Дивосело, Читлук и Орнице –  епопеја славних предака

 ПИШЕ: Миле Рајчевић

Дивосело, Читлук и Орнице, три српска села у Лици, општина Госпић, налазе се у равници Личког поља. На сјеверу граниче селом Липе и Острвицом (заселак Кулица) у захвату ријеке Лике и жељезничког моста, југозападно од аутопута и жељезничке пруге Госпић – Медак – Книн – Сплит и пошумљених сјеверних падина планине Велебит.

Сјеверозападно и западно граниче са хрватским селима: Жабицом, Личким Новим, Ризванушом, на истоку граниче са српским селом  Почитељом (каштел, град, Почитељ  се спомиње 1263.године као terra Pochytel, као власништво „личкога  кнеза Петра“, који је припадао хрватском племену Могоровић, а насеље је постојало и прије 1263.године),  са сјевероистока граничи  хрватским селима Билајем и Рибником.

Са  јужне стране планина Велебит са својим највишим врховима (Височица 1619 м/в која доминира околином, један је од најљепших видиковаца Велебита, Вагански врх 1757 м/в) и други масиви Велебита затварају територију Дивосела, Читлука и Орница и спречавају продор и утјецај топлих морских вјетрова са Јадранског мора и медитеранаске климе, са сјеверне стране изложени су хладним сјеверним вјетровима и  оштрим зимама са врло ниским температурама  (некада и до  -30 степени) и високим сњеговима. Љета су пуна сунчаних дана, са високим дневним температурама, дани  топли и врући, ноћи врло хладне.

Данас, 2015.године, када човјек дође у ова три села, има осјећај да је дошао у простор у коме је вријеме већ одавно стало. Све је пусто, све рушевина до рушевине, куће и господарски  објекти  порушени, минирани и попаљени, гробља оскрнављена и порушена, историјски споменици порушени, нема трагова  живота. Тамо гдје је привремено заустављен Павелић са усташком државом НДХ, наставио је Брозов генерал Фрањо Туђман и Неовисна држава Хрватска. Ова три српска села  су потпуно уништена и етнички  очишћена…

Прије  2.свјетског рата, на попису становника 1931.године, Дивосело је бројило 2164 становника, 512 домаћинстава, Читлук 570 становника , 97 домаћинстава, Орнице 164 становника, 25 домаћинстава. Укупно у сва три села 2898 становника и 634 домаћинства.Број становника и домаћинстава од пописа 1931.године до рата 1941.године мијењао се и углавном повећавао. Било је породица које су имале више од десеторо дјеце.Важно је напоменути да су ова три села од насељавања чинила једну јединствену цјелину, исти народ, родбински и  „кумовски“ повезани, иста парохија, исти обичаји, језик и култура.

Насељавања у Дивосело, Читлук и Орнице нису била истовремена и  групна, што је зависило од турских притисака, и од земљишта слободног за насељавање. Тешко је временски одредити  када се које домаћинство доселило на овај простор, јер се  то одигравало у изузетно тешким, историјским  и временским условима. Поред  аутохтоног становништва  које је живјело на овим просторима, насељавања су се догађала у вријеме најезде Турака, када их је војна сила гонила са својих огњишта.

О духовном животу овог народа  има мало сачуване литературе  из времена насељавања до данас, будући су црквени  Протоколи и црквене књиге плански и систематски уништавани  за вријеме 2.свјетског рата, као и послије рата.

Данас, села Дивосело, Читлук и Орнице  у Лици су потпуно пуста, све је уништено,  попаљено и разорено, само је остао још понеки споменик  у гробљима, који „свједочи“ о народу, који је вијековима живио на овим просторима. Поред тога што су ова села очишћена од Срба, уништено је и културно насљеђе, како би се избрисали докази и трагови о животу српског народа на овим просторима. Српски народ у овим крајевима имао је своју историју и културу, народ који је с поносом чувао своју традицију.

Према записима Брајковића, Главинића и Лопашића Дивосело је у дотурско вријеме било насељено, имало своју цркву на мјесту које се звало Клиса (кота 588), вјероватно брвнару, која је касније пренесена на Драгашко Брдо у Дивоселу.

