетком августа почело је интезивно убијање српског народа (цивили)  на цијелом подручју Лике (Суваја, Штикада, Вребац, Широка Кула, Дивосело, Смиљан). Хрватске власти су ове масовне злочине над цивилним становништвом српске националности, назвали „пацификацијом Лике“. Истим интезитетом је то учињено и на подручју општине Перушић. Истовремено са уништавањем српског народа у личким селима, масовно су убијани Срби, Јевреји, непоћудни Хрвати у усташком Концетрационом логору Госпић – Јадовно – Паг (претеча Јасеновца).

У селу Млаква у Косињу је у само једном дану 06.08.1941. убијено спаљивањем 286 цивила, од којих је било 122 дјеце старости до 15 година. У јаму „Код Св.Ане“ на Шушњу убијено је и бачено најмање 208 цивилних жртава. При томе су нестале читаве породице. Нпр. убијена је читава породица општинског писара Богдана Пражића (жена и петоро дјеце) а он је погинуо 1941. код Добоја као припадник Војске КЈ.  Исто тако убијена (бачена у јаму) је цијела породица  угледног домаћина из Млакве Миле Јаворине – Криште. Ни чињеница, да је Миле био кум звона католичке цркве Св Анте Падовански у Горњем Косињу, није спасила породицу од истребљења.[12]  Убијене су и читаве породице Лемић Милоша, Варићак Ђуре, Париповић Николе и др.

Ипак, свирепост усташких злочинаца према српској дјеци и младим људима превазилазило је све границе људског зла.

Жупан жупе Лике и Гацке Јоле Бујановић, свештеник, а касније усташки сатник и бојник често је говорио:“ У Хрватској дотле неће бити мира, док буде у њој и једно Српче дисало“[13]. Тај став су ревносно прихавтиле перушићке, косињске и пазаришке усташе и извршиле на најгори могући начин убиство 238 српске дјеце на подручју Косиња.

Неки бројчани показатељи у односу броја и врста српских и хрватских жртава, као и времену убиства и погибије, доказују постојање геноцидних намјера власти НДХ, које су изавале огромне губитке, од којих се српски народ никада није опоравио.

Српски народ је имао укупно 1.077 жртава, од чега је 879 било цивилних жртава. Од тога је било 238 убијене дјеце.  Само у току 1941. године убијено је 659, или 75% српских цивилних жртава.

Хрватски народ је имао укупно 342 жртве, од чега је 58 било цивилних жртава. Од тога је било 3 дјеце која су погинула. У току 1941. године на подручју Косиња НИЈЕ погинуо ни један Хрват. Погинула су само 4 усташе  ван Косиња (Грачац, Книн и Бихаћ).

Посљедња хрватска жртва Другог свјетског рата, усташа – крижар Веселин Милан – Мулац, убијен је 1957. године у Доњем Косињу, од стране органа безбједности.

У списку хрватских жртава (Извор бр.3) под називом хрватски војник или цивил, крију се многи

усташки злочинци који су одговорни за масовни злочин геноцида према српском народу Косиња. Према извору бр. 1, стр 409. припадници војно-полицијске, политичко државне и духовно- вјерске комане за геноцид  над Србима у Косињу су били:

1.Томо Биљан, доначелник града Загреба и једно вријеме уташки таборник, осуђен и стрељан у 17.00 сати 27.10.1946. године.

2. Јосип Фадљевић – Јосица, усташки таборник, убијен 12.07.1942. од стране герилаца.

3. Плеша Иван – Јарац, усташки злочинац, емигрирао и живио у Њемачкој.

4. Клобучар Никола, усташки злочинац, емигрирао у Америку.

5. Вукелић Миле – Мила, усташки злочинац. Нестао из Косиња 1943. Непозната судбина.

6. Бруно Вернаца (lat.Vernazza) римокатолики жупник у Горњем Косињу. За свој рад је одликован брончаном колајном за храброст, од стране поглавника Павелића. Убијен од партизана 14.04.1945.[14]

У списку хрватских жртава као хрватски војници (заправо усташе) се налазе имена: Милан Прша, Милан Манце, Лука Поднар, Пајо Шпољарић-Пајкан, Вукелић Марко-Жутија, Миле Вукелић – Адамов, Никола Бошкунов, Ивица Дудић, Јосо Петрановић – Цима, Марко Вукелић – Адамов,  Марко Бабић, Милан Вукелић, Иван Бабић, Миле Клобучар – Флоријанц, Шпољарић Никола, Кобучар Никола, Голик Грга, Петрановић Паве, Ивица Делач – Трапан, Иван Штимац, Иван Шоп – Циликин  и други, који су направили најсвирепије злочине над српским народом, а посебно над дјецом. Злочини ових усташа (хрватских војника) и других описани су у изворима бр. 1, 2, 8, 9, 10, 11, 12, 13 и 14.

