Спортом против злочина

ПИШЕ: Ђорђе Пражић

 СПОРТОМ ПРОТИВ ЗЛОЧИНА

 Под мотом „Спортом против злочина“  у суботу 17. октобра 2015. у Спортском центру „Бора

Радован Бараћ

Цветковић-Лане“ на Бежанијској коси на Новом Београду, одиграна је   меморијална фудбалска утакмица „Радован Рајко Бараћ“. Утакмица је организована као спортски помен фудбалеру Радовану Бараћу и осталим српским жртвама  ратног злочина (њих преко 150), који су убијени од стране хрватских оружаних формација  у Госпићу у јесен 1991. године.

Радован Рајко Бараћ (01.06.1951 – 18.10.1991.) је познати фудбалер из Госпића. У ноћи 16/17. октобра 1991. одведен је  и касније убијен, заједно са својом мајком Даницом. Његова кривица је била само то што је био Србин и што је навијао за ФК „Партизан“ из Београда. Осим њега, тада су убијени мајсторски шаховски кандидати Станко Смиљанић и Свилар Милан, као и перспективни шахиста Драган Ракић.

У исто време ликвидирани су познати грађани српске националности – судије, професори, медицински радници, службеници, пензионисани полицајци, борци НОБ-а и други.

Екипа „Госпић 1960-1990“

Само окупљање некадашњих  фудбалера са подручја општине Госпић изазвало је велико интересовање Личана у Србији. Познато је да садашњи ногометни клуб из  Госпића носи име „Госпић 1991“ и има „фризирану повијест“ од 1991.године. Као и много шта, у Госпићу је избрисано све што подсјећа на Србе. Међутим, тешко је успјешне спортисте једног града дјелити по националности, а још је теже спортисте једне националности избрисати из прошлости града у којој су остваривали запажене резултате. Фудбалери са подручја оппштине Госпић, који сада живе у Србији, масовно су се одазвали да играју меморијалну утакмицу. Њихова бројност и квалитет говори о томе да су они у својој младости били носиоци фудбалске игре у време бављења овим спортом на подручју општине Госпић у времену од 1960-1990.  Баш ти фудбалери више генерација су играли за екипу „Госпић 1960-1990“, и то: Славко Ђаковић, Душан Ђаковић, Милан Крајиновић, Слободан Погрмиловић, Лемаић Лука, Никола Шакић,  Ћурувија Гојко, Поткоњак Драган, Матић Милан, Матић Дмитар, Перица Радојичић, Ђаковић Перица и Горан Лемаић (Лукин син). Неколико госпићких  фудбалера због болести и изненадне смрти у породици нису могли да присуствују овој утакмици. Мајсторима личког фудбала супроставили су се  познатији Госпићани и Личани (потомци жртава, љекари, адвокати, официри војске и полиције, пјевачи, лички зетови, спортисти итд). Они су

Екипа „Лика“

играли у екипи „Лика“, и то: Ђорђе Дозет, Горан Мркић, др Саша Трешњић, Драган Косановић, Предраг Јерковић, Владо Сердар, Јовица Кртинић, Ђорђе Пражић, др Михајло Басара, Рајко Радан, Милош Баста, Петар Тонковић, Светозар Василески и некадашњи југославенски фудбалски интернационалац Боро Цветковић, који је играо као добар домаћин овог догађаја.

Више стотина некадашњих становника Госпића са одушевљењем је дочекало излазак играча на терен. Препознатљива модро плава боја некадашњих дресова екипе „Госпић 1960-1990“ са написом на прсима је одушевила присутне. Екипа „Лика“ је наступила у бијелим дресовима.  Обје екипе на дресовима су имали  стилизовану личку капу.  Већ на самом загријавању се видјело да ће утакмица бити напета и да ће се играчи борити као некада за спортски  престиж. Овог пута је то била утакмица за Рајка и остале жртве, а ту се није могло штедјети на зноју. Када су се обје екипе постројиле на терену присутна се публика инстиктивно утишала. Рески звук пиштаљке фудбалског судије Рајка Кесића означила је почетак спортског помена. Иза пиштаљке се зачуо звук трубе са препознатљивом мелодијом „Тамо далеко“. Присутни су се на тренутак са сјетом сјетили свог далеког личког завичаја, а врло брзо их је говор Ђорђа Пражића о страшном злочину у Госпићу над грађанима српске националности у октобру 1991. вратио у реалност и суровост преживљњеног избјегличког и прогнаничког живота.

Хладна тишина  је одзвањала непреболним болом током минуте ћутања за Рајком Бараћем и осталим убијеним Госпићанима. Након минуте ћутања сви присутни су спортским аплаузом поздравили све преминуле и убијене личке спортисте, који се налазе на вјечним небеским спортским теренима и борилиштима.

Горан Мркић и Јелена Бараћ

Између постројених екипа стајала је Јелена Бараћ, ћерка убијеног фудбалера Радована и Горан Мркић, син убијеног Жељка Мркића. Од двије рођене сестре дјеца са страшном судбином и тешким дјетинством, данас су успјешни млади људи. Све присутне  су импресионирали својом појавом и достојанственим држањем. Они су прави симбол непобједивости зла над добрим.

Кренула је утакмица. Почетни ударац је извела Јелена Бараћ, ћерка покојног Радована, која је имала шест месеци када јој је убијен отац.  Од почетног првог судијског звиждука распламсала се борба између двије екипе. Иако многи преко више од 25 година нису пипнули лопту видјело се дамајстори фудбала остају мајстори заувијек.  Иако у познијим годинама публику је импресионирао

Славко Ђаковић у акцији

Славко Ђаковић, који је непрекидно играо цијелу утакмицу и својим потезима одушевљавао присутне гледаоце. Између аплауза чуо би се продоран глас Славковог унука: Деда дај гол!. Како је вријеме утакмице одмицало, до изражаја је дошло фудбалско искуство прекаљених мајстора фудбала. Екипа „Госпић 1960-1990“ је побједила са 5:2. Орио се спортским центром „Лане“ снажан аплауз свим фудбалерима, који су се на тренутак вратили у младост. Они старији мајстори фудбала су поново на тренутак били на Трупиновцу  и на новом стадиону иза Гимназије, а ови мање успјешнији фудбалери су се сјетили играња фудбала по госпићким двориштима, иза Дома ЈНА, на Грбавици и по личким барама и лединама. У овој утакмици резултат није био ни важан, већ је изнад свега било важно  поново бити и играти међу својима. Дружење је настављено у кафићу спортског центра. Жучни поздрави и загрљаји, сада већ оседелих некадашњих госпићких комшија  изазивали су носталгију и сјећање на младе дане.

У центру свих догађања је била породица Бараћ и Горан Мркић. Бараћи су били позната породица у Госпићу и сви су их знали. У сузним њиховим очима видјела се бол за вољеним а на лицу невјерица да је овако нешто могуће доживјети. Један догађај са тужним поводом прерастао је у радовање  животу и срећнијој будућности младих нараштаја Бараћа, Мркића и осталих Госпићана. Сви су се сложили да се организује поновни сусрет идуће године, када треба обиљежити двадесетпетугодишњицу свирепог ратног злочина над грађанима Госпића српске националности и неколико Хрвата, који су на породични или неки други начин били везани за Србе.

Ова меморијална утакмица ће у будућности највјероватније прерасти у меморијални турнир.