„Године 1781, 29 априла, дођоше мајстори зидари зидати дивоселску цркву, храм Рождества Пресвете  Богородице, и почеше зидати  и озидаше;  28. јуна отидоше“. [1]

Године 1919. саграђена је црква у селу Орнице посвећена Духовима – Силазак  Светог Духа на апостоле. Цркву у Дивоселу и Орницама порушиле су хрватске усташе 1941.године. Остатке цркве у Дивоселу порушила је, нажалост, послијератна комунистичка власт. Важно је напоменути да је у своме постојању Дивосело ишколовало 14 свештеника.

Свијетла тачка у овим селима била је основна школа у Дивоселу (отворена 1869.године) и Читлуку  (отворена 1907. године). Основна школа у овим селима је за све вријеме постојања много учинила на образовању младих генерација, описменила младе људе ових села и дала им темељна знања за даљи  наставак школовања. До 1869. године, многа дјеца из Дивосела и Читлука, дорасла за школу (нарочито мушка дјеца)  похађала су основну школу у Госпићу (која датира из 1764. године), будући су ова села у непосредној близини Госпића. Захваљујући непосредној близини Госпића као већег центра са средњим школама: гимназијом и учитељском школом, грађанским школама, касније педагошком академијом, школовању омладине ових села у већим градовима Краљевине Југославије и иностранству у Дивосело, Читлук и Орнице, доносиле  су се напредне идеје, које је народ и омладина ових села прихватала. Сви просвјетни радници, народни учитељи у овим селима били су лучоноше прогреса, носиоци напредних идеја, радили су активно на просвјећивању  народа  и  унапређењу личких села. Они су оставили дубоки траг у историји ових села, образовали су младе генерације, које су се из ових села винуле  у свијет науке  широм свијета на понос својих коријена.

Све  културно – просвјетне активности у овим селима све до изградње културно – просвјетног дома у Дивоселу (Дом Краљевића Андреја 1931. године), одвијеле су се у школама.

Ова три села имала су своје обичаје који су стари колико и народ. У Дивоселу, Читлуку и Орницама и широј околини по обичајима се живјело, женило и удавало, рађало, крстило и умирало. По обичајима су дјеца васпитавана, обичаји су се преносили са кољена на кољено.

Сама близина Госпића као највећег мјеста у Лици са развијеним школством, школовање Дивосељана, Читлучана и Орничана на вишим и високим школама и војним академијама, допринијело је томе да је у ова три села спорт и физичка култура био на завидном нивоу. Посебан допринос развоју спорта и физичке културе  дали су просвјетни радници ових села, ђаци и студенти који су схватили да се гесло „здрав дух у здравом тијелу“ може остварити  једино кроз развој физичке  културе  народа.

Школовање преко Привредника

Преко Привредника  су  се школовала сиромашна, али талентована сељачка дјеца за разне занате и трговачке послове. Из ова три села ишколовало се 198 младих људи, занатлија свих профила, од тога из Дивосела 157, Читлука 34 и Орница 7. Ова школована младост враћала се у већа мјеста у Хрватској гдје је дала огроман допринос економском и интелектуалном развоју ових средина. У урбаним центрима, као што је био Госпић, носиоци развоја су били бројни  трговци те разни обртници, управо они који су се обучени враћали у свој завичај, да му помогну да се извуче из „заосталости“. Ницали су нови привредни објекти, трговине и занатске радње, стварала се у Госпићу једна интелектуална елита, која је давала печат развоју овог краја, што је имало великог одраза на становништво ових села.

Солунски добровољци Дивосела, Читлука и Орница

Солунски добровољци Дивосела, Читлука и Орница, та плејада младих људи, расутих по свијету по рудницима, шумама и радилиштима Сјеверне и Јужне Америке, имала је своју отаџбину коју је у срцу носила и била спремна да се за њу бори у томе мутном времену свјетске катаклизме. Према до сада утврђеним подацима (прим. аутора) Дивосело је имало 132 добровољца на Солунском фронту, Читлук (лички) 18 и  с. Орнице 5 добровољаца. Ова три села дала су 155 Солунских добровољаца, од којих  су 23 са највишим  одликовањима. Одликовања ових храбрих ратника, њихова храброст, јунаштво и свијетли примјер патриотизма, остаје као понос генерацијама Дивосељана, Читлучана и Орничана.

