Госпић шездесетих и седамесетих година 20. вијека

Било некад у Госпићу: Ђорђе Пражић

ПИШЕ: Ђорђе Пражић

Почетком шездесетих година свијет је био на ивици нуклеарне катастрофе. Питање је било само да ли ће Хрушчов или Кенеди бити мало нервознији и притиснути црвено дугме.
У нашем завичају су се још увијек љечиле ране од велике ратне погибељи и несреће. Наша села су била без струје, цесте без асфалта, а цркве су биле запуштене или срушене. Једино ново су биле на брзину обновљене куће и споменици жртвама фашистичког терора и споменици НОБ-у изграђени најчешће властитим средствима у соцреалистичком стилу са обавезном звијездом петокраком. Величина петокраке је најчешће била обрнуто пропорционална са показаним доприносом мјештана у НОБ-у.
Жене су најчешће биле у црнини, а на мушкарцима су се уочавале психичке и физичке посљедице рата.
Временом се народ почео опорављати. Послијератна дјеца су доносила радост и весеље у породицама. Сви смо били слично богати и сиромашни. Слично смо били и одјевени али најважније да нисмо били гладни. Сви смо сањали време изобиља које ће нам доњети толико хваљена социјалистичка будућност.
У нашем госпићком крају већ је био никао нови град – Лички Осик. На ледини је изграђен потпуно нови фунционални градић, који је имао нову и перспективну фабрику наменске производње за потребе оружаних снага. Град је постао мека за младе стручне људе, па је био препознатљив по младом становништву. Планирала се изградња сличног града у близини али до тога никада није дошло.

