ТОМО БИЉАН – ОРГАНИЗАТОР ЗЛОЧИНА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ КОСИЊА (ЛИКА)

Ђорђе Пражић

ТОМО БИЉАН – ОРГАНИЗАТОР ЗЛОЧИНА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ КОСИЊА (ЛИКА)

На страници бр.163, под редним бројем 8, у Госпићком спомен зборнику (извор бр.2), у

спискухрватских жртава Другог свјетског рата из Горњег Косиња, налази се биографски податак једне од хрватских жртава: „БИЉАН ТОМА Антунов, 31 год. службеник, цивил. Убили га партизани у Госпићу 1945. год.“

Иза тих на први поглед података у којима се наслућује убијање хрватских цивила од стране партизана, крије се особа која је била вођа усташког покрета у Косињу и најзначајнији  организатор злочина НДХ (тежишно усташких снага) према српском народу у Косињу. Проток времена од 81 годину учинио је своје, тако да вјероватно данас мало људи у Косињу знају његову праву улогу на почетку Другог свјетског рата.

Према  извору бр. 1, БИЉАН ТОМО  је рођен 13.06. 1914. године у Горњем Косињу, од оца Антуна и мајке Фрањке. Прије Другог свјетског рата био је графички радник у Госпићу. Био је припадник усташког покрета од самог његовог оснивања у Госпићу и Косињу. Почетком тридесетих година сарађивао је са адвокатом Андријом Артуковићем и био је један од учесника Првог велебитског усташког устанка у Брушанима 1932. године (извор бр. 6). Уочи рата је у сарадњи са познатим усташким злочинцом Јурајем Рукавином – Јуцом, припремао је материјално и мотивационо усташку организацију Косиња  за надолазећи рат. Организатор је успостављања усташке власти у Косињу 10.04.1941. године. Касније је постао доначелник града Загреба.

Према свједочењу на суђењима усташких злочинаца, Томо Биљан је лично руководио убијањем српског народа у Косињу.

Лично је руководио 06.08.1941. година на Коси (засеок Вир) у Млакви са  убијањем спаљивањем  286 становника Млакве, од којих су 122 била дјеца до 15 година старости.

Заједно са усташким таборником Јосицом Фадљевићем руководио је са покољом српског народа  07. и 08.08.1941. године у шуми Обљај и селима Крш и Млаква. Том приликом у Обљају је убијено 47 српских цивила, од којих су 22 жртве били дјеца до 15 година старости.

Био је главни заповједник (командант) прогона српског народа методом хајке и његовог убијања на најсвирепији начин (клање, спаљивање и бацање у јаме). Тај злочин је реализирао са својим најближим потчињеним Вукелић Милом из Доњег Косиња и Јосицом Фадљевићем из Горњег Косиња. Њихов задатак је био уништење српског народа на подручју српских села Млаква, Пољан, Градина и Крш у Косињу.

Томо Биљан је ухапшен у Загребу 07.09.1945. године, и након проведеног доказног поступка спроведен је и предат, као мјесно надлежним органима ОЗН-и за Лику и Госпић, гдје је 09.10.1945. године саслушан за почињена дјела.[1] Од стране ОЗН-е предан је 13.10. 1945. године Окружном јавном тужилаштву за Лику у Госпићу. Од тада, па до краја 1946. године предстоји тешка борба за доказивање кривње  коју је Томо Биљан починио као усташки организатор у Косињу и околини 1941. и 1942. године са једне стране, и докаазивање његове „невиности“ и „доброте“ са друге стране.

Према свједочењу усташе Поднар Луке, Томо Биљан је у униформи непосредно заповиједао хапшењем, спровођењем и убијањем спаљивањем српског народа Млакве дана 06.08.1941. године на Коси, у кући и штагљу Јове Глумичића. Након извршеног злочина је наредио да се опљачкају све куће у Млакви.

Према свједочењу усташе Николе Клобучара, Томо Биљан је на почетку рата довео у Горњи Косињ 80 усташа а он је тада био усташки сатник.

Према свједочењу усташе Прша Јуре, Биљан је стално говорио Јосици Фадљевићу и Нини Клобучаару, да када пођу у Млакву и Крш, што год нађу живо да побију.

Исти усташа Прша  свједочи да је присуствовао убиству Обрад Муњаса у засеоку Дулиба, које је лично Биљан наредио  усташи Милану Вукелићу. При том је Вукелићу рекао: „Милане, ти си усташа, има да убијеш овог Обрада…..“

Према записничком казивању једне дјевојке из Горњег Косиња на суду у Госпићу у спису бр. 64/46, она је изјавила: „ Ја познајем окривљеног Тому Биљаана и сјећам се да је још са неким усташама наредио мени… да носим вапно у јаму „код Св.Ане“, гдје су бацали људе. Ја сам то носила. [2] Сјећам се да ми је причао усташа Пајкан Шпољарић кад је дошао са акције из Млакве, која је вођена 1942. године на Нову годину, да је тамо био окривљени Биљан и да је наредио да се убије 11 људи, међу њима Обрада Муњаса[3].

Има још много свједочења усташких злочинаца из Косиња о конкретним злочинима које је организовао и наредио Томо Биљан. На свим стратиштима био је у усташкој официрској униформи и непосредно је руководио извршењем злочина и пљачком.

По сазнању да се Томо Биљан налази у затвору у Госпићу, група од 27 становника Косиња и Перушића је послала петицију Главној ОЗН-и за Лику у којем су тражили да се он и Мицика Фадљевић казне смртном казном вјешањем и да се то јавно уради на Косињској плаци. Та група није знала да Мицика Фадљевић није била ухапшена. Марија Фадљевић, звана Мицика, је била супруга усташког таборника Јосице Фадљевића. Била је један од организатора усташког покрета у Косињу од 1928. године и жена која је била господарица живота и смрти за српски народ Косиња. Послије погибије нјеног мужа Јосице, усташким авионом је одлетила у Загреб 1942. године са опљачканим златом. Тамо је наставила нормално живјети у рату и послије рата. Српски народ је њу и Тому Биљана оптужио као највеће организаторе злочина у току Другог свјетског рата.