Дивосело, Читлук и Орнице почетком 20. вијека

Дивосело, Читлук и Орнице од самог насељавања чинили су једну цјелину, па им је и политички живот био одувијек заједнички. Тридесетих година 20. вијека ова села улазе у политички живот. Посебан тон томе политичком животу дале су млађе, школоване генерације Дивосела, Читлука и Орница, ђака госпићке класичне гимназије, учитељске школе, шегртских и других школа, студенти, учитељи, трговци и бројни чиновници запослени у Госпићу. Млади људи ових села, та нова интелигенција били су носиоци прогреса и напредних мисли, улазећи  нагло у политички  живот тридесетих година. Велики  утјецај на младе људе ових села имала је госпићка гимназија и учитељска школа, посебно лијево оријентисани,  истакнути  професори, који су често и по казни премјештани у Госпић. Поред тога, било је доста професора који су досљедно проводили реакционарну политику режима.

У Дивоселу је 1935. године основана партијска организација, која је до краја 1940. године имала 31 члана. Скојевска организација у Дивоселу формирана је 1936. године.

Госпић је био административно – судски центар за читаву Лику. Био је и најјачи школски, културно – просвјетни, трговачки и комуникацијски центар.

Тридесетих година у Госпићу се појављује усташка организација /клерофашистичка и терористичка организација, основана 1929.године/, која је имала велики утјецај на студенте и средњошколце Хрвате. У Госпићу су тада дјеловали  адвокати Артуковић и Думанџић, који  су држали ватрене говоре младим Хрватима, говоре пуне мржње према Србима, а Госпић им је био плодно тло. Усташки покрет у Хрватској  је израз најшовинистичкијег  дијела великохрватске политике.

 

 

Уласком њемачких и талијанских трупа у Југославију, усташе у Загребу, под њиховим окриљем проглашавају НДХ 10. априла 1941. године. Усташе су одмах по оснивању НДХ почеле заводити страховладу, терор и злочине над српским народом Дивосела, Читлука и Орница, српским селима Лике. У свим српским селима одмах постављају своје повјеренике, људе усташке идеологије. У свако српско село, а нарочито у она села која су била „опасна по њихов режим“ постављали су посаде од 30 – 50 наоружаних усташа. Та посада називала се „усташки стан“.

 

Усташки  стан  у Дивоселу – покољи  у српским селима

 

У Дивоселу је  7. 6.1941. године формиран усташки стан, смјештен у згради основне школе. Одмах су почела хапшења, одвођења и убиства угледнијих људи у селу: учитеља, свештеника, трговаца, ђака, студената… Хапсе их у кућама, на њивама, косце на ливадама, ђаке у школама, све с реда… Ко је ухапшен и доведен у усташки стан, тај се жив није вратио. За усташе у Госпићу ова три села била су опасна будући је у овим селима било доста средњошколске омладине, ђака, студената, напредних сељака и сеоске омаладине лијево оријентисане. Знале су госпићке усташе и за комунисте Дивосела, Читлука и Орница, који су им били велика опасност за њихов рад и опстанак  усташког режима. У граду Госпићу хапсе све угледније Србе, међу њима 34 из Дивосела, Читлука и Орница. Већина их је одведена и ликвидирана у логору Јадовно, односно у госпићкој казнионици. Капитулацијом бивше  југословенске војске пало је у њемачко-талијанско заробљеништво 65 младих људи из ова три села, који су углавном  били на одслужењу војног рока, односно краљевој војсци. Преживјели из ових логора, који су се враћали 1946. године, враћали су се у своја пуста села, гдје нажалост, већина није пронашла своје породице.

Усташка власт преко својих повјереника крстари селима, хапси готово све мушкарце од 16 година старости и даље, без обзира на имовно стање, друштвени положај и политичку опредјељеност. Присутна су бројна и масовна хапшења; формирање сабирних и концентрационих логора и губилишта као што су Госпић, Јадовно, Слано  и  Метајна на отоку Пагу, Јањча…

Дивосело, Читлук, Орнице, Почитељ, Медак, Липе, Острвица, Широка Кула, Барлете, Вребац, Могорић, Плоча, Смиљан (српски дио) и остала српска села госпићког котара, усташка  власт НДХ  је подвргла  тоталној ликвидацији, уништавању  и  етничком чишћењу.

