БЕСЈЕДА НА КРСНОЈ СЛАВИ ГОСПИЋАНА У БЕОГРАДУ 2015. ГОДИНЕ
Др Андреј Вујновић
БЕСЈЕДА НА КРСНОЈ СЛАВИ ГОСПИЋАНА У БЕОГРАДУ 2015. ГОДИНЕ
Бесједа др Андреја Вујновића, кума славе Удружења Госпићана Никола Тесла из Београда – Светог Великомученика Георгија, одржане 5. маја 2015. године у Парохијском дому храма Светог Ђорђа у Старој Бежанији на Новом Београду.
Одлучио сам да на дан Светог Великомученика Ђорђа пред вас изнесем сноп својих сјећања које повезује његова икона.
Поводом прославе 130 – годишњице рођења Николе Тесле 1985/1986. године обнављала се
Родна кућа Николе Тесле
његова родна кућа, парохијски дом цркве Светих Петра и Павла у Смиљану у којој је парохијску службу обнашао његов отац Милутин. Милутин је на дужност у Смиљан дошао из Сења у коме је служио у српској православној цркви Успења Пресвете Богородице. Кад је дошао у Смиљан црква у Смиљану је била парохијска, а црква Светог Ђорђа у Госпићу њена филијала. Милутиновим заузимањем сједиште парохије је шездесетих година деветнаестог стољећа пренијето у Госпић, а црква у Смиљану је „пала“ на разину капеланије госпићке цркве. Разлог који је Милутин навео конзисторији у Плашком за ову промјену била је његова лична туга коју је осећао сваког дана када би са врата цркве угледао у смиљанском гробљу испред ње гроб свога првенца Дане. Крсна слава Милутина Тесле био је Свети Ђорђе.
Поменутих година као кустос Музеја Лике, у Госпићу у чијем саставу је било и Спомен подручије Никола Тесла у Смиљану радио сам на концепцији уређења ентеријера у коме је Никола Тесла дошао на свијет. Прихваћена је концепција да се у мјери у којој је то могуће реконструише изворно стање парохијског дома из времена кад је у њему рођен Никола. Није то прошло без одређених потешкоћа због предрасуде, па и владајуће идеолошке слике о парохијској кући у Смиљану као типичној личкој сеоској кући. Али је прошло. Проведене компаративне анализе расположивих писаних и ликовних извора су указивале на то да је њен ентеријер био грађански. То је уз реконструкцију намештаја и других реалија које чине једно грађанско домаћинство подразумијевало и реконструкцију библиотеке Милутина Тесле и да о томе имам намеру да кажем неку ријеч више, као и о качењу на зид иконе његове крсне славе, Светог Великомученика Георгија.
У потрази за иконом која би одговарала времену и простору друге половине 18. и прве половине 19. стољећа у протопрезвитерату личком и вилићком (оточком) у којима је служио Милутин Тесла, наишао сам на икону коју је непознати мајстор урезао на бакрену плочу 1790. године. Овај бакрорез ми је у том моменту био изузетно интересантан прије свега због свог садржаја. На њему су испод сцене Успења Пресвете Богородице која заузима готово три четвртине листа приказани у медаљонима Свети Никола и Свети Георгије, а уз доњу ивицу град Сењ. На њој су, дакле, били и град у којем је Милутин богослужбовао и лик Светог Георгија, његове крсне славе. Та графика, међутим, својом ликовном техником није одговарала типу кућних славских икона у Крајини, па сам потрагу за примјеренијом иконом за Теслину родну кућу наставио. Тражење сам усмјерио на славску икону Светог Георгија у госпићким кућама. Био је то пут који није обећавао, али сматрао сам да није смио изостати. И труд се исплатио: Боро Марић, кога смо знали као Бору Мачка, имао је у свом стану у госпићким Брионима икону Светог Георгија. Предложену продају иконе за музејски постав у Смиљану енергично је одбио пошто она није била само пука декорација на зиду његова стана него слика у функцији славске иконе. Премда је Боро уз специфичну, опору духовитост имао и ћудљивост дугогодишњег старог момка лако смо се договорили да позајми икону за дане прославе и кад они прођу да му је вратим.
После тога чешће сам се дружио са Бором. Посљедње дружење је било на обиласку једног археолошког локалитета у Широкој Кули. Свратили смо и на православно гробље на којем ми је показао споменичке бељеге својих предака.
