ПОСЈЕТА ЗАВИЧАЈУ СМИЉАНУ
Ђоко Иванишевић
Посјета завичају Смиљану
Овог љета, јула 2022. године, послије много времена, обишао сам Лику и мјесто гдје сам се родио и живио до љета 1991. године.
Након дуже вожње коначно стижемо и пролазимо кроз пуст град Госпић и улазимо у Смиљанску улицу у којој сам рођен преко пута Плаце. Али то више није та улица. Ова ми је непозната. Долазимо до Маракане, наше друге куће, гдје смо проводили дане и ноћи. Стајемо да погледам, али све је некако другачије. Нема више ни Тушакове трешње, коју смо посјећивали ноћу да се осладимо.
Одједном као да чујем удрање лопте о паласке, велику галаму и препирку Цице, Фајдија и Дебе, да ли је гол или није? Остали сједе на гредама, навијају и чекају да уђу у игру.
Мало даље на гредама овчије преграде Шота и Ансе Мејун играју шах. Баја Сибре их гледа како мудрују, а све то пажљиво слуша Фике.
Недалеко од њих под липом картају „маријаш“ Шимун, Басо, Марко и Ђуса. Под другом липом Мићо Ћокац млађима прича своје авантуре. Одједном се зачује пјесма Јуре Генија. Када је све готово одлази се у омиљену биртију „Цигански Мексико“.
Пренем се из тог носталгичног размишљања, а Смиљанска се некако одужила. Никако да дође Логориште.
Не могу да гледам своју некадашњу кућу, јер ми је пред очима слика запаљене куће. Данас ту живе неки непознати људи.
Идемо у Смиљан по нечему што се зове цеста, и послије дуже вожње стижемо у Влаку под Глувајом, гдје се налазио један од магацина „Гавриловић“, а данас је Центар за рециклажу минско-експлозивних средстава. Ту су 1991. године били заточени ухапшени Срби из Госпића и припадници ЈНА. Долазимо до другог магацина Точак, али даље морамо пјешице још километар удаљености. Пробијамо се кроз праву шикару и једва стижемо до мјеста гдје треба да је кућа, штала и остали објекти. Али, сада затичем подивљале остатке воћака, трње и коприву. У том густишу успјевам наћи два – три камена од свих зграда, јер је остале однио комшија из села.
Влада гробна тишина. Нема ни птица. Гдје год погледаш – дивљина, као да људи никада нису живјели овдје. Умјесто да видим знакове неког живота, видим ловачку чеку. Занимљиво да нема скакаваца да скачу испред ногу.
Послије неког времена сав изгребан, пун чичака, уморан физички и психички сједнем на неко суво дрво. Одједном ми се пред очима указала слика познате дјеце која се играју, раде и чувају стоку. Чујем дједа како виче: „Идемо купити сијено, киша ће“, а ми узимамо свако своје виле и крећемо сакупљати сијено прије кише.
Враћам се у јаву. Погледам према барама, и видим годинама непокошену траву, коју је замијенила штура и шаш.
Меморијални центар Никола Тесла у Смиљану
При повратку свраћамо на гробље. Носимо пољско цвијеће прадједу, дједу, баби и тетки. Доласком под Богданић видим све се измијенило око Музеја Николе Тесле. Све је некако празно. Посјечено је 5-6 великих липа уз гробље и храм, старих колико и храм. Остала је само једна на улазу у гробље. Испод куће нема живице са великим бројем трешања и јасена. Оставили су пар стабала. Нема више пута испод живице, који је ишао око Богданића. Затрпали су мали извор испод једне трешње, који се двадесетак метара даље уливао у поток Ваганац, кога су такођер скренули. Далеко од куће, да би направили простор за неколико дрвених кућа, избетониран је некадашњи травнати простор. Све то употпуњује мали безлични споменик Николи Тесли.
Улазимо у гробље, које је запуштено. Многи дрвени крстови сломљени и разбацани по земљи.
Трава није покошена, а шума је већ заузела дијелове гробља. Полажемо цвијеће и идемо до
Спомен – гробница у Смиљану
гробнице жртва усташког покоља 2.08.1941. године, да обиђемо и ту родбину. Али умјесто споменика видимо неку бетонску плочу, са накнадно постављеним омаленим каменим крстом са неколико малих слова. Да прочитате морате прићи јако близу, а то само може онај који добро види. Нигдје табле да се објасни посјетиоцима музеја о чему се ради, што се догодило и зашто се догодило. Овако могу помислити, да је то само један обичан већи гроб, а не масовна гробница преко 500 српских цивилних жртава из Смиљана. Да ли је то намјера или небрига?
Чија је то срамота, која се може избјећи?
Још 1988. године Одбор за изградњу новог спомен – обељежја договорио је са загребаачким умјетником Кајфешом идејно рјешење и обезбиједио новац, који се вјероватно и данас налази на посебном рачуну у Загребачкој банци у Госпићу.
Све се то може поправити уз мало труда и воље.
Пошто власт неће ништа да уради, онда је ред и обавеза да то уради Српско народно вијеће и Српска православна црква, уз сарадњу са потомцима жртава.
Криж у спомен Николи Тесли у Смиљану
На изласку од храма Св.Петра и Павла и гробља на главни пут и на мјесту гдје поток Ваганац додирује пут (повремено га плави), сељани су напајали коње враћајући се из Госпића. Ту се могло ући са коњском запрегом у воду. Тога данас нема јер је неко појилиште насуо каменом и поставио шест метара висок бијели бетонски криж. Питање је, зашто је ту постављен одмах преко пута православног храма и гробља? Која му је порука?
У проласку кроз Госпић тражимо споменик Николи Тесли. Прави споменик је миниран 16.02.1992.
Новопостављени споменик Николи Тесли у Госпићу код КИЦ (бивши Дом ЈНА)
године, па бачен на сметлиште у Квартама (Разбојиште). Сада је ту нека обична фонтана. Мало даље храму Св. Георгија ни трага. Уочавамо само зарасли комад земље са два паркирана аутомобила. Пролазимо преко познате госпићке Шпице, а она сабласно пуста. Нема више старих „шпицара“- Боре Мачка, Ције, Ћире, Хабе и многих других. Споменик Николи Тесли једва налазимо у Будачкој улици испред некадашњег Дома ЈНА, тридесет метара од улице у ћошку испред улаза у куглану Дома ЈНА, уз зид Генине куће.
Склоњен је од погледа људи, а може га видјети само онај ко жели и зна за њега. Вјероватно је враћен под притиском, али не на своје мјесто на главном градском тргу.
На крају одлазим тужан и разочаран. Ово што сам видио је неки други свијет, сада мени непознат.
Погледам Велебит, једино је он остао исти.