Српско село Липе, у непосредној близини Госпића, нападнуто  је  1. августа 1941. године. Тога дана усташе су побиле преко 30 људи, махом жена и дјеце. Наредних дана убили су свакога кога су ухватили  живог /српске породице Кекић и Рабатић/, ко би се појавио код куће или изашао из склоништа. Послије ових усташких оргија замро је сваки живот у овоме селу. Од 93 погинула у селу Липе, 52 их је заклано или убијено у селу 1. и 2.августа 1941.године на православни празник св. Илију. Од 93 погинулух, 29 су била дјеца.

Српска села смиљанске општине нападнута су 2. августа 1941. године на св. Илију. Злочиначки усташки одред добио је задатак да ликвидира све српско становништво засеока: Заблате, Богданића, Смиљана, Смиљанског поља, Љутаче и Селишта. Ова звјерска акција усташа трајала је  4 – 5 дана и у њој су усташки  злочинци убили  590 Срба, одраслих мушкараца, жена и дјеце. Ликвидације су вршене на најзвјерскији начин, од  спаљивања у кућама до клања и  убијања  маљевима.

Усташки терор ширио се муњевитом брзином. У Дивоселу је 2. августа 1941. године на збору мјештана донијета одлука да се диже устанак против усташке власти, да се изабере народна власт, да се нападне усташки стан у згради основне школе и да се изврши евакуација села. Овај састанак у Јанковом борику у Дивоселу био је „дио устаничког покрета, који је већ био захватио и друге крајеве Лике и Хрватске /углавном српска мјеста/. Према одлуци збора у Јанковом борику, народ Дивосела, Читлука и Орница евакуисан је из својих кућа у подножје Велебита: Дебелу главицу, увалу Крушковаче, Дренац, обронке Велебита изнад  Великог и Малог Краја. Евакуација народа Дивосела, Читлука и Орница завршена је 3. августа 1941. године, па је Одбор за припрему устанка ужурбано радио на самим припремама за напад на усташки стан у школи.

Напад на усташки стан у школи почео је 4. августа 1941. године у 2 сата послије поноћи. У овом нападу на усташки стан Дивосело је имало 3 погинула борца и 2 рањена.

Паљење школе и уништење усташког стана, истјеривање усташа из Дивосела, народ у збјегу је примио са одушевљењем, али и са стрепњом што ће се даље догађати. Нападом на усташки стан у школи у Дивоселу, ова три села исписала су своју прву ратну страницу ослободилачке борбе у овом подвелебитском крају. Организатори устанка и сам народ у збјегу у Велебиту плашио се одмазде и репресалија усташке власти због напада на усташку посаду у школи.

Стоји чињеница да је план ликвидације српског народа на овим просторима „скројен много раније“ него што су настали герилски одреди у овом крају. То је очито видљиво да је акција ликвидације и геноцида над српским народом проведена и на просторима гдје није било ниједног герилског одреда као што су општине Смиљан и Перушић.

 

 

 

 

Покољ у Дивоселу  

 

У току ноћи 4/5. августа 1941. године усташе су под заштитом ноћи пребациле на Мали Аланак /Дивосело/  једну усташку бојну /без једне чете/, под заповједништвом Ивана Девчића – Пивца, која је имала задатак ликвидацију и уништење збјега у Крушковачама. Бојна је кренула са Аланка преко Дулибе у напад на збјег у Крушковачама. Једна сатнија /чета/, са којом су били одреди наоружаних цивила, кретала се преко Рибника и преко поља  ка Читлуку. Чета је добила задатак  да се споји са бојном, која се кретала са Аланка и споји обруч око Крушковача. Бојне су водили усташе, мјештани Аланка, комшије Дивосељана који су познавали  ове терене и готово све своје комшије у збјегу. Већина усташа и цивила је била из сусједних хрватских села, тако да им је сваки кутак Велебита био познат, а ријетки преживјели из збјега су препознали своје  дојучерашње комшије. До данас није никоме јасно што је то „натјерало“ дојучерашње комшије, са којима су се кумили, женили, ишли на славе, свадбе, косили ливаде, заједно сједили у школским клупама, да крену путем најтежег злочина према свом комшијском, српском народу…

