Оливера Шекуларац: Мом деди Николи

by administrator1 · Published 5. јануара 2015. · Updated 5. јануара 2015.

Са овом кратком причом наша земљакиња Оливера Шекуларац (дев. Тодорић) освојила је књижевну награду „Миодраг Борисављевић“, коју додељује Културни центар из Апатина

Награду је једногласно доделио жири у саставу: Зоран М. Мандић, председник, Стево Н. Драча и Снежана Милосављевић чланови.

Прича Оливере Шекуларац, рођене Тодорић, сабира у себи свест о свим елементима њеног кратког ткива, која се својом захтевном поетичком формом изборила за засебан жанр у савременој књижевности. Награђена прича Оливере Шекуларац емотивно је озрачена звуцима, додирима, мирисима и сликама једног носталгичног обраћања успоменама и сећању, која у сваком човеку, писцу и читаоцу, буде наду у неизбрисивост прохујалог времена и веза са дослусима културе традиције у трагању за коренима порекла личног и националног идентитета. Поштовањем кључних стандарда унутрашње и спољне архитектуре у писању кратке приче Оливера Шекуларац је у својој награђеној причи ефектно спровела наративни лук творећи у његовом језички сажетом волумену замиљиви колаж фрагмената о себи, сећању и путовању кроз меланхоличне и носталгичне обзоре успомена, памћења и сећања са освртом на феномене живота и смрти.

МОМ ДЕДИ НИКОЛИ

Дошла сам ти, Лико, да л’ сам домаћин или гост – ти кажи…
На твојој земљи су живели и у твојој земљи су сахрањивани сви моји преци вековима… нису те оставили, а ја стигох после четири деценије – ко сам, знаш ли… на огњишту мога деде питам се препознаје ли ме земља и душе мојих најближих… коме неправду да кажем, са ким бол и радост да поделим… нема одговора на хладном јутру, коме да завапим? Божија је воља, прихватам је, рањена сам, али сам захвална што сам одавде поникла…
Дошла сам ти, Лико, стојим на дедовини. Препознајеш ли ме, земљо?
Једино теби могу рећи, ти не знаш за поделе, а вековима те деле. Како се то дели земља, камен, небо… овде су се рађали и умирали сви моји преци, ова земља је од њихових костију, од њихове љубави саткана, ово дрвеће памти руке мога деде, он га је у земљу засадио…
Више не сањам дедовину, стигла сам ти, Лико, препознајеш ли ме? Да л’ сам домаћин или гост?
Загрли ме, сви моји су у твојој земљи, хвала ти што их чуваш… хвала Богу за њихове душе мученика и хвала што на овој земљи стојећи у свему разрушеном верујем, најтеже је када се душа сруши… немам суза, окамењена на дедовини, сама, никад самија стојим захвална Богу што додирујем земљу где су се рађали и умирали и живели од тебе и за тебе Богу се молећи сви моји преци…
Што ћутиш, небо, стигла сам нема топло повијеног длана моје баке… Нема ни погледа ни речи, а све је већ давно речено… Знам, земљо, да ме грлиш мајчински… Од тебе љубав осећам и захвална сам ти што си изнедрила и отхранила моје претке… Од тебе ништа не тражим, само бих да ми кажеш.. је л’ ти било лепше када се на овој земљи чуо смех, плач, радост и живот или сада сама као и ја тихујеш, болујеш и сећаш се живота… Све је тако мирно, пажљиво сам и ја корачала да те не повредим… Дуго си сама, нећу ти мир нарушити, дошла сам да те помилујем, да и моје додире упознаш… Чувај и оне што су те отели, заборавили су да ће и они умрети, па како ће у отетом спокојно вековати…
Засади мој брате ново дрвеће, шта смо друго земљи могли донети, нека рађа и нека памти…

__________

Биографија Оливере Шекуларац

Оливера Шекуларац, девојачко Тодорић, рођена равничарка у Сомбору 8. марта 1969. године. Основну школу завршила у Пригревици, средњу у Апатину, Педагошку академију у Сомбору. Одрасла је уз оца песника библиотекара Момчило Тоша Тодорића. Детињство је провела уз сјајне писце, уз добре душе мајке и баке, у великој породици. Тај склоп је изнедрио све лепо књижевно у њој, па је, како воли да каже, захвална Богу што јој је подарио људе и речи. Последњих пет година живи у Холандији и испод Ван Гоговских облака, труди се да оставри неки писани траг. Њена ћерка Дарија има 21 годину, а од јесени је студент треће године филозофије у Новом Саду.