Мирјана Маодуш, сликарка

МИРЈАНА МАОДУШ, српска сликарка, члан Удружења ликовних умјетника Србије

Мирјана Маодуш је рођена је у селу Медак код Госпића у Лици, у избјегличком логору 1942. године. Мирјанин прадјед са мајчине стране је родом из Радуча и рођени је брат оца Николе Тесле, Милутина Тесле. Њена породица се настанила у Београду послије преживљених ужаса и геноцида усташа над Србима током Другог свјетског рата.

Школовање и ликовно образовање је стицала ван завичаја. Студирала је сликарство у Школи за примјењене умјетности у Франкфурту од 1965. до 1968. године, на Академији у Венецији (Accademіa dі belle artі) од 1969. до 1972. године и на Академији у Паризу (Esole Natіonal Superіeur des Beaux-arts) од 1972. до 1975. године. Осим у Њемачкој, Италији, Француској и Јапану, боравила је у Русији, Енглеској и Сједињеним Америчким Државама. Говори њемачки, италијански, француски, енглески и руски, а служи се и шпанским језиком. Члан је Удружења ликовних умјетника Србије од 1987. године.[1]

Бави се сликарством – уље, акрилик, темпера, гваш, акварел и цртежом – оловка. Радила је портрете и фигуре људи у кафанама и другим јавним просторима, исказујући тако и социјално ангажоване ставове. Средином осамдесетих година 20. вијека се углавном посвјећује словима, а посљедњих година и бројевима, од којих гради апстрактне композиције. Претежно користи снажну колористичку оркестрацију и припада експресионистима.[1]

Дуже вријеме живи у Јапану, гдје слика и излаже. Члан је познате групе сликара Ша-Ђи-Цу од 1983. године, у Токију. Активна је у друштвеном животу српске заједнице у тој земљи, чији се припадници окупљају око Клуба Југословена. Прикупљала је, заједно са другим припадницима српске дијаспоре у тој далекоисточној земљи, материјалну и новчану помоћ, претежно за дјецу у отаџбини.

Удата је за Др Риођија Наказатоа, професора, декана и предсједника Кјорицу Универзитета у Токију, гдје и живи.
Мирјана Маодуш је код раних радова користила снагу контраста јарких боја и изражајност људских ликова да би исказала своје немире и социјално ангажоване ставове под утицајем њемачког експресионизма. Остварења протагониста овог покрета привукла су је током школовања у Франкфурту и на њима је изградила сопствену поетику. Касније се све више приближавала фовистичком доживљају свијета и умјетности, нарочито од доласка у Париз 1971. године, али никада није занемарила првобитно усмјерење примјерено моралним начелима, схватањима, темпераменту и намјери да сликарском синтаксом открије душу, мисли и расположења.
Природа, човјек и предмет остали су присутни у њеном опусу, али је од средине осамдесетих година 20. вијека урадила преко стотину композиција блиских летризму. Летризам, од француске ријечи lettre, што значи слово, је правац у сликарству гдје сликари у основу ликовног знака уцртавају слово, превазилазећи његово дословно значење. Значајни представници овог правца код нас су још Марица Прешић и Александар Ђурић.

Као и већини наших сународника широм свијета, ни њој није било лако током бурних догађаја деведесетих година 20. вијека на просторима некадашње Југославије. Требало јој је доста храбрости и уздржаности да слуша острашћене лажи и увриједе у које су многи повјеровали пошто нису жељели да чују истину о Србима. Као хуманиста и умјетник, одлучила је да на свој начин кроз сликарство реагује на трагедију Срба сатанизованих из центра свјетске политичке моћи, унапријед осуђених за неучињено и широм свијета почиње промовисати богату културу и традицију своје земље. Учинила је то ћирилицом, сликајући писмо свог народа на сликарском платну.
Први пут је излагала као студент 1972. године на групној изложби, да би већ 1973. године имала прву самосталну изложбу. Излагала је у Верони, Милану, Бреши, Италија, затим у Паризу, па у Токију. У почетку је припадала групи италијанских сликара Макијоли, који су почели да своје радове шаљу и у Јапан, тако су се и њене слике појавиле у тој земљи, гдје је прву изложбу имала 1975. године, а 1978. године склопила први уговор са јапанским галеристима о излагању својих слика.

Поред Италије, Француске и Јапана, своје радове је излагала и у Њемачкој, Русији, Енглеској и Сједињеним Америчким Државама. Учествована је на заједничким ликовним смотрама, између осталих на Мајским и Јесењим салонима у Паризу, изложбама УЕНО музеја у Токију, изложбама Слободна академија сликарства у Милану, Октобарским салонима, Јесењим изложбама, изложбама Цртеж и мала пластика у Београду и друге.

Њена дијела чувају и излажу Народни музеј и Музеј савремене умјетности у Београду, Мијаги музеј у Токију, Музеј савремене умјетности у Камакури, а налазе се и у многим приватним збиркама. Слике Мирјане Маодуш се од 1988. године налазе на УНЕСКО-вим новогодишњим честиткама које круже свијетом. Прикази њених слика налазе се и на корицама Библије савременог доба и књиге са програмима Мајкрософта, објављене у Јапану.

ИЗВОР: Википедија