План окружења и уништења  збјега у Крушковачама сачињен је у стожеру /штабу/ Личког здруга у Госпићу. Према сачињеном плану требало је опколити и окружити збјег до сванућа, у току ноћи, а сам напад и ликвидација збјега да почне у зору, у само свитање. Остала је тајна, није до краја истражено, /а нити је ко истраживао/, ко је био водич овим усташким бојнама, ко је довео кроз мрак и шуму ове  крволоке, који су починили највећи  злочин у једном дану у току 2. свјетског рата…

Организатори устанка у Дивоселу нису очекивали нити предвиђали напад са Аланка. Претпоставка је била да ће усташе, уколико крену у напад, кренути пољем од Госпића преко Билаја и Рибника. Осматрачи са Дебеле главице јављали су да горе српска села у околици Госпића. Село Широка Кула било је сво у пламену, српска села у околици Госпића редом су паљена и уништавана. Видио се огроман пламен, као да небо гори. Нестајала су српска села једно за другим, нестајала су у пламену који се стравично оцртавао у тмурној и облачној ноћи 4/5 августа 1941. године. Према томе куда се појављивала ватра и  пламен, могао се одредити правац кретања усташких хорди. Сматрајући  да усташе неће нападати из правца Аланка, тај правац је био слабо контролисан  и  осматран.

Народ је у логору углавном спавао. Ноћ је била тамна, падала је киша, пред зору  је почела падати  јаче, која је још више загорчала последње тренутке народа, чији су часови били на измаку, која је гасила ватре које су још увијек тињале.

„Одједном плануше пушке, најприје мало подаље, а затим сасвим близу. Заштекташе и пушкомитраљези. Свјетлећи меци испараше ноћ. Наста пакао. Све се проломи. Навалила је цијела усташка бојна са Аланка на челу са злогласним Девчићем. Логором се проломи кукњава, плач и вриска дјеце, жена, вика људи, рика говеда, рзање коња,  настаде прави пакао. Бијегом се спасавао само голи живот. Људи су трчали куда је ко знао и умио“.[2]

У Крушковачама се чуо само јаук, вриска, кукњава, плач. Клање недужне дјеце, жена, стараца, сваког живог бића на кога су наишли. Клали су и убијали све пред собом од нерођеног дјетета у мајчиној утроби до „старачког штапа“. Клање и убијање недужног народа трајало је око један сат. Било је силовито. Усташе су међусобно говорили и командовали: „Не пуцајте, сами ћемо себе убијати. Кољите све одреда. Не остављајте никога“.  Живе су натјеравали да легну потрбушке, а потом их кроз леђа пробадали бајонетама. Највише су настрадала мала дјеца са родитељима који нису остављали своју дјецу и старији народ. У овом усташком паклу заувијек су остале на Крушковачама читаве породице, родитељи и дјеца.

У току читавог дана 5. августа 1941. године усташе су темељито претресале све шумарке око Крушковача. Поклали су све што су живо нашли. Несрећни људи у безумној паници бјежали су из овога пакла куд год је ко знао и могао, завлачили се у густо грмље, вододерине, брине, јарке, потоке, спасавао се голи  живот…

Усташка бојна која се кретала из Госпића преко Рибника ка Читлуку мало је временски закаснила, нису стигли на вријеме запосјести положаје и тако затворити  круг око збјега, /нису била затворена „клијешта“ око збјега/, па је накратко остао слободан, незатворен, нетучен простор у правцу Почитеља. Један мањи дио људи успио је побјећи дохвативши се Велебита и пребацити у Почитељску дулибу.

Стотине и стотине мртвих, читаве породице, потоци и локве крви, понеки још мало живи, недоклани, рањени, слика је Крушковача што су ови монструми учинили над својим комшијама Србима. Призор је био стравичан. На све стране су лежали  мртви на хрпама као снопље. Леш до леша, гомиле лешева на сваком кораку, читаве породице лежале су заклане на хрпама, иживљавање на несрећном народу, оргијање усташа и претварање незапамћеног злочина у слављенички ритуал, вршење звјерстава плански и свјесно, слика је службене политике НДХ, слика је злочина за који послије рата нико није одговарао.

