Дивосело, Читлук и Орнице – у сјећањима….мирис родног огњишта

Миле Рајчевић,проф.

Дивосело, Читлук и Орнице  –  у сјећањима… мирис родног огњишта

Сваки од нас рођени  Дивосељанин, Читлучанин  или Орничанин носталгично носи у себи све љепоте и чари нашег завичаја, родног огњишта, врела и потока Ведрог  Поља,  Клисе, Камељуше, Великог и Малог Краја, Раскрижја, Струнића, Вујновића, Ћурина, Почуча, Пољара, Поткоњака,  Драгашког брда, Дренца, Обрадовић  вароша, Почучића брда и Велике цесте, Дивосела, Будића, Кугића, Крајновића и Рајчевића из Читлука, Орница и Почитеља. Наши прадједови  увијек су говорили, колико су били заљубљени у свој завичај,  да сунце нигдје није тако лијепо и топло као у нашем завичају, завичају наших предака. Сунце је својим топлим зрацима обасјавало ова наша села, давало им посебне чари и љепоту „тако да смо ми мјештани ових села с кољена на кољено, генерацијски били увјерени да је то најљепше мјесто под сунцем“. Знао је наш човјек препознати љепоту живота, сунце у шуми  на пропланку и јутро када се живот буди, волио је уранке, чуо је пјев птица, завијање вукова и рику јелена када није био у гају… Ујутро, чим би устао и погледао у сунце, назвао би комшији добро јутро.

Када је Бог дијелио љепоту, у Дивоселу је био широке руке

Када у прољеће сунце својим топлим зрацима обасја врхове Велебита,  Вијенца, Дебеле главице, Присоја, Орљака, Камењуше и Клисе, озари Читлук и Орнице, када се почну отапати снијежне лавине Велебита, оживе врела и набујају потоци, када процвјета липа и багрем, вриједни горштаци са личке груде, прекаљени свим животним недаћама почињали су прољетним радовима. Мало које мјесто се може похвалити таквом парк – шумом, као што је Јасиковац са истоименим хотелом код тениског игралишта и Имовина /плантажа/. Парк шума Јасиковац добила је име по пољском генералу Јасику. Првих 30 хектара засађено је 1743.године. Највише је засађен храстом око 1780. године  за вријеме аустријског цара Јосипа II. Вујновића брдо засађено је у времену од 1891 – 1924.године црним и бијелим бором. Лијеп пејсаж пружао је Јанков борик, гдје високи борови „додирују небо“ , брезик код Илинца, стогодишња борова шума код Пољара, брезик на Садикама измијешан  боровином. На Садикама је послије Другог свјетског рата Плећаш Сава, Савица Лајпетин засадио црногоричну борову шуму измијешану смреком, јелом и брезом која је плијенила угођајем на путу ка Великом Крају и Височици. Посебне чари овом амбијенту давао је птичји свијет, живећи у двориштима кућа, пољима, ливадама и шумарцима. Биле су то птице станарке и селице. Врабаца је било у сваком дворишту, жутелица, сјеница, сврака. У пољима и луговима  била су станишта: славуја, коса, жуне, царића, чворка, чешљугара, дрозда, пољске шеве, препелице, сврачка, крешталице, вране, орлова више врста, дјетлића, сове, дивљег голуба, сокола, гаврана. Куд год си кренуо, наишао си на птичије гнијездо, под стрехом, у трави, на дрвету, грму или живици. Крајем љета, када почне жетва, мир и тишину су нарушавала јата препелица својом опојном пјесмом пућ пућпурић. У жбуновима ракита и врба покрај потока  била су станишта дивље патке од прољећа до касне јесени и птица мочварица. Ластавице су се враћале крајем априла  и  у мају по „плану“ свака у своју стају, на своју греду и своје гнијездо. Роде и дивље гуске селећи се у топле крајеве, у јатима су прелијетале  ова насеља. Обично су се „одмарале“ код Човинца и на барама  између Клисе и Камењуше. Јата галебова, којима није био станиште овај простор, знало је „пренијети“ невријеме преко Велебита у Дивосело и Читлук. Својом пјесмом и шаренилом боја птичији свијет чинио је богатство природе овог краја. Одласком народа са ових простора крајем 20.стољећа, нестало је и птичијег свијета.