Лички Осик шездесетих година 20. вијека

Почетком шездесетих година, већ се интензивно радила брана у селу Крушчица на ријеци Лици у Косињу. У Госпићу је још увијек било неасфалтираних улица и оних покривених калдрмом. Стабла дивљег кестена, липа и расцвјетани јорговани у прољеће, уносили су дах живота и неку посебну романтику у овом градићу.
18. априла 1962. године, доласком свештеника Јована Обреновића и његовом иницијативом, почела је обнова православне цркве Св. Великомученика Георгија у Госпићу. Црква је завршена и освештана 4. октобра 1964. године.
Млади су се почели школовати са жељама за напредовањем и усавршавањем. У Перушићу је била средња економска школа, у Личком Осику индустријска школа, а у Госпићу гимназија, учитељска школа и Школа ученика у привреди (ШУП). Касније је укинута економска школа у Перушићу, а учитељска школа „Бранко Огњеновић“ ушла је у састав гимназије „Никола Тесла“, средином шездесетих година. У свим сеоским школама у српским селима, до трећег разреда се учила ћирилица као прво писмо.
1963. године, тадашња држава је преименована из ФНРЈ у СФРЈ. Јаки потрес је сравнио град Скопље уз велике људске жртве. У Даласу је убијен Џон Кенеди. Госпић је жалио Скопље и прикупљали смо помоћ за унесрећене. Жалили смо и Кенедија а највише удовицу Жаклину. У Госпићу је те године изграђен нови Дом ЈНА, један од најљепших и најфункционалнијих објеката такве врсте у тадашњој држави. Каснијих година ће то бити једно од мјеста култуно-забавних и спортских окупљања грађана.
Тих година трговине су радиле двократно, а у селима тзв. задруге су радиле једнократно. У задругама се могло купити свега, од чавала за поткивање коња до миришљивих Гавриловићевих нарезака. У Госпићу су двије трговине радиле цијелог дана и звали смо их стари и нови `нонстоп` (NON-STOP). Када је отворена прва самопослуга преко пута старе Робне куће, сви смо се чудили зашто на каси морамо плаћати, ако већ сами узимамо артикле са полица.
Испред новог нонстопа (NON-STOP) је било аутобусно стајалиште а мјесто испред хотела Лике звала се Шпица. У том старом центру Госпића биле су најважније трговине, а ту су се сусретале главне и неколико споредних улица. Докони госпићки младићи тзв „Шпицари“ су ту стајали и будно пратили кретање народа, посебно згодних Госпићанки. Ту су се размјењивале разне швалерске и друге информације, па са правом можемо рећи да је госпићка Шпица на неки начин претеча Фејсбука.
У то време недјељом је била обавезна шетња до излетишта Јасиковац. Тамо је био ресторан и кавез са два медвједа, тек толико да нас подсјете да смо Личани. Испод ресторана на ливади било је фудбалско игралиште НК „Височица“. Други госпићки клуб НК „ГОШК“ је играо на Трупиновцу.
Падом мрака обавезно је било шетање на корзу, пред будним оком Шпицара и свих осталих воајера разног узраста. Ми дјеца једва смо чекали да одрастемо у уђемо у ту колону заљубљених. Након корза би се неки парови удаљавали у правцу Балиновца или иза Диспанзера. Балиновац и Диспанзер су били актуелни све до потпуне моторизације момака у Госпићу. Вјерујем да у нашем Удружењу постоје чланови који воде поријекло са тих љубавних излета.
Рвање је тада било најпопуларнији спорт у нашем крају. Посебан догађај био је рвачки сусрет у Госпићу између репрезентације Лике и тадашњег свјетског првака репрезентације Совјетског савеза. Поред рвања популарни спортови су били фудбал, куглање, боћање, стрељаштво, шах и рукомет касније. Посебно раширен хоби био је лов, риболов и планинарење.
У Радничкој улици постојала је Содара, гдје се правила сода и сокови. Ипак пиће наше младости је тада била Кокта у стакленим боцама и дрвеној амбалажи.
Међу дјецом су биле популарне чоколадице Животињског царства и спортске чоколадице са сличицама животиња и фудбалера. То смо скупљали и вредно љепили у албуме. Интересантни су били бомбони са еластичном гумицом. Од гумице смо правили праћке, а жичаним метцима смо ефикасно погађали ноге наших цура које су поносно носиле тада нови модни хит – мини сукње и најлон чарапе .
У првој половини шездетих појавила се и прва телевизија. Најприје се гледала као чудо у старој Робној кући, а онда су се полагано почели куповати апарати у кућама. Без обзира колико је било телевизијских апарата, сви смо гледали у то ново технолошко достигнуће. Код комшија су старији сједили на столицама и фотељама а ми дјеца на поду. Некако у то вријеме експанзије телевизије, нестало је и наше госпићко корзо.
На телевизији смо гледали Мију и Чкаљу, као и вестерн серије „Ларами“ и „Бонанца“, те популарну серију за младе „Дактари“. Маштали смо и покушавали се идентифицирати са младим, снажним и праведним каубојима. А онда негдје 1966. и 67. године, Госпић је био потпуно празан недељом у вече. Приказивала се серија „Дуго топло љето“ са главним јунацима, сиромашним фамером Бен Квиком и богатом цуром Кларом Варнер. Сви смо патили због препрека у њиховој љубави. У Госпићу је тада било пуно момака као Бен Квик, било је лијепих цура али није било богаташица као Клара Варнер. Након те серије приказивала се серија „Градић Пејтон“ али она није била толико занимљива јер ми Личани своје љубавне проблеме рјешавамо у што мање епизода.
У тој свеопштој животној наиви и маштању у кину „Јединство“, се приказивао филм „Мама Хуанита“. Пјесма из филма „Само један дан живота“ је постала хит и до данас је пјевамо на дружењима. Госпићанке су сузе лиле око кина, над судбином два пријатеља, од којих један у рату треба да стреља другог. Заправо била је то типична госпићка прича, гдје се сваких 20-30 година комшије немилосрдно свирепо убијају, а пријатељи стрељају.
Иначе у кину Јединство и Дом ЈНА су најпопуларнији били филмови о Тарзану и индијанском поглавици Винетуу. Госпићки момци су носили фризуре тарзанице, а ми дјеца смо правили лук и стрелу, черупали кокошке да дођемо до перја, како би покушали бити Винету.
У Госпићу смо доста читали разноврсну литературу. Осим обавезне лектире читале су се књиге Карла Маја и Зане Греја о догодовштинама на Дивљем западу. Морало се прочитати и свих девет позамашних књига о Тарзану. Ипак најпопуларнији су били цртани романи, као и писани „Ласо“ романи. Формат Ласо романа је био мањи и могао је стати у књигу, па су се родитељи чудили зашто толико дуго учимо. Било је то време почетка слободнијих слика и чланака у југославенским часописима. Буљили смо у средњу страницу загребачког „Старта“ а знали напамет “љубавна искуства“, која су излазила у београдском „Чику“ и „Зум репортеру“.
1967. годиине у октобру, госпићки крај посјетио је друг Тито и другарица Јованка. У том кишном и хладном дану окупио се народ Лике да чује његов говор. За ту прилику су асфалтиране улице у Госпићу а поправљен је само дио фасаде гимназије (спортске сале) код бине. Већ следећих дана прекопане су новоасфалтиране улице а рупе од метака и граната на осталим зидовима гимназијске зграде, остале су до деведесетих година.
Исте године у ријеку Лику је убачена штука, чиме се промјенио до тадашњи рибљи свијет на личким ријекама.
Шездесетих година је полако почео расти лични стандард и потреба за праћењем моде. Жене су завршавале курсеве шивења у Радничком свеучилишту а када су се појавиле машине за плетење настао је прави модни бум у плетеним одјевним предметима. Размјењивале су се „Бурде“ и каталози НАМЕ из Загреба. Запажену улогу у Госпићкој џинс моди имала је Анка Кајина, баба из Оточца, која је шверцовала фармерице из Трста. Госпић је пратио све модне трендове. Бирали смо своје мисице. Најпопуларнија и најспомињанија мис на Балкану је свакако Мира Павлица, која и данас добро изгледа. Забавне вечери матураната госпићке гимназије су били посебно значајни културни догађаји за локалну средину.
1968. године је била Oлимпијада у Мексику. Дјевојка нашег рода из Сплита Ђурђа Бједов освојила је златну и сребрену медаљу у пливању и залудила тадашњу Југославију. Нашим дјевојкама су престала бити интересантна купалишта на ријекама Лици, Новчици, Богданици, Отешици, Јадови и осталим потоцима.