Улогу Томе Биљана и Марије Фадљевић – Мицике у злочинима над српским народом је веома добро описала Милка Дане Брујића у свом писму-петицији Главној ОЗН-и за Лику. Она је била њихова комшиница из Горњег Косиња и крунски свједок нјихове припреме за рат и организовање злочина и пљачке у току рата. Она је сазнала да је Томо Биљан узео себи неку фабрику у Загребу, а Марији Фадљевић је обезбједио неко имање у Бјеловару или Загорју. То су пребацили на своје рођаке. И Милка Брујић је у писму тражила њихово јавно вјешање на Косињској плаци.

Како су се низали докази о злочинима Томе Биљана у Косињу, истовремено су почеле  долазити изјаве  грађана Загреба о Томи Биљану као доброчинитељу, који их је спашавао од прогона усташког режима, јер су били антифашисти. Доказивање Томине невиности иницирала је и активно водила Томина супруга Љерка Поповић Биљан. Нико од тих свједока није оспоравао припадност Томе Биљана усташком покрету.

Окружни суд за Лику је пресудом од 20.09.1946. године број Ступ 41/46 пресудио је оптуженог на:

„ Казну лишења слободе присилним радом у трајању од двадесет година у коју му се урачунава и истражни затвор од 07.09.1945. године са губитком политичких, грађанских права, осим родитељских, у трајању од пет година“

На ову пресуду Јавно тужилаштво за Лику уложило је Врховном суду Народне Републике Хрваатске жалбу.

Врховни суд Народне Републике Хрватске у Загребу на сједници одржаној 09.10.1946 године пресудио је да се „уважује дјеломично жалба Јавног тужитеља, те се Биљан Томо осуђује на казну смрти стрељањем, и на губитак политичких и грађанских права.“

По пријему пресуде осуђени Биљан је поднио Президијуму Народне скупштине ФНРЈ молбу за помиловаање. Одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ, број 16134/46 од 24.10.1946. године молба није уважена.

Биљанова супруга Љерка је упутила више молби маршалу Јосипу Брозу Титу. Интересантно је да те молбе у Маршалат нису стизале редовним путем. На једној од тих молби Тито је написао: „Вишем војном суду, узети у обзир наводе свједока и смањити казну. Тито“.

Поред свих покушаја оспоравања доказног поступка и надлежности за суђење у Госпићу умјесто у Загребу (због наводног утјецаја ратне психозе српског народа Косиња), на основу правомоћне пресуде, смртна казна над Томом Биљаном извршена је у Госпићу дана 27.10. 1946. године у 17.00 сати.

За лаике остаје нејасно како се Томо Биљан трансформирао од усташког злочинца из Косиња (1941-1942.) у загребачког доброчинитеља (1943-1945.). Ко је заправо био Томо Биљан  знали су његови потчињени усташе-кољачи, који су послије рата свједочили о томе на суђењима. Ипак, о Томи Биљану најбоље би свједочиле српске жртве из Млакве, Крша, Обљаја и других мјеста, чији је посљедни поглед и тражење самилости пред клање, спаљивање и бацање у јаму  завршио на лицу усташког сатника Томе Биљана, који је на стратиштима у униформи усташког сатника немилосрдно наређивао сурове ликвидације.

Нажалост, до тог свједочења немогуће је доћи.

У сваком случају „цивил“ из Госпићког Спомен зборника је био усташки сатник и вођа усташке

власти у Косињу у вријеме извршених најмасовнијих злочина над српским народом и човјек на високим дужностима у граду Загребу (доначелник).

Да ли у списковима хрватских жртава има још таквих  „цивила“?

 

ЛИТЕРАТУРА:

1.      Д. Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. и 1991-?,  Музеј жртава геноцида, Београд, 2002,

2.      Група аутора, Госпићки спомен зборник, Матица Хрватска, Госпић, 1995.

3.      Ђ. Пражић, Јама „Код Св.Ане“ у Горњем Косињу (Лика), масовна гробница српског народа,  www.gospic.rs. 30.07.2016.

4.      Ђ. Пражић,“ Страва иза Основне школе „Анж Франкопан“ у Горњем Косињу (Лика), масовна гробница српсског народа,  www.gospic.rs. 03.08.2016.

5.      Ђ. Пражић, Злочин над Србима из села Крш бацањем у јаму „Нездравка“ у Доњем Косињу (Лика), www.gospic.rs. 08.08.2016.

6.      Ђ. Пражић. Велебитски усташки устанци, www.gospic.rs. 11.09.2018

7.      Ђ. Пражић, Губици становништва Косиња у Другом свјетском рату, www.gospic.rs. 17.11.2020.

ФУСНОТЕ:

[1] ОЗНА – Одељење за заштиту народа. Формирана  13.05.1944.године наређењем Јосипа Броза Тита. Марта 1946. године реорганизована је у Управу државне безбједности и Контраобавјештајну службу Југословенске армије
[2] Хрватске породице у Горњем Косињу које нису имале усташе у кући, имале су обавезу да носе вапно и бацају  (креч) у јаме, да би се брже разградила тијела жртава. У јаму код Св.Ане током 1941. године бачено је најмање 208 српских цивилних жртава.
(3) МУЊАС Милете ОБРАД, рођен 12.04.1897 у Дулиби, Србин, земљорадник. Убијен 01.01. 1942. године пред својом кућом у Дулиби.