Љето и јесен у овим селима било је пуно живота, радило се на све стране. Ливаде су биле пуне косаца, купилица и жетелица, орила се пјесма на све стране. Јесен је била специфична. Трактор за трактором, понека жељезна кола, гумењар за гумењаром свакодневно су возили дрва из Рибијаче, Буроваче, Аланка, Велебита. На све стране чула се „пјесма“ моторних пила Стиловки, које су нарушавале велебитски мир и нестајале у жубору подвелебитских потока. Нестало је „жаге“ и пиле на тељиг, жељезна кола „отишла су у  историју“.

Дивосељани, Читлучани и Орничани држали су добре коње. У посљедње вријеме неки су их држали само из хобија. У Дивоселу су била само три домаћинства која су послије  Другог свјетског рата дуго задржала  воловску запрегу  за обраду земље и остале радове: Бјеговић Јован, Шепави, Јерковић Јово, Бабура и Почуча Јово, Јовина Пажељ. Села су живјела специфичним интензивним ритмом. Посебно је био  интересантан петак, када се одржавао пијачни, сајмени  дан у Госпићу, тзв. „плаца“. Рано јутром, када пијевци наслуте зору, кола за колима са упрегнутим коњима журила су у Госпић. Неко је возио теле, овцу или прасе у шаруги, неко је гонио краву и теле на продају. На Чардаку и улазу у „плацу“ плаћала се армица, а „чедула“ је била обавезна за свако говедо.

У дубоком сјећању Дивосељана остали су возови брезових метала, које је петком возио на плацу Илија Радаковић-Илеса /Илија Лаћанов/. Посебно атрактивно било је видјети Јована Бјеговића, шепавог /из Дренца/ са препуним возом  кошева за сијено, које би наслагао тако, да су дјеца мислила да „додирују  небо“. У сами сумрак  дана, кад је све распродао на плаци, само је Јован сједио у плетеном сицу прекривеном шареницом „мало покисао у буффету“ код моста на Новчици, а уморно кљусе се инстинктивно, каскајући враћало до Дренца, подно Дебеле главице.

Било је домаћина који су петком ишли на плацу да покажу како имају добре коње, и кола са офарбаним даскама на којима су били „насликани“ коњи у трку, што је значило украс и срећу. Обично је то био Марко Станић – Ђеђан, Милисав  Вујновић, /Миле Јанков/, Исо Обрадовић, Ћеин, Никола Поткоњак, ковач из Орница… Из Великог и Малог краја петком су се возиле на плацу виле, грабље, косишта, плетене кошнице-трњке, држалице, шкале, дрвене лопате, крошње, плетени сичеви, кариге, тобалице. Повратак кући био је обично весео и уз пјесму послије гулашића код  Марке, Томице Колачевића, Чугинке, Илије Кекића, Илијакана или у бифеу (lat.buffet) код моста.

Цестом,  која је значила живот, од Госпића крај Јасиковца преко Ведрог Поља и Раскрижја до Читлука и Орница, одлазило се у Америку, Канаду и Белгију на печалбу, у војску, одлазило се у рат. Том истом цестом ишло се цркви и у школу, ту су се рађале прве симпатије, прве љубави на сокацима, састајале се комшије и пријатељи, спајао се далеки свијет, који је био тако далеко, а тако близу.Том истом цестом ишли су сватови и спроводи, дијелила се радост и туга. Та вијугава пијавица била је некада пуна весеља и радости, пјесме жетелаца и косаца, копача и купилица, киријаша и дрвосјеча, прелџија, пуна веселе дјечје  граје и вриске, ријеке младости, која се слијевала у госпићку Гимназију и Учитељску школу, жељни знања и науке, како би се та надарена и интелигентна младост винула у свијет живота. Село су зором будили мљекари, који су откупљивали млијеко и возили у „Мљекару“ у Госпић. Генерацијама послије Другог свјетског рата остали су у сјећањима дивоселски мљекари: Драгаш Никола-Ники, Почуча Милош- Мигела, Бјеговић Божо-Пољар, Почуча Милан, Јелин,  Јовић Дмитар, Душан Вујновић-Дукица, из Читлука  Крајновић Никола-Цокља  и Крајновић Душан. Поштари су били увијек радо виђени у свакој кући. Чекало се писмо или рецепис, пензија, новине, пакет. Пошту су послије рата у Дивосело, Читлук и Орнице носили: Матић Миле-Мишко,Тома Бан, Трошељ Ивица, Трешњић Вујо, Крајновић Петар. Мљекари и поштари у првим јутарњим часовима уз „добро јутро“ знали су све новости у селима.

