Село Вребац и засеоци Завође и Павловац, историја и људи

Село Вребац са засеоцима Завођем и Павловцем чини једну природну целину. Сва три насеља леже испод Личког средогорја – планинског масива који заузима средишњи део личке висоравни. Централни део Средогорја припада Вребачкој стази, на којој се уздижу врхови Палеж (1239 м), Велика и Мала Лисина (1215 и 1143), Љутик (1091) и Риђан (1006), и више врхова испод 1000 метара висине. Непосредно изнад Врепца, Завођа и Павловца уздижу се Туњевачка главица, Вршчић, Зјелазов, Вучијак, Стражбеница, Мали и Велики Вршчићи, Павловачка коса, Тривунски врх и Опаљеница. Сеоско подручје је већим делом равно и понегде валовито, са мањим узвишењима, вршељцима. Вребац је више у равници, док су засеоци Завође и Павловац расути око и између мањих узвишења и хумова.

Река Јадова је понос становништва које око ње живи. У вребачки атар Јадова долази од Могорића и улази у Павловац који чини границу између ова два личка села.

Према досадашњим истраживањима, могло се закључити да је живот на простору данашњег Врепца текао од давнина. Најстарији народ о коме се зна да је живео на подручју Лике и Врепца били су Илири, односно њихово племе Јаподи. Једно од најпознатијих њихових насеља била је Стражбеница, брдо које се издиже изнад Врепца. Претпоставља се да су своја насеља у Лици градили од 1000. до 300. године пре Христа, тј. до римских освајања те територије. Насеље на Стражбеници било је подигнуто на осам степенастих тераса, чији су трагови и данас видљиви.

И за време римске владавине у Врепцу је постојало једно од већих насеља. Римљани су му дали име Ancus и из тог периода је нађено много предмета, што се пре свега односи на фрагменте камених урни. Тако је један део римске урне (камен са натписом) био уграђен у темеље куће Милоша Милекића, а поклопац друге камене урне нађен испод Стражбенице у огради Боже Богдановића. На поменутом месту откривена је и једна надгробна плоча. Припадала је неком Паулу Приксу, а натпис на њој је посвећен њему и његовој жени.

У дотурском добу нема о Врепцу сачуваних писмених података, али се на основу неких истраживања дошло до закључка да се на простору данашњег Павловца налазило насеље под именом Сливник. Ово насеље се спомиње у 14. веку, а у 16. веку се наводе имена племенитих људи који су у њему живели. У Сливнику је била саграђена тврђава. Њени остаци и данас се виде на брдашцу Шупљари, у окуци Јадове. Изгледа да је то била пространа и јака тврђава, са пречником од 14 метара. У близини Шупљаре налазе се рушевина Спајић-града. Данас се то место зове Кулина. На њој се налазе рушевине цркве Светог Николе. Уз њу су откривени људски костури, што указује на постојање некрополе.

Вребачко насеље лежи на претежно равничарском терену који се постепено уздиже према Рудинама и побрђу Вребачке стезе. На вишим пределима, уз обронке саме планине, своје домове су подигли:

Мандарићи

Ракићи

Милекићи

Крајиновићи

Ћувачићи

Бобићи

Граовци.

Крајиновићи и Ћувачићи су се зауставили испод саме Стражбенице, станишта древних Јапода. На средини села, на узвишици, стоји Градина (595), а око ње су настањени:

Мандарићи

Наранчићи

Новаковићи

Драгосавци.

Источно од Градине у правцу Јадове живе:

Богдановићи

Божићи

Кокоти.

Источно од школске зграде, која се налази у центру Врепца, стоје засеоци Драгосаваца, Сунајкаи Поповића. Ту је сеоско гробље звано Челемије. Простор јужно од Јадове заузеле су кућеУзелаца и Бабића, а западније од њих је вршљак звани Влашко брдо, где се могу наћи куће Грубића, Црнограка и Угарака.

На путу ка Барлетама срешће нас засеоци у којима живе:

Мандићи

Наранчићи

Сунајци

Цетине.

А идући левом обалом потока Туњевац лежи засеок Висоте у коме живи неколико породицаДрагосаваца и Мандарића.

