АУТОБУС ПРЕД КРЧМОМ „КОД БОБЕ“ КОД МОСТА У КОСИЊУ

Миливоје Шолевић

Миливоје Шолевић

АУТОБУС ПРЕД КРЧМОМ „КОД БОБЕ“ КОД МОСТА У КОСИЊУ

Крчма „Код Бобе“ се налазила код познатог каменог моста на ријеци Лици у Косињу. До минирања и уништења 1991. године, била је центар окупљања многих становника Косиња. Испред ње су стајали аутобуси који су из Госпића ишли према Косињском Баковцу и Доњем Косињу и обратно. У  њој су путници често чекали превоз за косињска села или за Госпић. Добра послуга и домаћинска атмосфера красиле су ову крчму, зашто су били заслужни били власник Бобо и његова жена Милица. У крчми су се, нарочито послије завршеног лова, радо састајали ловци – чланови Ловачког друштва „Орао“ из Косиња. Причу „Аутобус пред крчмом у Косињу“ из књиге Миливоја Шолевића „Део мојих сећања и доживљаја“ приредио је Ђорђе Пражић

Пејо Мунјас са косињским ловцима

Пред Бобином крчмом код моста на  реци Лици у Косињу, ведрог али прохладног дана стиже аутобус са нешгто већим бројем путника, којих  је на овом стајалишту најчешће мање.  У кафани су за малим столом до прозора чика Илија Пражић – Ицо и Буде Левин а три старије жене седе за столом десно од шанка. У просторији где је билијар уђоше неколико  млађих путника без пртљага, сместише се за један сто и  наручише пиће. Двојица од њих узеше билијарске штапове и почеше да котрљају лоптице по чоји. Млађе домаће путнице, са својим гошћама, стигле из иностранства, чекају да им шофер из пртљажника извади кофере и велике путне торбе. Од оне три старије мештанке, једна беше стара “Југовићка”, позната по својој малој али врло цењеној кафаници у Горњем Косињу, у којој је свакоме било пријатно и увек се  ту са задовољством свраћало. У њеној биртијици све је било чисто, уредно и зналачки припремљено и сервирано. Печена јагњетина је била као и код Бобе. Није се могло проћи мимо те кафанице када би се осетио мирис јагњећег печења, а да се не сврати и заседне у домаћем личко – сеоском амбијенту, на врхунско печење. Њен мало јачи глас је препознатљив, јер је желела да је сви чују, да и по томе буде примећена, чиме је мењала тиху  атмосферу у овом локалу. Тога дана и у крчми

Богдан Баста-Бобо

код Богдана Басте – Бобе отвори јој се дар говора. “Ево нашије учитељица, поштарица, конобарица, чистачица и враг би зна што све раде по билом свиту. Али има и оније да не диваним какви. А ено, боме, и Пејусина се искобељао. Одавна није излазија из аутобуса, увик га је довукља неки велики и прави ауто и баш је право чудо што му данас нема онога кицоша.“

Оне младе и нашминкане путнице заузеше два  састављена столића и у међусобном тихом разговору чекају наручене кафе. Чекају и ко ће се понудити да их развезе у три различита правца до кућа, где ће боравити пар дана.

Пејо Муњас прислања својих сточетрдесет кила и два метра висине уза шанк и својим свима познатим тоном се обраћа газдарици, коју је најпре  љубазно поздравио. „Дај ми Мико ону мало већу, мала ракица ми данас не паше. Бриге ме спопале, тужан сам ка ријетко кад. Него, море ли ми нетко рећи ели скоро виђа Мартинеса?“

Они који су чули питање, чуде се шта ће Пеју Мартинесо. Од рата до сада није питао за њега. Југовићка му прилази и пита. „Ма што сад ош шњиме, мало си му коже згулија пошље рата, нијеси ти више онај од кога су наши бижали и у сну те спомињали.“  Пејо попи остатак ракије и не осврћући се на комшиницу са којом је имао само лепе односе, уозбиљено и још гласније настави.  „Мучи ђаво се у тебе излега, не петљај се кад се у ништо неразумиш. Треба ми да га само упитам како је овијех дана навео мога најбољег друга, на право правцато зло. Мало је валило па да га никад више жива невидим.“

Старија госпођа, или како се тада ословљавало – другарица, одустала је од даљег интересовања о чему се ради. Они, којима је Пејова прича била ништа друго него нека његова шаљива досетка, нису ни питали шта се десило.

