Здравко Војновић: Локомотива Бар

У младим данима био сам препун неке енергије и скоро никад ми се није спавало. Најрадије бих остајао да шпицарим у центру, а више пута знао би глуварити по градским кафанама.То су била посебна мјеста са веселим сталним жамором, а понекад и музиком. У сјећању ми је остале кафане: „Код Биције“, хотел „Европа“ и „Стара Лика“, „Буцоњић“ Диско – „код Дуле“, кафана „Мексико“ код пијаце. Није нам далеко била ни „Ката“ на Новоселу па ни Рибњак у Брушанима .
У Јасиковцу радио је мотел „Промаја“ ту су често, поготово с прољећа и љета, гостовале за то вријеме атрактивне и изазовне пјеваљке. Петком и суботом морало се подранити у тај наш Шервуд да се ухвати мјесто. Нерјетко је више нас момчића пубертетлија вирило испред завјесе него што је било гостију унутра. Већ око осам било је дупке пуно и сувим златом није се могло наћи мјесто. Све притисли градски боеми, старијие нежење и ожењене мераклије. Свакаквих се ту измјењало оркестара и пјеваљки а за сваку од њих мушки аудиториј убрзо би причао историјат пун афера и скандала. Сјећам се један директор дао паре да пјеваљка скине гаће …она узела паре скинула гаће, а испод њих имала друге – ха-ха-ха. Касније, почетком осамдесетих, почели су навелико да се отварају кафићи, ресторани али џаба – мени остаје најдражи ресторан „Локомотива Бар“ на жељезничкој станици.

Први пут ту сам навратио кад смо Микија пратили у војску и сад што год да наручимо Мики је додавао – „дај му дупли“. Врло брзо сам се нацврцао и једва су ме отргнули из воза да и ја не пођем са Микијем у Сомбор. Друга слика ове кафане јави ми се кад сам као гимназијалац испраћао и помагао око кофера мојим сестрама које су студирале у Загребу. Знало се догодити да воз касни да на крају кажу сметови су не може проћи па дођите у пола два на “Лику Експрес”.
Према Станици кретало се са Шпице након што би испратили посљедње парове и усамљене ноћне шетаче. Понеки динарак који би претекао јако нас је жуљао и сврбио по џеповима, па смо пружали кораке Билајском и за неких пола сата стизали на станицу.
Та кафана, задимљена и никад пристојно окречена, увјек је око поноћи била центар друштвеног и културног живота града. Наравно било је ту и сталних гостију, као инвентар увјек сте могли наћи: Јакова Бусију, Лошу полицајца и једног Циганина, сад му се не сјећам имена, памтим само да је био необријан, а у руци стално држао полупразну флашу пива. Причали су ми да је тако ту у кафани и умро на дочеку једне нове године. Екипа га само покрила столњаком и наставила са весељем.
Кад промрзли стигнемо обично би кренули са неким жестоким пићима:баделић, лоза, шток, векија да се угријемо, а након треће туре пића обавезно би правили паузу и тражили брку конобара или да нам отвори по месни доручак, рибицу. Да ли смо уистину били гладни или је ово био само дио неког строго устаљеног ритуала и обреда није ми ни данас јасно. Столњаци они на коцкице, увјек помало уфлекани гулашом или загорјелим паприкашом. Брко би само испразнио препуне пепељаре и доносио послужење.
Зидови су туњали на проливену пиву и онај рески мирис парњаче и угља.То није био разлог да се из ње не чује на момент весела, а на момент сјетна пјесма – било староградска или севдалинка.
За два стола играју се карте (покер и ајнц). Незаобилазни ноћни гости најчешће би били Ђуро Ликер, Ђоко Торта, Бато, Боле, Мајк Кордић, Кекец, Слејд, Госн Барли, Иве Њокац, Пац, Боро Корица, Сијукс, Циа и Пеја Бараћ, Вучко, Столе, Суђо, Браћа Узелци (Генини), Бакија, Ћуфте, Геџо, Шоја, Чобан, Сантрач. Сва три брата Баића, Џуби, Хабе, Здесо, Бимбо,Тури.
У неко доба долазио био бард госпићке боемије Ђоко Јелача са њим стидљиво улазе, али као да их је једва наговорио, две-три нама јако драге дјевојчице. Њима се исто није спавало и радо би попиле још по неки аперитив и кафицу прије спавања.
Нама припитим градским алијашима изгледало би као да су управо стигле главне звјезде Холивуда. Стидљиво би скривали погледе, а испод ока пиљили ка тим нашима градским љепотицама ко мачак у варенику. Сви смо их симпатисали и макар мало били и заљубљени, што им ево до данас никад, ни за живу главу не би признали..
Ноћним возом „Тауерн Експресом“ око пола два често би се са старом екипом враћао са Личког Осика: Ђоко, Зеле, Иве Њокац, Миле Месар, Малина, Марија, Мира, Весна. Знали би посједати и онако запјевати испод гласа. За тили часак би покупили симпатије аудиторијума па би за сто стизале туре да нас охрабре.
Било је ту и забринутих и озбиљних људи-путника. Чекали би закашњеле понекад и сметовима сњега заметене возове за Загреб или Далмацију.
Око 4 ујутро све би замукло, друштво би онако уморно и припито кретало према граду. Зими би знале бити такве хладноће да смо сви хватали онај брзи корак који је лансирао Мики Струја. Завидјели овим нашим „Станичарима“ они би за две три минута били у коћи. Чули би се и ти први пјевци, а гране би пуцкетале од мраза. Некад ако би имали среће, онако без пара, знао је да нас покупи Жека Таксиста који је имао баш овдје једну од својих неколико станица.
Кад би морао на пут ноћним „Тауерном“, увјек би од куће кртетао око пола девет да би што више био у „Локомотива Бару“. Многи су студирали и у Београду, Сплиту, Задру, Ријеци. Сјетим се једне слике Џоа Маодуша нешто као систем обрнутих огледала (купе Лика експреса у одласку и повратку) .
Чини ми се тим возовима је отишла и моја младост али и младост читавих генерације наших Госпићана, као и једно боемско и романтично време.
Сјећање на ову кафану премда се је можда звала Бифе чувам као још једну драгу успомену на дивне људе – живе легенде нашега града и срећан сам што сам их познавао. На моменат су ту покрај мене а на моменат се губе у оној задимљеној кафани…

НАПИСАО: Здравко Војновић