Том истом цестом враћали су се „наши људи“ из Америке, преживјели ратници са Бобаре, Неретве, Сутјеске и Сремског фронта, враћали се из далеког свијета да у „најљепшем мјесту под сунцем“ проведу посљедње године свога живота. Дивосељанин Миле Драгаш отишао је том истом цестом у печалбу у Америку, умро у Америци, а тестаментом завјештао сву своју имовину да га сахране у родном Дивоселу у гробљу на Драгашком брду код цркве, да му кости почивају у завичају. То је за њега света земља, јер је у њој његово огњиште. Његову жељу из аманета испунили су његови рођаци, вратио се том истом цестом у родно Дивосело. Таквих  примјера било је више у ова три села осамдесетих година 20.вијека.

Ова села су од насељавања препорођена вриједним рукама њихових мјештана. Земља је култивирана, села су електрифицирана, асфалтиране цесте, уведени телефони и градски водовод, дрвени и жељезни плуг је давно замијењен трактором и комбајном. Пред сваком кућом био је један, или више аутомовила,  трактор или камион. Ријетке су куће биле без купатила. Бунар је имала готово свака кућа прије Другог свјетског рата.

Повратници у стари крај на диванама и сијелима износили су „своје богато  искуство  као људи који су били у свијету“, искуство из рудника /мајни/, сјече шума, гдје нису данима видјели ни сунца ни мјесеца, рада на фармама, „ђумпања“ на возовима, коцкарницама, јавним кућама. Својим причама на прелима и сијелима плијенили су пажњу својих комшија, а многи се од тих „бисера“ и данас препричавају  и  преносе с кољена на кољено. Њихове животне исповијести са стотињак „научених“ ријечи енглеског језика у „сопственој верзији“ биле су бестселери. Они који су се враћали  били су пуни прича из далеког свијета о црнцима, авантурама са црнкињама, гаучосима, фармерима,чајманима, каубојима,  јавним кућама.  Незаборавне у народу ових села остале су приче повратника Илије Вујновића-Иге, „нашег чојека“ који је „успјешно и врло интелигентно баратао доларима и чековима америчких банака“ због чега је често долазио у сукоб са законом, Ђуре Вујновића-Ђурице, Петра Обрадовића /Пеке Аничина/, Стевана Бјеговића-Стевеље, Бјеговић Јанка-Црње, Станић Марка-Ђеђана, Поткоњак  Богдана, /Боже Пајошова/, Миле Рајчевића-Чокића, Стевана Јерковића, /Стевића ковача/, Вујновић Дмитра-Дмитуља из Дивосела, Ђуре Крајновића-Американца, Јована Крајновића-Јоце, Ђуре Рајчевића, Бошкеричина из Читлука и многих других. Међу повратницима било је и таквих „срећника“ који су налазили више дјеце код куће, него их је било када су одлазили у далеки свијет.

Крајновић Ђуро, Дањин, /Ђуро Американац/ из Читлука „шест пута је ишао преко  „локве“ у Америку и враћао се у Читлук. На питање зашто је шест пута ишао „преко локве“ и враћао се поново у свој Читлук, одgоварао је да је цијелог живота у својој души „носио Вијенац и Каменицу“ у Читлуку. /умро је у прољеће 1993. године у дубокој старости/. Многи су тамо остали заувијек, многи од њих нашли су се на Солунском фронту као добровољци, понеки су се вратили послије Другог свјетског рата, оронули и израубани, болесни,  да умру у своме завичају.

Послије  Другог свјетског рата из ових села у печалбу је отишло  двадесетак  мјештана, углавном  у  Њемачку, Француску, Швајцарску, Шведску…

Јован Богић, проф. и пјесник, емотивно дирнут тугом растанка са породицама, написао је елегичну пјесму[1] пригодну  одласку  наших земљака у печалбу  и пита се: “Куда?  Питај Бога!“.