Крчма „Код Бобе“ код Моста

А оне домаће девојке, што су дошле са својим колегинцама, можда и шефицама из Немачке и Аустрије, а било их је и из Загреба – почеше да се разилазе. Расположена Југовићка наставља да увесељава све у кафани, посебно оне млађе што су касније дошли.  „Боме, кад је преста онај јад, онај рат, ест, били смо сиротиња, али некако нам је било и липо. Река друг Тито да је братство – јединтво светиња. Јао га њему ко се није држа тога, има је вражја посла са милиционарима,  лугарима и онима што су им достављали овоме нашему Пеји и другима – који су били још гори од њега. Ми се дружили са свијем, које кому допа. Ма, ми смо били други свит, здравији – јачи, имали воље за све. И за писму и за игру. Дођоше прави у милицију, међу лугарима и самарашима имало се што видити а боме и опипати, а тек што је било праве писме! И сад кад се ситим онога Авде самараша и његове снаге. Он је мога оног њиовог брђанског коњића са све самаром и товаром подић од земље, а зар му је било тешко да сваку другу ноћ прибаци понеку прико плота? А да запјева, само тако – боље немере. Ето, ники дан онај Миле Кокотовић – Пармаков доша из Њемачке, па довукља пун аут на печенку, а „мерђу“ отворија и из њега грме оне праве писме, све оне што и је пива Авдо. А тек кад поче она  „Јаблани се повијају, као да ми тајне знају, што ми срце болно пати….“. А у ме поче да титра у трбуу, исто ка и прије више од  дваестипет  година”. Познати локални ковач Буде Париповић -Левин пита стару. “Ма, ђе ти то титра, височије или доље ниже?“ Стара га опсова и настави. „Изиђо изкуће и слуша је до задње ричи и боме тражила сам да ми је понови и пушти јој глас најаче што море, а пиће сан дала свијем, частила сан за тај ужитак.“ Прекида јој причу  Буде Левин, његовим духовитим досеткама о  дрвосечама, самарашима, лугарима и удовицама.

Гости у Крчми „Код Бобе“- Јово Пражић, Јово Глумичић-Дане Аничина, Мишо Пулин и Бранко Павловић-Бајина

Ицо и Пејо се запричали о нечему озбиљнијем, тихо, само што се не дотичу главама. Буде весео и расположен за теме из прошлости, а жели да и  Пејо заврши све у вези са Мартинесом, да чује какву му је „невољу“ имао тај пријатељ? Знао је он да је Мартинесо најбољи живи познавалац Велебита, а било му је јасно који је то Пејов пријатељ „наведен на опасност“. Наручи три пића – за Ицу, Пеју и себе и умеша им се у већ неважан разговор. „Пејо, ти не рече све о Мартинесу и твоме пријатељу? Како му је, ели теже повријеђен? Надам се да се тај није  мога лако спештати.” Пејо се као мало нећка да открије какав се случај десио, али када је укрстио поглед са Будем и дао му знак оком, уозбињено настави зашто је питао за Мартинеса и каква је је то “велика незгода“ снашла његовог пријатеља. “Ономе жгољавоме вилењаку враг уша у главурду па одвео овога мога у оне велебитске провалије и  вратоломије да му показује међеђе јаме. Овај мој пустолов све је више срља за њим и кад  је хтио да се примакне рупи међедице, она га боме одаламила, па га је сада јадно видити, подадуле главе, без ува, а вали му и мало носа. Е, зато би ја волио да уватим оног предратног лугара што се надава смрека Кутеревцима за тамбуре и чабриће.“

Оних пар  мештана, који су претпостављали који је то Пејов пријатељ доживио опасну незгоду,

Гостиона Јосе Југовића у Горњем Косињу

објашњавају мањем броју жена, па и старој Југовићки – кога је међедица „помиловала“. Стара је нестрпљива, има она шта да каже о ловцима, садашњој генерацији,  који се веру кроз думане и само о лову воде бригу. Као  да не знају за лепше ствари у животу, а како она то рече – у њено “вриме се знало ужит и поред кућа а не само узети оне штроце па за пасјом памети”. И даље не да стара никоме да дође до речи. „Ето, данас ни сам враг не зна што је тим данашњим мушкијем? Ниђе и ни чути ни видити тамо ђе их је било  у моје вриме. И тај Пејов, кад је доша прије неколко година, ето Пеје па нека рече, шушкало се како се неке купају миришљивијем сапуном, можда ће му се која наужити. Кад он ка и ови наши у вриме и невриме, само се ломатају за дивљим прасцима и међедима. Боме, тога ми није жа ни волико. Ето и данас и видисмо какве су и колко их је. Има се код њије шта видити и наћи, а таквије  има  још и колко ош. И кад гоћ ош – све рупа до рупе, ош мању ош већу, а баш ону маћу, не триба  ни тражит, е што ће то кому? А тај бенаћ био навалија баш да тражи рупу од међедице, кому се то не би чинило бенастим? Море бити да ће само бена жалит бену!“

Књига Миливоја Шолевића