Презимена у Завођу

Заселак Завође је смештено југоисточно од Врепца. Изгледа да је добио име зато што се његове куће налазе иза воде, Јадове. Куће су му разбацане по брежуљкастом терену, у окуци Јадове. Ту се највше уздижу Одор (651) и Тодорић главица, око је су Тодорићи подигли своје домове. Западније одатле, према Јадови, налазе се Граовци; око Маркусова вршчића живе Његомири, којих има и испод Јеркове главице. Јужније одавде је Шакићева главица са неколико домаћинстава истог имена (Шакић). На западном делу Завођа, уз Вребац, стоје Басићев кук и Ћурчићево брдо. Ту живе Новаковићи, Узелци и Ћурчићи, а на десној страни Јадове, испод саме Павловачке косе, стекло се пар кућа породица Мишчевић.

Презимена у Павловцу

Испод Павловачке косе, југоисточно од засеока Завођа, са обе стране Јадове, простире се Вребачки Павловац. Предање каже да је на Шупљари седео турски бег Павловић, па се претпоставља да је тај крај по њему могао добити своје име. Освањем Лике 1527. године турска војска је запосела утврђење на Шупљари, па је и оно ушло у списак турских градова из 1577. које су запосели Турци.

Шупљара, коју народ зове и „Шупљача“, представља највеће узвишење у Павловцу. Око ње се развило насеље Басарића, Стоисављевића, Кричковића, Бурсаћа и Маљковића. Ту је и сеоско гробље Врбица. Идући одатле ка северозападу среће се Кораћева главица (657), уз коју су куће подигли Кораћи. Мало даље је Томашева главица, где живе Томаши. Ту је некад била црква Св. Николе и још се могу видети остаци објекта који потиче из давних времена, а Павловчани га зову Кулина. Крај пута, у правцу Завођа, поређане су куће Новаковића, Зороја и Граховаца.

Турско насељавање Срба

Турци су ради ојачања личке пограничне зоне у тај простор довели своје поданике влашке сточаре и муслимане из Босне. Ове прве населили су уз саму границу, а муслимане по градовима и околини где је било бољег земљишта. Влашки сточари су у ствари били Срби и називани су разним именима. Насељавање је обављено за владавине босанског паше Ферхада Соколовића, који је 1577. године ревидирао 20 постојећих утврђења по Лици и у њих довео своје посаде. Познато је да су Турци преузели утврђене градове у Острвици, Барлетима, Врепцу, Павловцу, Могорићу, Метку, Почитељу, Билају, Рибнику и другим местима Личког поља. Према томе, они су тада довели Србе и у Вребац.

Нема података о животу насељених Срба у то доба. Али, зна се, међутим, да је аустријски генерал Херберштајн, упадајући у Лику 1684. године напао Турке у Врепцу и одвео доста људи и стоке. Међу заробљенима било је и Срба. Жесток напад на Вребац извршио је годину дана касније и Стојан Јанковић са својим ускоцима из Далмације. Порушио је већи део насеља и одвео у Равне котаре велик број Срба и муслимана. Један део тих Срба населио се по северној Далмацији, неки су помрли од глади, а већина преосталих поново се населила по Лици после њеног ослобођења 1689. године.

Насељавање Срба у Личком пољу и Врепцу обавио је крајишки апарат између 1689. и 1692. године, за време владавине цара Леополда II. На вребачко подручје насељени су Срби из предела Оточца и Бриња. Други, мањи број дошао је из северне Далмације и неколико породица од Грахова и долине Унца.

Према Стјепану Павичићу, са подручја Оточца и Бриња у Вребац су се доселили:

Бобићи

Богдановићи

Божићи

Грубићи

Крајновићи

Мандићи

Мишчевићи

Наранчићи

Ракићи

Стоисављевићи

Шакићи

Узелци.

У друга подручја дошли су :

Цетине

Црнокраци

Драгосавци

Граховци

Клековићи

Кокоти

Мандарићи

Милекићи

Новковићи

Његомири

Поповићи

Сунајци

Тодорићи

Томаши

Вуковићи

Зелентуровићи

Зороје.

У попису вребачке популације из 1712. године стоји да је у Врепцу живело 746 људи; међу њима је било 177 који су били граничари под оружјем.

ИЗВОР: Душан Узелац, књига „Лика и Срби медачке општине“ (стр. 179-203)