Јован Богић, професор и пјесник

Највећа миграција и исељавање мјештана ових села догодила се током и послије грађанског рата у Хрватској деведесетих година 20.вијека. Преко 40 породица  млађих људи из Дивосела, Читлука и Орница отишло је у иностранство: Аустралију, Америку, Канаду, Јужноафричку Републику, Чиле, Финску, Норвешку, Шведску…Највише их је отишло у Аустралију, Америку и  Канаду. Сви они имају исту  судбину: губитак идентитета и свих других националних обиљежја  (језика, нације, религије, историје,  културе,  традиције…). Њихова судбина свела се на затирање  трагова  њиховог националног  постојања. Прва генерација рођена у иностранству, потпуно се асимилирала у нову средину и полако  „прекида везу са завичајем“. Према народном вјеровању у нашим селима,  преносило се са кољена на кољено, да је судбина сила која одређује и креира живот сваког појединца и од које се не може умаћи.Тако је  „зла судбина“  учинила да наша села опусте, да села остану пуста, без народа, да толики народ страда, да се наши људи раселе по готово свим  континентима земаљске кугле.  Да  ли  је  то предодређено  судбином ?…У нашем завичају је мрачна страна људске историје исписала своје најстрашније странице.

У сјећањима Дивосељана остао је Плећаш Никола, Ниџо Пусан или како су га многи називали „Дивосељачки Нушић“, по својим шалама и својим здравим, изворним хумором остао је познат широм Лике.

Дивосељани, Читлучани и Орничани похађали су основну школу у Дивоселу и Читлуку, у ранијој историји у Госпићу дјеца имућнијих родитеља из Ведрог Поља,  Клисе и Плећашког вароша. Средње школе похађали су у Госпићу и преко Привредника. Превозних средстава није било, у школу се ишло пјешице у Госпић. Тридесетих година било је доста школараца госпићке гимназије и препарандије, а имућнији родитељи слали су своју дјецу на школовање у Загреб, Београд и Пешту. Већ тада су далековиднији сељани видјели да се од ратарства и сточарства не може живјети, па су се давали у „киријашење“ /превоз робе у једном и другом правцу/. Киријало се житарицама, киријао се камен, пијесак /шодер/ из Шељеуше у Великом Крају, Миљуша стране у Малом Крају у Дивоселу и Смреке у Читлуку, киријао се и продавао водени пијесак /водена мељта/, којег су водене бујице наносиле са падина Велебита, креч, дрва, сол…

Многи сељани били су вјешти  дрводјелци и тесари. Живот их је принудио, будући су стално радили у шуми да буду добри дрвосјече, тесари. Били су познати као мајстори за прављење кућа брвнара и господарских објеката. У новије вријеме било је више мајстора зидара, међу којима је био познат мајстор зидар Милош Јованчевић, познатији као Миле Далматинац. На овим теренима „ходочастиле“ су екипе зидара Црнотраваца, Далматинаца и домаћих приучених мајстора, који су у другој половини 20.вијека зидали куће из каталога лијепих кућа по савременим пројектима. Од Госпића па цестом преко Дивосела до Читлука и Орница низале су се велелепне грађевине  кућа за становање и викенд кућа, изграђене памећу и руком нашег човјека. У Дивоселу, Читлуку и Орницама било је много викенд кућа, па су ова села од прољећа до јесени била пуна народа, нарочито љети у сезони годишњих одмора. На све стране врвјело је од веселе дјечје граје. Ујутро се колима одлазило на купање у Карлобаг, Паг и Карин, навече се долазило својим кућама на спавање и одмор гдје се уживало у мирису родног огњишта.

Данас,када човјек дође у наш завичај има осјећај да је дошао у простор у коме је вријеме већ одавно стало. Вјетрови и Олује избрисали су трагове живота. Остала су пуста и угашена огњишта. Колико димова, толико несрећних судбина.

[1] Пјесма је посвећена Милану Почучи, Јелином, некадашњем мљекару у Дивоселу, пригодом његовог одласка у печалбу у Њемачку.