9. Косињ – подручје масовних гробница

Косињска долина је пуна појединачних и масовних гробница жртава из Другог

свјетског рата. У  Косињу су као природне знаменитости посебно развијени спелеолошки објекти, крашке јаме, понори, пећине и други. Многе од тих јама су истражене, а има и неистражених и још неких стручној јавности са непознатим локацијама (познатих само локалном становништву). Неки аутори наводе те објекте као природне вредности које треба истицати равноправно као и прву штампарију (тискару) у Косињском Баковцу. При томе  у попису  јама наводе као јаму-гробницу (шкрапа) само јаму код православне цркве Св. Никола код Моста, у којој се налазило 15 посмртних остатака. Јама је јавности позната од 2012. године (Показао је Србин М.П) а ексхумирана је 29.05.2014. године (Извор бр. 7).

Посмртни остаци српских жртава се налазе у следећим јамама и спомен костурницама:

– Спомен – костурница у Млакви – 327 жртава убијених спаљивањем на Коси и у другим објектима.

– Спомен – обиљежје у Доциној Драги – у њему се налази пепео од 49 жртава убијених спаљивањем.

– Спомен – костурница бораца НОБ у гробљу на Кршу – 32 жртве бораца партизана.

– Јама „Код Св.Ане“ на Шушњу – 208 жртава. Јама је спелеолошки истражена 1987.

– Јама „Код опћине“ , заправо септичака јама иза ОШ „Анж Франкопан“ у Горњем Косињу. Јама је спелеолошки истражена 1987.

– Јама „Нездравка“ изнад Вукелића у Доњем Косињу – 11 жртава.

– Јаама „Биљевина“ изнаад Рудинке у Доњем Косињу – 3 жртве.

– Јама „На Кланчићу“ у Шпорчић Кланцу – најмање 1 жртва.

– Јама „Провалија“ код Горњег Косиња – најмање 1 жртва.

– Јама у Косињском Баковцу (непозната локација) – 2 жртве (амерички ваздухопловци).

Српске жртве из Косиња се налазе и у јамама у близини Косиња, као што су: Јама „Шеготинка“ код Црног језера према Оточцу (27 жртава), „Мацолина јама“ код Личког Лешћа (10 жртава), јама „Код Орешковић станова“, „Шевић јама“ у Пазариштима, јаме из система логора Јадовно и друге.

Српске и хрватске жртве су сахрањиване бацањем у јаме, сахрањиване у гробљима, а добар дио у шумама и мјестима, чије су локације непознате или  познате ограниченом броју људи (породице).

Косињске јаме-гробнице у којима је бацан српски народ, за сада не изазивају интересовање хрватске стручне јавности и медија.[15]

ЗАКЉУЧАК

У току Другог свјетског рата убијено је, погинуло или присилно умрло 1.077 или 41% особа српске националности са подручја Косиња од свеукупног српског становништва (2.622) према попису из 1931. године. Истовремено је убијено је или погинуло 342 или 7. 6% особа хрватске националности са подручја Косиња од свеукупног хрватског становништва (4.466) према попису из 1931. године.

У  Другом свјетском рату у Косињу је укупно било 1.419,  или 20 % жртава према попису из 1931. године (7.088 становника).

Губици становништва Косиња у рату су оставили демографске, психолошке, социјалне и остале посљедице на становништво. Без обзора на послијератни „бејби бум“  (eng. baby boom), када се привремено нагло повећао број дјеце, број становника Косиња је због различитих неповољних утицаја стално опадао. То је иначе проблем руралних средина не само на овом простору, већ и у свијету.

У вријеме СФРЈ хрватске жртве нису помињане, а српске су заташкаване. Српске жртве су наводно биле уграђене у темеље „братства и јединства“.[16]  У новоствореној РХ од 1991. се  форсира теза да су хрватске жртве своје животе уградили у темеље хрватске државе. Све су то идеолошке флоскуле које политичари користе са времена на време у сврху личне, или страначке политичке промоције. Нико од њих не предлаже рјешење, како да жртве нађу вјечни мир. Вјечни мир жртава у СФРЈ је жртвован ради мира међу потомцима жртава и злочинаца, али то у протеклом времену очито није дало резултате.