 

 

Дивосело, Читлук и Орнице ушли су у историју као највећа стратишта и гробница српског народа 5. августа 1941. године. „Ни на једном стратишту у Лици, па ни једног датума у току 2. свјетског рата није пало толико жртава као у Дивоселу. И не само по броју жртава, него и  бестијалности  и злочиначкој страсти  каквом  је  почињен“.[3]

У времену од  5 – 10. августа 1941. године убијена су 763 Дивосељана, међу којима је било 384 дјеце од колијевке до 15. године старости, предшколске дјеце, ђака основне школе Дивосело, шегртских школа, ђака учитељске школе и гимназије. Здрав људски разум не може схватити, каква је то држава и власт, која је под маском да они само хапсе  „комунисте и четнике“ клала, убијала, вјешала  и  спаљивала  невину дјецу. То је био геноцид и етничко чишћење. Када су ријетки, преживјели Дивосељани, послије покоља у Крушковачама, „остатак  незакланог народа“, почели да се враћају својим кућама, након стравичних лутања беспућима  Велебита, да траже и проналазе своје рођене, наилазили су на спаљене куће и остатке спаљених људских костура, наилазили су на језиве призоре. Једини свједоци ових монструозних усташких злочина у Дивоселу били су остаци недогорјелих људских костура, нађених на згариштима попаљених кућа и господарских објеката.

Према злочинима који су рађени  над овим недужним народом, које су чиниле хрватске усташе 1941. године  блиједе слике Дантеовог пакла.

 

У  логору Јадовно убијено је:

 

–         Мјештана Дивосела                                    85

–         Мјештана Читлука                                       11

–         Мјештана села Орнице                                4

 

У  Мацолину јаму на Јанчи – Личко Лешће убијено је и бачено:

 

–         Мјештана Дивосела                                        7

 

Спаљено живих људи:

 

–         Мјештана Дивосела                                       29

–         Мјештана Читлука                                           1

 

 

Дивосељани  убијени и бачени у Јарчју јаму на Аланку (Оланку) – Велебит:

 

–         Мјештани Дивосела                                            65

 

Крашка јама Дупчан код Рибника:

–         Мјештани Дивосела                                              1

 

Мјештани Дивосела,Читлика и Орница  убијени у с. Шибуљина /Шибуљна/  – Подгорје  07. аугуста  1941. године и  у логору Слано на отоку Пагу:

 

–         Мјештани Дивосела                                                  78

–         Мјештани Читлука и Орница                                   17

–         Мјештани Дивосела убијени у логору Слано           1

 

Мјештани Дивосела објешени у Госпићу                         33

Мјештани Читлука објешени у Госпићу                             5

Мјештани с. Липе објешени у Госпићу                               7

 

Погинули борци  и официри Дивосела, Читлука и Орница:

 

–         Дивосело                                                                    138

–         Читлук                                                                          22

–         Орнице                                                                          12

 

Сви они су испољили невиђен хероизам, без изузетка као борци,  командири, односно команданти  партизанских  јединица. Они су се нашли  у редовима великих борбених јединица, на ратиштима широм Југославије, од Дивосела, Козаре, Неретве, Сутјеске, Тјентишта, ослобађања  Београда, Сремског фронта до Трста, слиједили су храбре,  јуначке подвиге својих предака, јунака са Бобаре, Солунског фронта… Они нису стигли послати поруку, нити им је уписан епитаф: „Путниче, јави  Дивосељанима… “.

Сви они су хероји без изузетка.

 

Погинули мјештани Дивосела, Читлука и  Орница – жртве погрома  усташке НДХ у времену од 1941 – 1945.године – цивили, жртве геноцида и етничког чишћења:

 

–         Дивосело                                                                        1155

–         Читлук  и Орнице                                                         148

 

Мјештани Дивосела – жртве цивилне власти Дивосела       14

Мјештани Читлука  – жртве цивилне власти  Читлука            5

 

Укупно погинулих мјештана Дивосела, Читлука и Орница у времену од 1941 – 1945. године, бораца и цивила  1494.

 

О трагедији  ових села мало се писало у послијератним документима. Писало се углавном уопштено, писало се и говорило да је то „дјело“ фашистичких окупатора и њихових слугу, писало се по „наруџби“ службене политике, како би по томе с временом „пала  патина“ времена. Само су ријетки интелектуалци Дивосела и  Читлука оставили писане трагове о највећој трагедији овога народа од насељавања ових крајева. На подизаним, скромним споменицима писало се да су то жртве фашистичког терора, да су положили своје животе на олтар домовине за слободу, да су пали невини, писали су се уопштени стихови и цитати  познатих пјесника, а да се није писало ко је извршио злочин и ко су злочинци. Ако се неко касније „усудио“ написати  на приватном споменику да су злочин починиле хрватске усташе, тај је био касније означен као шовиниста и националиста. Ови злочини остаће заувијек тамне мрље у историји цивилизације човјечанства. Потомци Дивосељана, Читлучана и Орничана никада неће заборавити ове гнусне злочине, а да ли ће истина о овим злочинима остати у памћењу садашњих и  будућих покољења, зависи од нас. Они треба да служе као опомена свакоме, за сва времена и не би смјели бити заборављени док је год људског рода.

 

Дивосело је изњедрило два народна хероја: Наду Димић и Милу Почуча, и три генерала: Вујновић Богдана, Димић Вељка и Лончар Здравка.

 

Носиоци партизанске Споменице 1941. године:

 

–         Дивосело                                                                     84

–         Читлук                                                                         13

–         Орнице                                                                          6

 

Према државном попису становника 1931.године ова три села су имала како слиједи:

–         Дивосело     1931.год.    2164 становника    1948.год.      679 становника

–         Читлук         1931.год.      570 становника    1948.год.      344 становника

–         Орнице        1931.год.      164 становника    1948.год          96 становника

Ово је наш дивоселски Јад Вашем, мјесто нашег највећег страдања…

 

У  ова три села погинуло је у 2. свјетском рату 1494 становника или 51,55% /Дивосело  –  погинулих 1307 мјештана или  60,30%, мјештана Читлука и Орница 187 или  25,47%/. Иза разарања у овом ратном паклу остала су само црна згаришта и остаци темеља некадашњих породичних домаћинстава /80 кућа је мртвим коцем затворено/. Преживјели Дивосељани, Читлучани и Орничани вратили су се послије четири године  „војевања“ на своја огњишта. Огњишта више није било. Све је то било  једно велико згариште.  Неке  породице су због туге за изгубљеном дјецом и страдалим породицама заувијек напустиле ова села и отишле  у неповрат.

Српски народ у Хрватској, који је „носио“ борбу против фашизма у 2. свјетском рату на просторима Републике Хрватске, који је комплетан ушао у 2. свјетски рат и претрпио огромне жртве, живио је у тоталној заблуди сматрајући да је 2. свјетски рат завршен 1945. године и да су својим масовним учешћем у НОБ-у,  као антифашисти, увелико допринијели да Република Хрватска буде на страни побједника, антифашиста, иако је огромна већина Хрвата била на страни фашистичке политике све до капитулације Италије. Прећутано је да су Срби у Хрватској изнијели тај покрет уз огромне жртве, а Хрвати су се дјеломично укључивали када је и посљедњем њемачком генералу било јасно да губе рат.

 

Дивосело, Читлук и Орнице деведесетих година 20. вијека

 

Исту судбину доживио је српски народ ових села и 1991. године. Поруке хрватских политичара деведесетих година Србима у Хрватској (избацивање Срба као конститутивног народа из Устава Хрватске, злочини, минирање кућа, избацивање с посла…) биле су убојитије од оних које је слао поглавник Анте Павелић. Туђман је поруке антисрпства и националшовинизма, свога узора Анте Павелића, образлагао (вјероватно да би их српски народ лакше и боље разумио), на начин да је политика Анте Павелића „такођер израсла из вјековне тежње хрватског човјека за слободом и самосталношћу“. Туђман је  августа 1991. године позвао Хрвате да буду спремни за рат, када је изјавио:

„Српско питање у Хрватској бит  ће ријешено тек онда, када број Срба сведемо на 3% у укупном пучанству. Ако дође до рата, ниједном Србину у Хрватској  не  гарантујем сигурност“.

Српски народ у Хрватској, у устаничким крајевима питао се да ли су жртве  у 1. и 2. свјетском  рату биле  узалудне. Посебно су се нашли у неприлици Срби у устаничким крајевима који су 1941. године доживјели геноцид и етничко чишћење.

Хрватске војне формације су у времену од 1991. године до 1995. године поновиле исто оно што су чинили 1941.године. У Дивоселу, Читлуку и Орницама нема више народа, нема колијевке ни дјечјег плача, кућна огњишта зарасла у траву, све живо је или побијено или протјерано. У ова села више не стижу писма. Нити их ко шаље, нити их има ко да прими. Поштари више не долазе у ова села.

Сви историјски и културни споменици су порушени, стамбени и господарски објекти, уништена инфраструктура. Када човјек дође у ова села, има осјећај да је дошао у простор у коме је вријеме  већ одавно стало, да је дошао у музеј геноцида на отвореном.

Дивосело, Читлук и Орнице, три српска села општине Госпић етнички су очишћена 9. септембра 1993. године.

Дана 9. септембра 1993. године Хрватска је изненада извршила агресију на српска, подвелебитска села јужно и југоисточно од Госпића: Дивосело, Читлук и Почитељ. Хрватска војска је у нападу на ова села убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционаре, спаљивала живе људе, пљачкала имовину, палила, минирала и рушила стамбене и господарске објекте. Потомци погинулих и убијених у Дивоселу, Читлуку и Почитељу су се поново суочили са насљедницима џелата њихових родитеља из 2. свјетског рата.

„Акција хрватске војске имала је притом све карактеристике геноцида. Освојена села су спаљена са начелом операције „спржена земља“.[4] То је констатовао и командант Унпрофора, француски генерал Жан Кот ријечима: „Нисам нашао знака живота, ни људи ни  животиња у неколико села кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намјерно“.

У овој акцији хрватске војске погинуло је 30 мјештана Дивосела (2 тијела нису пронађена) и 12 мјештана Читлука (1 тијело није пронађено). Иако су ова села била под заштитом снага УН, може се констатовати да су они само констатовали  чињенично стање, а обично су се повлачили са линије раздвајања дан раније. Српски народ, који су „штитили“, био је препуштен на милост и немилост усташким  агресорима.

 

У  грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995. године погинуло је како слиједи:

–         Мјештани Дивосела             75

–         Мјештани Читлука               20

 

Мјештани ових села погинули су у етничком чишћењу града Госпића, упадом  диверзантских група и  агресијом на Дивосело, Читлук, Орнице…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Не  пада  снијег, да покрије  бријег…

 

Данас, у Дивоселу, Читлуку и Орницама нема народа. Само преко љета дође понека породица да обиђе гробља и осјети мирис родног огњишта, којег тамо више нема…

Високо на небу, изнад Дивосела, Читлука и Орница виде се само слободарски орлови, који се вину високо у небо, у висине, гордо закликћу и нестану…

Ништа више није, као што је било некада… Камо среће да потомци овог храброг народа не доживе страхоте рата и да рата никада не буде. Стоји истина да су се избјегли и прогнани из ових села у Србији осјећали слободно и сигурни. Слобода је ствар без цијене и изнад сваке вриједности. Носталгија за завичајем је увијек присутна. Млађе генерације су се потпуно интегрисале у Србији као и бројне породице у иностранству (преко 40 породица, гдје остају вјечито неукорјењени, сањајући снове на своме матерњем језику), а како вријеме пролази, носталгије  је све мање. Вјетрови судбине разнијели су искре са порушених огњишта по читавом свијету.

Вријеме лијечи сваку рану, реалност је пролазна, али се завичај и родно огњиште никада не заборавља. Да бисмо живјели у садашњости, морамо бити окренути ка будућности, прошлост одлази у историју која се не смије заборавити.

 

Иста судбина задесила је и остала српска села Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Западне Славоније…

 

/Подаци из књиге: Миле Рајчевић: Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трајању/

Миле Рајчевић, проф.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
ЛИТЕРАТУРА, ИЗВОРИ:

[1] Стари српски записи и натписи, Књига I, 1902.
[2] Разговор аутора текста са преживјелим у покољу у Крушковачама.
[3] Гојко Везмар: Усташко – окупаторски злочини у Лици 1941 – 1945.г, стр.170.
[4] Мр Милисав Секулић: Книн је пао у Београду, стр. 78.