Тајна Косињске јаме

Ђорђе Пражић

Тајна Косињске јаме

У знак сјећања на српске мученике који већ седамдесет и пет година чекају да се изваде из косињских безданих јама, да се уз опело сахране и тако нађу вјечни мир.

Током Другог свјетског рата на простору Косиња оружане снаге НДХ (усташе, домобрани, оружници и тзв. „бијела гарда“- наоружани цивили) извршиле су злочин геноцида над српским становништвом. На најсвирепији начин убијено је преко хиљаду српских становника, углавном цивила. Трећина жртава су била дјеца до петнаест година старости. Послије деведесетих година поједини госпићки истраживачи „косињске повијести“, настоје тај злочин минимизирати и приказати га као међусобно српско убијање у циљу оптуживања Хрвата. Око 250 српских жртава још увијек се налази у крашким јамама-гробницама на подручју Косиња. Пошто се на подручју Косиња планира изградња хидроцентрале, постоји могућност потапања наведених јама, чиме би се заувијек елиминисала могућност ексхумације. Радна група потомака

На простору Горњег Косиња налази се највише јама

На простору Горњег Косиња налази се највише јама

српских жртава из Београда покренула је иницијативу да се јаме истраже а пронађене жртве ексхумирају. Потомци српских жртава Косиња из Београда предлажу да се све жртве које се налазе ван гробаља (српске, хрватске, америчке и њемачке) есхумирају и достојанствено сахране, те на тај начин нађу вјечни мир. За тако нешто је потребна помоћ и сарадња локалног српског и хрватског становништва. Хрватски државни органи и Хрватска електропривреда (ХЕП) обећали су институционално и финасијски помоћи у рјешавању трагичне косињске приче.
Проналазак Косињске јаме 2012. и достављен предлог за њену ексхумацију од стране косињских Срба је прави људски и хришћански примјер како треба поступати са жртвама у јамама, без обзира на вјерско и национално поријекло жртава. Проналазак и ексхумација жртава из Косињске јаме, више је узбудио доконе националисте на интернету него становнике Косиња, који брину свакодневне бриге економског преживљавања и чекања за исељење у сада већ добро опустјелом Косињу.

Хрватско истраживање и поступање

На православни Божић 07.01.2012. године, мештанин Косиња српске националности М.П. показао је групи

Географска позиција Косињске јаме

Географска позиција Косињске јаме

истраживача страдања хрватског народа, вртачу у којој се налазе посмртни остаци жртава Другог свјетског рата. Ради се о јами-вртачи која се налази неколико стотина метара изнад православног храма Св.Никола у насељу Косињ-Мост. Јама се налази на 534 м н/м и на положају С 440 43,051’ и И 150 05,389’ (по систему ГПС, оп.Ђ.П.). Прилог о томе снимила је ТВ ЛОКИ из Оточца и то објавила 01.11.2012. године у прилогу „Косињска тајна јама“. Један од главних истражитеља, иначе познати дугогодишњи србофобичар Иван Вукић из Госпића, на порталу личких новина објавио је 07.12.2012. године, чланак „Крв жртава вапи до неба“.У његовом чланку уочава се следеће:

– Српски народ назива Власима тзв. Србима, који су у различитим историјским временима пљачкали, малтретирали и убијали Хрвате а „великосрби и југославенски комунисти различитим терористичким акцијама су насрнули на НДХ“. Према томе је српски народ вјероватно заслужио одмазду злочином геноцида јер се супроставио НДХ – држави већ тада „еуропске вриједности“ (оп.ЂП.)
– Наводи да су „југопартизани и четници облачили усташке и домобранске одоре и вршили убијање Влаха тзв.Срба и палили њихова села“. Познати ратни злочин хрватских оружаних снага у Млакви 06.08.1941.године када је 286 српских цивила убијено спаљивањем, оправдава старом подвалом да су Срби убијали Србе како би оптужили Хрвате. Каже „Знаковито је да су два влашка тзв. Српска села Млаква и Липово Поље у пријепору и завади“. Свађа и пријепор међу њима још увијек трају. Зашто? Не међе (граниче) и на супротном су крају косињске долине“.
– По Вукићу (вјероватно информација од Србина М.П) ова јама је била откривена послије Другог свјетског рата „када је учитељ повео ученике на сат природе на брдо изнад жупног стана (парохијског дома, оп.ЂП)“. Тада је наводно један ученик упао у ту јаму и нашао чељуст са златним зубима. Чељуст са златним зубима је враћена у јаму а ученици су морали ћутити о том догађају. Тај ученик у поодмаклим годинама, открио је тајну и молио је за тајност свог имена, што је Вукић и поштовао. Међутим, тај Србин М.П. се веома јасно може идентификовати у емисији „Косињска тајна јама“ ТВ ЛОКИ.
Након откривања јаме, Вукић следећег дана 08.01.2012. године, подноси усмену пријаву против непознатог починиоца Полицијској управи личко-сењској у Госпићу. У писаном облику поднио је казнену пријаву 08.02.2012. године, Жупанијском државном одвјетништву у Карловцу. У својим јавним наступима у Госпићу и околним мјестима показивао је лобању извађену из тзв. Косињске јаме. Упознавао је пучанство (народ) са тим проблемом и позивао институције хрватске државе да изврше ексхумацију. Наводећи да је злочин страшан, Вукић истиче неповјерење хрватског народа према институцијама хрватске државе. Истицао је да су људи у страху и да говоре шапатом, а да у Косињу такође има јама гдје су бачени православни Срби али са не толико жртава колико наводе српски истраживачи ратних злочина.
Међутим, из свих расположивих података уочава се да се није обраћао министарству бранитеља Владе Републике Хрватске, које је надлежно за ексхумације у складу са законом.