Боро Мачак је један од 80-так Срба које су суграђани Хрвати побили у октобру 1991. у околини Госпића. Његово тијело није међу онима која је Мартин Марковић звани Ифан са још неколико хрватских војника допремио и избацио на православно гробље у Широкој Кули. Мартин Марковић, госпићки гробар, је непосредно пред рат деведесетих био осумњичен за пљачку гробова. Оптужен је да је откопавао оне у којима су били сахрањени покојници са богатим накитом, скидао га са њих и продавао. Седамдесетих се помињала још једна његова злослутна неподопштина: на периферији Госпића, у Подоштри је био мањи војни објекат у коме су се по тадашњим државним обичајима о значајним датумима младе комунистичке историје организовале забаве локалне омладине и војника који су у тим местима били на одслужењу војне обавезе. Ифан је на једној таквој забави у Подоштри скинуо плочу са Ужичким колом која се вртила на грамофону и изнервиран и љут, појео је.
У јуну 2010. године видео сам на онлине страницама ријечког Новог Листа слику Ифана који у раширеним рукама држи нешто налико на велики комад накита. Уз слику је писало да ће тих дана бити благословљена „новоизграђена црква светог Јурја у Подоштри“ и да је „за ново духовно окупљалиште“ „самоуки умјетник Мартин Марковић – Ифан“ данима радио круницу.
Црква Св. великомученика Геооргија у Госпићу
Знамо да је 1991. године црква светог Великомученика Георгија „дигнута у зрак“, по други пут. Први пут је то било 1941. У зрак је 1991. одлетјела и скулптура са приказом сина госпићког пароха, Николе, и његово име са трга на коме је скулптура стајала. Двадесетак година послије другог затирања храма Светог Георгија, Госпић је, ето, поново добио „духовно окупљалиште“ под називом Светог Јурија (Георгија) које је својом рукотворином украсио и „умјетник“ Ифан. Мјесто на којем је била црква Светог Георгија, у којој је службовао Милутин Тесла, уз школу коју је похађао Никола Тесла и даље је празно. Празно је и мјесто на којем је стајала скулптура умјетника Фране Кршинића са ликом Николе Тесле. Двије цркве у којима је био свештеник Милутин Тесла данас не постоје: ни она у Сењу, ни она у Госпићу. Рушена је, па обновљена само црква у Смиљану. Цркву Успења Пресвете Богородице у Сењу порушиле су усташе, а преко мјеста на којем се налазила црква прешла је Јадранска магистрала. На мјесту на којем је била госпићка српска православна црква дуго је био паркинг. Сада је то ограђена празна парцела.
Рекох, чинило ми се у једном моменту залудним по кућама госпићких Срба тражити иконе и то не без разлога. Ако и јесу опљачкане или изгориле са кућама у току Другог свјетског рата, могле су се иконописати нове. Али нису. Цио храм Светог Георгија је шездесетих обновљен у Госпићу за двије године. Међутим у обновљени дом молитве и тајне обожења човјека рјетки су залазили, јер се нису обнављали кућни олтари и олтари у срцу. Захваћени неком преварном гордошћу и самољубљем окренули смо леђа Богу и његовим светитељима. Многи од нас су у Госпићу пролазили поред храма Светог Георгија као да га нема, а неки и са гађењем.
Чини ми се да се сада, а томе је потврда и наше данашње дружење, ипак иза наших одвећ земаљских весеља којима смо наивно склони, отвара простор посвећен и тајан, за сусрет са живим Богом, и то ме неизмерно развесељава оном врстом радости од које смо се сви ми на необјашњив начин отуђили док смо живјели у Госпићу и пролазили мимо храма Светог Ђорђа.
На крају да кажем да је ово моје обраћање требало пред вас изнијети документарну причу чији се фрагменти налазе и у вашем сјећању. Она ће се несумњиво без обзира на то што је истинита, учинити као тенденциозно представљање Боре, госпићког Србина добрим, а Ифана, госпићког Хрвата као лошег човјека. Међутим, оно што желим да вам кажем је да није на мени и да не желим да пресуђујем шта је добро, а што зло. Желим само да кажем и верујем да ће се велики дио вас са тим сложити, да несумњиво Боро, намћораст, духовит, свој и на посебан начин драг у својој опорости, стоји на једној страни. На другој је и даље Ифан, уз којег стоји питање да ли је икоме икад био драг. Боро је имао увјете да буде свој, Ифан није и зато осјећам благу захвалност римокатоличкој цркви што га је почастила каквом-таквом утјехом, каквом-таквом похвалом због тога што је урадио нешто добро – круницу за новоподигнуту црквицу Светог Јурија.