Госпић, Венеција на Новчици

Позната госпићка купалишта „Монте Карло“ „Венеција“ и „Долина љубави“ преко пута Бриона, остала су празна. Те године је ЈНА направила одличан пут за Карлобаг, па су колоне фића, тристаћа, шкода, москвића, фолцика и НСУ – принчева, кренули пут „Личке ривијере“. Када се 1969. године посада Апола-11 спустила на Мјесец, Госпићани су се спустили на 42 километра и 500 метара личке обале. Боље стојећи другови су већ били направили викендице, а други су их следили, јер то је на неки начин био статусни симбол породичне успјешности, међу цијелим личким пролетеријатом.
У то вријеме у Госпићу се могло чути неко чудно клапарање и куцкање. То је била игра „клик-клак“. Била је то играчка са двије кугле на узицама од око 15-20 центиметара. Равномјерним махањем руке, куглице су се сударале горе и доље. Примјерак те несвакидашње играчке дуго је висио на струјном каблу код Гимназије и у позним 80-тим годинама.
1970. године, Југославија је у Љубљани побједила САД у кошарци и постала првак свијета. Преко ноћи су у госпићким двориштима постављени импровизирани кошеви од вањских аутомобилских гума, обруча од буради и других материјала. Сви смо играли ову чаробну игру и покушали имитирати Плећаша, Данеуа, Ћосића и остале мајсторе.
Почетком седамдесетих година основано је СД „Госпић“ у којем је био ногометни, рвачки и рукометни клуб.
Онда је дошла злокобна 1971. година. 1971. година је требала бити реприза 1941. године, али се то

Мјесто убиства командира милиције Ђуре Узелца

тек десило 1991. године. Наши родитељи су били забринути, а ми у својој наивности смо сматрали да је то немогуће. 1972. година је позната по појави тероризма. На олимпијади у Минхену арапски терористи су убили 11 израелских спортиста. У Југославију је упало 19 хрватских емиграната – терориста тзв. Бугојанска група, који су ликвидирани и заробљени од Бугојна до Задра. Таман се завршила та љетна драма, када је у септембру на првој кривини послије Уре на Велебиту, убијен командир Станице милиције у Карлобагу Ђуро Узелац. Сазнали смо да су то убиство направили хрватски емигранти – терористи, односно тзв. Велебитска група, која се налазила у Велебиту. Ни чињеница да си можда на нишану терористе, није утицала да се смањи одлазак на купање и сунчање на „Личкој ривијери“. Терористи Мате Прпић и Иван Матичевић, ликвидирани су тек 29. октобра 1974. године, док су пекли палачинке у својој јазбини близу Црног Дабра на Велебиту. У тој борби погинуо је милиционер-специјалац из Загреба Милан Вучинић. Наш народ га је са тугом испратио у родне Окучане.

Изградња бране

12. јануара 1970. године, хидроелектрана „Склопе“ у Косињу синхронизирана је са 110 киловолтном мрежом преко трафостанице Лички Осик и хидроелектраном Сењ, чиме је завршена је изградња бране у Косињу. Створено је велико акумлационо Крушчичко језеро. У Госпићу је изграђена нова Робна кућа а почеле су припреме да се аутобусни колодвор пребаци на плацу у Смиљанској улици.
1976. године, на мјесту Аутобусног колодвора изграђен је Трг Николе Тесле, на којем је постављен препознатљиви Теслин споменик. Ту је изграђен и нови хотел „Лика“, те је центар збивања у Госпићу пребачен на нови трг. Још нешто мало времена су се госпићки Шпицари окупљали на старој Шпици, али тамо више није било толико интересантно.
Ти радови у Госпићу су били поводом 120. годишњице рођења Николе Тесле. Тада су већ скоро сва личка села напокон добила струју. Отварање трга су увеличали Тито и Јованка, који су истовремено посјетили и Смиљан.
Некако шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека и годишња доба у Лици су имала своју правилност. Знали смо када ће бити снијега и када ће доћи јака и сурова зима. Преко љета је било угодно топло, а села су била пуна младих, који су са родитељима долазили из градова у посјету родбини за вријеме распуста и годишњих одмора. Касније се то све промјенило. Једино стандардно је остао сајмени дан у петак, када се велика маса народа слијевала у град. То је чак опјевано у пјесми словеначког састава „Беле вране“.

Седамдесете смо испратили са великом надом у боље сутра.