Српско истраживање и поступање

Радна група потомака српских жртава из Косиња са сједиштем у Београду, од 2010. године се бави истраживањем локација јама на подручју Косиња, као и израдом спсака жртава који се налазе у њима. Све у циљу да се изврши ексхумација жртава Другог свјетског рата на простору и околини које ће потопити будуће акумулацијско језеро хидроелектране Косињ. Ради се о 554 српске цивилне жртве (223 у јамама и 327 у Спомен костурници у Млакви), два припадника ваздухопловних снага САД и два њемачка војника.Сазнање да постоји јама-гробница удаљена неколико стотина метара од будуће бране код познатог каменог косињског моста је било изненађење. Било је чудно да се за њу није знало иако је близу пута и самог насеља. Радна група је упутила позив свим српским становницима поријеклом из Косиња да јаве своја сазнања о тој јами. Међутим, нико ништа није знао укључујући и особе које су дуже вријеме живјеле и радиле у Косињ-Мосту. Једино се појавио податак да се међу тим посмртним остацима вјероватно налазе три особе српске националности (звани Дурути) , које су стрељали партизани због сарадње са оружаним снагама НДХ. Гледајући емисију ТВ ЛОКИ „Косињска тајна јама“ уочили смо да на крају емисије аутор позива све који нешто знају о јамама у Косињу, да доставе податке како би та телевизија снимила прилог. Лично сам у 12. 46 сати дана 31.10.2013. године уреднику ТВ ЛОКИ послао податке о локацијама јама, броју и националности жртава, начину страдања, те понудио и спискове жртава. Истог дана у 14.52 сати уредник ТВ ЛОКИ Роберт Лабровић ми је послао одговор: „Хвала нешто ћемо радити, не знам коликo је ово вјеродостојно!?!“. Очито је било да српске жртве не интересују ТВ ЛОКИ а посебно што је информација дошла са београдске адресе.

Ђорђе Пражић и др Иво Јосиповић на састанку 11.11.2013.

Ђорђе Пражић и др Иво Јосиповић на састанку 11.11.2013.

Поступајући у складу са постојећим правним нормама и цивилизацијским начелима, Радна група из Београда уврстила је Косињску јаму у свој предлог за ексхумацију јама на подручју будућег акумулационог језера Косињ. Конкретан предлог за ексхумацију те јаме и осталих са српским цивилним жртвама је предат лично предсједнику Републике Хрватске др Иви Јосиповићу 11.11.2013. године на састанку у Загребу а 18.12.2013. године, предлог за истраживање и ексхумацију достављен је надлежном Министарству бранитеља Владе Републике Хрватске.
Министарство бранитеља Републике Хрватске својим дописом УРБРОЈ: 552-05/2-14-5 од.17.3.2014. године, обавијестило је на основу дописа и достављене документације Радне групе из Београда: „да је провођењем радњи из своје надлежности, дефиниране Законом о истраживању, уређењу и одржавању војних гробаља, гробаља жртава Другог свјетског рата и послијератног раздобља („Народне новине» 143/12; даље: Закон), Управа за заточене и нестале Министарства покренула истраживање локације „акумулацијско језеро-хидроелектрана Косињ“ у Личко-сењској жупанији.

Ексхумација Косињске јаме

Ексхумација Косињске јаме извршена је 29.05.2014. године, значи две године и пет мјесеци након њеног открића. У јами је пронађено петнаест жртава. Процјењује се да је међу жртвама било и жена. На посмртним остацима није било трагова стрељања. Пронађена су два дугмета а и људска вилица са два златна зуба, коју је пронашао ученик послије рата.
Осим судско-медицинских стручњака, ексхумацији је присуствовао бискуп Миле Боговић, Иван Вукић, пуковник Иван Грујић из Министарства бранитеља, група новинара и други. Процјена присутних је да су наведене жртве могле бити убијене убијене 1942, 1943. и у априлу 1945.
За саму ексхумацију нико од већине српских становника Косиња није знао нити чуо, јер у насељима у близини јаме скоро да више и нема становника.