Жртве Другог свјетског рата у Косињу чекају да буду стручно и објективно пописане и обрађене. Већина посмртних остатака се налази по јамама-гробницама, шумама, лединама и осталим тајним мјестима. Проблем треба ријешити кроз истраживање, ексхумацију масовних гробница, њихово обиљежавање и достојанствену и цивилизовану сахрану свих жртава без обзира на нацију или вјеру.

За проблем жртава Другог свјетског рата у РХ је надлежно Министарство бранитеља (www.branitelji.gov.hr), односно Сектор за жртве Другог свјетског рата и послијератног раздобља. На нама потомцима жртава и људима који искрено воле и цијене свој косињски завичај, је одговорност да надлежном Министарству достављамо податке и предлоге за рјешавање проблема жртава.

Изградњом ХЕС Косињ дио проблема са жртвама се мора ријешити, без обзира у које су „темеље“ уграђене. То се прије свега односи на јаме-гробнице и спомен – костурнице које ће се потопити новим акумулационим језером.

Можда ће изградња ХЕС Косињ успјети да заустави демографски пад у Косињу. Нова радна мјеста, могућност егзистенције на пољопривреди, сточарству, ловству и туризму, могу бити мотив за повратак младих људи и да се на тај начин побољша деомографска слика у Липовом Пољу, Доњем Косињу, Кршу и Косињском Баковцу.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Д. Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. и 1991-?,  Музеј жртава геноцида, Београд, 2002,
2. Група аутора, Котар Госпић и котар Перушић у народноослободилачком рату 1941-1945, Зборник 20, Карловац, 1989.
3. Група аутора, Госпићки спомен зборник, Матица Хрватска, Госпић, 1995.
4. Група аутора, „РЕЧНИК МЕСТА“ „РИЈЕЧНИК МЈЕСТА“, Приморско – крајишка област, Народна просвета, Београд, 1925.

5. В. Кокотовић мср, Стање и перспективе становништва Косињске долине, Географски институт „Јован Цвијић“ САНУ, Београд, 2013.

6. И. Матаија, Крижари на Госпићком подручју 1945. – 1950., Сењски зборник 32, 2005.

7. Ђ. Пражић, Тајна Косињске јаме,  www.gospic.rs. 19.07.2016.

8. Ђ. Пражић, Затирање српске младости на подручју општине (некадашњег среза) Перушић,  www.gospic.rs. 23.07.2016.

9. Ђ. Пражић, Злочин геноцида над српским народом села Млаква (Лика) 6. августа 1941. године  www.gospic.rs. 25.07.2016.

10. Ђ. Пражић, Јама „Код Св.Ане“ у Горњем Косињу (Лика), масовна гробница српсског народа,  www.gospic.rs. 30.07.2016.

11. Ђ. Пражић, Страва иза Основне школе „Анж Франкопан“ у Горњем Косињу (Лика), масовна гробница српсског народа,  www.gospic.rs. 03.08.2016.

12. Ђ. Пражић, Злочин над Србима из села Крш бацањем у јаму „Нездравка“ у Доњем Косињу (Лика), www.gospic.rs. 08.08.2016.

13. Ђ. Пражић, Убиство америчких ваздухопловаца у Косињском Баковцу (Лика), 1944,  www.gospic.rs. 16.11.2016.

14. Ђ. Пражић, Злочин над српским народом Липовог Поља код јаме Шеготинка (Оточац),  www.gospic.rs. 03.01.2020.

ФУСНОТЕ:

[1] У неким новијим публицистичким радовима у Хрватској негира се и само постојање српских жртава у Косињу. Има ставова да су Срби из Липовог Поља убили Србе из Млакве, како би се за то оптужили косињски Хрвати.
[3] Дане Ластавица, Бездане јаме НДХ ждерњаче српског народа 1941…?, Београд 2008. г. стр. 27
[4] Спис Окружног суда Госпић, бр. 41/46 и Зборник бр.20 ,Хисторијског архива Карловац.
[5] Пресудом Војног суда  Команде града Загреба број 11-VII-1945, осуђен је на казну смрти стрељањем.
[6] У прогласу „Народима Хрватске“ 09.09.1944. године, од стране „Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, усташки злочинци (мисли се и на четничке и остале окупаторске снаге -ЂП) се називају „злотвори“, „најкрвавији кољачи“, „паликуће“, „убојице“, „убице наше дјеце“. У послератним радовима и документима УДБ-е усташки злочинци се најчешће називају „кољачима“ и „бандитима“ а њихов злочин „усташки терор“. Након говора Јосипа Броза Тита у Глини 27.07.1952. године, када је за злочине над Србима, Јеврејима и Циганима, извршен у НДХ, аболирао ову злочиначку државу и приписао га њемачком окупатору, ријетко се у литератури појављује термин „усташки кољачи“. Од тог времена  појављују се еуфемизми „“окупатори и њихови помагачи“, „фашисти и њихове слуге“ итд.  У стручним радовима са потребом научне терминолошке коректности, усташки кољачи су постали „припадници хрватских оружаних снага“ . У новонасталој Републици Хрватској, у многим радовима и подигнутим споменицима, усташки кољачи су постали „хрватски војници“ и „витезови“. У комунистичкој и хрватској литератури се НДХ карактеризира као „такозвана“ а усташе као „шачица Павелићевих следбеника“ или „маргинализовани дио екстремиста у хрватском народу“.

У истом прогласу „Народима Хрватске“, цивилне жртве (српске –Ђ.П.) се називају: „масовни гробови наших жртава“, „гробови невиних жртава“ „жртве у јамама и безданима“, „поклана дјеца“ итд.

Од завршетка Другог свјетског рата до данас се догодила постепена ревизија историје  (повијести) на простору Хрватске. Након перфидних историјских фалсифиоката, једностраних тумачења догађаја,  обмана, крађа докумената, завјера, пропаганде, хрватске офанзивности и српске пасивности, дошло се до невјероватне замјене теза, гдје српских жртава готово и нема, а ако их негдје и има или су то жртве српско-српског злочина или су оправдане жртве настале као посљедица „великосрпске хегемоније“ и „великосрпске агресије“ на Хрватску.

[7] На збору у селу Пољану 12.11.1941. године одлучено је да се устаници називају „герилци“. Касније ће интервенцијом ГШ НПОЈ назив „герилац“ бити укинут и биће уведе нови јединствени назив „партизан“
[8] Погинули од четника код Метка, Грачаца и у борбама у Србији.
[9] Записник са салушања Симе Глумца у нјемачкој команди у Београду 12.08.1943. због неправовременог враћања у јединицу у Берлин.
[10] Дјеца нису непосредно убијена, већ су погинула од послиједица борбених дејстава на том подручју.
[11] У Госпићком спомен зборнику од 1995, број хрватских жртава у Косињу  је 316, што је за 26 мање, него што се е наведено у овом раду.

[12] Међу жртвама у јами Св.Ана  је можда и најмлађа жртва Другог свјетског рата уопште. Усташки злочинци су дана 02. 08. 1941. год., одвели цијелу породицу Миле Јаворине – Криште, међу којима је била и њихова снаха Милица, рођена Пејновић 01.06. 1921. године. у Смиљану. Милица је била трудна и пред порођајем. Усташе су је тукли изнад јаме све док се није породила. Чим је новорођено дијете заплакало бацили су њу и дијете у јаму.
[13] В. Новак, Magnum crimen, Нова књига, Београд, 1986, стр.771.
[14] Жупник Бруно Вернаца је прекрштавао православни народ Косиња. Послије завршеног обреда рекао би им: “Ја вам душу спаси а за тило вам не одговарам“.
[15] У емисији ТВ ЛОКИ из Оточца „Косињска тајна јама“ , на крају емисије је аутор позивао све који нешто знају о јамама у Косињу, да доставе податке како би та телевизија снимила прилог. Аутор овог рада (Ђ.П.) је у 12. 46 сати дана 31.10.2013. године уреднику ТВ ЛОКИ послао податке о локацијама јама, броју и националности жртава, начину страдања, те понудио и спискове жртава. Истог дана у 14.52 сати уредник ТВ ЛОКИ Роберт Лабровић послао одговор: „Хвала, нешто ћемо радити, не знам коликo је ово вјеродостојно!?!“. Очито је било да српске жртве не интересују ТВ ЛОКИ а посебно што је информација дошла са београдске адресе.
[16] Овај став се често налази написан на споменицима жртвама фашистичког терора ( усташких злочина) у Лици.