Како је заправо откривена Косињска јама?

За ексхумацију Косињске јаме Радна група потомака српских жртава у Косињу из Београда сазнала је крајем 2015. године. У поновљеном истраживању дошло се до највјероватније верзије откривања јаме. Према једном свједоку који се јавио Радној групи почетком 2016. године, јама је откривена у школској 1960/61. години.

Парохијски дом-некадашња основна школа у Косињ-Мосту

Парохијски дом-некадашња основна школа у Косињ-Мосту

Када је једног дана у основној школи у Парохијском дому (звана Соколана) нестала ваздушна пушка, тадашњи директор Јовица Травица је наредио наставнику биологије Милану Грубору (иначе био шумски техничар) да са седмим разредом изврши претраживање околине школе, како би се евентуално пронашла ваздушна пушка. Ученик П.М. српске националности је сишао у вртачу и изнио људску чељуст са златним зубима. Звао је наставника и то му показао. Грубор је рекао ученику да то врати назад и о свему обавијестио директора. Ученицима је речено да о томе ником не говоре. Зашто је тајна скривана тако дуго, може се разумјети чињеницом да су у то вријеме ратне ране биле свјеже а о жртвама рата у јамама нико није смио говорити, ради нарушавања тзв. међунационалних односа. Директор Травица и наставник Грубор нису били родом из Косиња, па нису могли имати конкретнија сазнања о националности жртва и начину страдања. Да ли су кога службено обавијестили тешко ће се икада зазнати. Пошто је у тадашњем седмом разреду било доста ученика хрватске националности, чудно је да се неко од њих није огласио у вријеме 1990. и 1991.године, када су се у Хрватској на све стране тражиле хрватске жртве „великосрпских злочина“. Познати стари принцип „ћутање је злато“ обезбједило је шездесетогодишњу тајну Косињске јаме.

Достављање података Министарству бранитеља

Осим податка о откривању јаме, Радна група из Београда је установила да се са великом вјероватноћом међу посмртним остацима петнаест жртава у Косињској јами налазе и посмртни остаци три особе српске националности. Податак о могућем идентитету посмртних остатака три жртве, достаљен је 23.12.2015. године, пуковнику Ивану Грујићу у Министарство бранитеља Републике Хрватске. Према нашим истраживањима међу тих петнаест жртава се налазе и:
1. ЈАВОРИНА Луке ЂУРАЂ-ЂУРО, рођен 23.01.1911. у Липовом Пољу, земљорадник.
2. ЈАВОРИНА ЛУКА, рођен 1881. у Липовом Пољу, земљорадник.
3. ЈАВОРИНА ТОДОР, рођен 19.01.1908. у Липовом Пољу, земљорадник.
Они су стрељани 26.09.1942. године у Косињ-Мосту од стране партизана због сарадње са оружаним формацијама НДХ. Време стрељања се подудара са временом борбених дејстава у циљу разбијање усташко – домобранских снага у Косињу и Пазаришту, које је изводила 2. личка бригаде уз садејство 1. личке бригаде и 2.батаљона 4. личког одреда у времену од 17.09.- 07.10.1941. године, када су партизанске снаге накратко потиснуле оружане снаге НДХ из Косиња.
Уз подсјећање Минисарства бранитеља да је наша Радна група предложила ексхумацију и ове јаме, доставили смо и следеће ставове:
– Поздрављамо поступак нашег сународника који је истражитељима открио локацију јаме, као и почетак ексхумација жртава Другог свјетског рата на подручју Косиња и у наредном времену очекујемо ексхумацију неких од јама гдје се налазе српске жртве.
– Предлажемо да се за почетак изврши ексхумација посмртних остатака жртава из јаме „Нездравка“ која се налази изнад Доњег Косиња, засеока Вукелићи. У односу на „Косињску јаму“, ова јама се налази сјевероисточно на удаљености 1500 метара ваздушне линије. У ту јаму је 10.08.1941. године бачено 11 особа (10 мушких и 1 женска) српске националности.

Зашто се крије свједок М.П.?

Треба имати разумијевања зашто свој идентитет жели да прикрије свједок М.П. Вјероватно je очекивао питање својих хрватских комшија: Зашто то раније ниси показао? Пошто његове комшије у Доњем Косињу знају да је он то показао, остаје му евентуални страх од питања српских сународника, или од нечег трећег за које само он зна. Он заиста за свој поступак не треба да осјећа никакву кривицу, већ треба да буде примјер свима у Косињу.
Његов лик је јасно уочљив у емисији ТВ ЛОКИ. Он и не би био посебно интересантан да се не ради о сину Тодора Париповића (13.09.1919.-7.7.1998.), који је један од ријетких Срба који је успио побјећи са смакнућа у времену око 10.-12.08.1941. на јами „Код Св.Ане“ на Шушњу код Горњег Косиња. Тај случај је познат из послијератне литературе и вјероватно је био честа тема њихових породичних разговора. То је вјероватно оставило трага на свијест М.П. и својим поступком је желио да помогне рјешавању проблема судбине жртава у „Косињској јами“. Можда ће његов примјер послужити косињским Хрватима да покажу јаме гдје се налазе српске и америчке жртве.

Шта доноси откриће и ексхумација Косињске јаме?

Поставља се оправдано питање, зашто је овој јами-вртачи дат назив Косињска јама, а не по неком најближем објекту или топониму, што је иначе пракса? Косињ је велики простор од 18 х 13 километара, па давање назива Косињска јама има можда за прикривени циљ да покаже да је то једина јама-гробница (косињска) на подручју Косиња.
Приликом ексхумације те јаме бискуп Миле Боговић је дао иницијативу да се све ексхумиране жртве из јама сахране у „Свехрватски гроб на Крбавском пољу, подно цркве хрватских мученика“ (на Удбини оп.Ђ.П.). Таква иницијатива крије опасност да ће и евентуално ексхумиране српске жртве по територијалном принципу постати „хрватске жртве“ у неком будућем времену. Разлога за оправдану забринутсост изазива подсјећање да о српским цивилним жртвама нико од Другог свјетског рата није водио посебну бригу. Оне су сматране антифашистима (комунисти и партизани) и на споменицима цивилним жртвама увијек је постављана велика звијезда петокрака (комунистичка партијска ознака) . Пошто сада Хрватска баштини антифашизам, преузевши заслуге српског народа, не би било чудно и да преузме жртве.

Закључак

Из случаја Косињске јаме уочава се чињеница, да на овим просторима не постоји интерес државних органа да коначно рјеши овај проблем. У Косињску јаму-вртачу дубине 3-4 метра могло је да сиђе и старије лице и да извади посмртне остатке. Са проблемом жртава у јамама се најчешће баве ријетка удружења и појединци, који се боре са државном администрацијом, како би рјешили проблем. Држава, политичари, разни аналитичари и медији се укључе када је то потребно у дневно политичке сврхе и тада долази до оптуживања цијелих народа, снажних порука које излазе на насловним страницама новина итд. Већ наредног дана, нови догађаји претекну старе и то се све заборави. Зато је и требало чекати више од две године да се ексхумира Косињска јама. Ми Срби из Косиња смо помогли у рјешавању случаја Косињске јаме. Са правом очекујемо да косињски Хрвати дају подршку и помогну нам у истраживању и ексхумацији наших српских жртава. Посебно се то очекује од старих Косињана који су за вријеме Другог свјетског рата били дјеца. Они знају стварне размјере злочина. О томе су свједочили Вукићу и са страхом тражили прикривање идентитета свједочења.
Желимо и вјерујемо да ћемо ексхумацију српских жртава у Косињу направити у оквиру стручних екипа (спелеолози и форензичари) и да ћемо жртве сахранити у складу са њиховим вјерским и националним поријеклом. Сензационализам у медијима, острашћене изјаве политичара, и примитивни поступци појединаца шовиниста ту нису пожељни.
Седамдесет пет година српске жртве чекају да им се обезбједи вјечни мир. Без њиховог вјечног мира ни ми преостали живи, нећемо моћи слободно у миру живјети.

Литература:
1. Kосињска тајна јама, www.youtube, ТВ ЛОКИ, 01.11.2012.
2. Ђорђе Орловић, Друга личка пролетерска бригада, Војноиздавачки завод, Београд, 1983., стр. 48-57.
3. Ђорђе Пражић, Иницијатива и јавни апел, www.jadovno.com, 19.04.2010.
4. Ђорђе Пражић, Жртве Косиња вапе за вјечним миром, www.jadovno.com, 07.01.2013.
5. Иван Вукић, Крв жртава вапи до неба, www.ličke-novine.hr, 7.12.2012.
6. Иван Вукић, Ексхумација хрватских жртава у Кршу –Косињу, www.likaplus.hr.
7. Закон о истраживању, уређењу и одржавању војних гробаља, гробаља жртава Другог свјетског рата и послијератног раздобља („Народне новине» 143/12;).

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

four + 4 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд