ДРАМА КОД ШТАКИНОГ ВРЕЛА У МЛАКВИ (КОСИЊ)

Ђорђе Пражић

Ђорђе Пражић у Госпићу седамдесетих година

                                      Драма код Штакиног врела у Млакви (Косињ)

Шездесетих година прошлог вијека, ријека Лика је још увијек текла својим природним током кроз Косињску долину. Љети је била топла и становници  Косиња би се у њој  купали, освјежавајући се послије напорног рада и од врућина. Од Крушчице па до понора у Липовом Пољу, било је природно погодних купалишних мјеста. Камене стијене, бентови и положити земљани прилази били су „плаже“ на којима је било пуно младих Косињана. Непливачи би се купали у плићаку а они вјештији би препливавали Лику. Лика је преко љета била нижег нивоа и споријег тока, па би у то вријеме ријеком Ликом крстариле барке са којима је скупљан ријечни пијесак- мелта, која се користила у косињском грађевинарству. Тих година су се масовно градиле штерне (бетонске цистерне за воду) па је мелте увијек недостајало.

Плажа на ријеци Лици

Купалишна мјеста су била испод села уз ријеку. Углавном, хрватско становништво се купало са лијеве стране Лике до Косињског моста и десном стране Лике послије Косињског моста. Српско становништво се купало са друге стране обале. Догађаји из Другог свјетског рата су били оставили дубоке подјеле на становништво у Косињу, тако да су у то вријеме ријетка била међусобна пријатељства или мјешовити бракови. Пошто је у хрватским селима било више младих, српски младићи су често одлазили у та мјеста на плес или вјерске светковине, на којима би било организовано весеље. Неки пут би се то  завршавало и тучом због дјевојака, што је понекад било уобичајно за личке прилике. У овим случајевима је то носило националну ноту и о томе би се тајно причало по селима. Изазивачи туча су у суштини, као и свагдје, били насилници који су проблеме рјешавали силом. Само у овом случају њихова сила је наводно била употребљивана у „националне“ сврхе. Њихово „национално јунаштво“ би трајало све док не би испребијали неког свог комшију исте нације.

Једно од купалишних мјеста у селу Млаква је било Штакино врело. Иако је вода била хладнија због самог врела у близини, природни прилаз ријеци и плићак, били су погодни за купање и обуку непливача у пливању. Мало низводније искусни купачи су се купали на Малим и Великим Гредама.

Једног дана на Штакино врело је дошла Цвијета Муњас-Мартина са својом рођаком Зором,

Штакино врело на ријеци Лици

која је била ћерка од њене тетке. Зора је била непливач, па је Цвијета поњела вучију (дрвени суд за воду), која је често празна служила као помагало у учењу пливања. Пошто је Цвијета била пливач, ставила је вучију под прса а Зори допустила да се држи за њена рамена. Полагано пливајући кренули су према средини ријеке. На том мјесту било је у то вријеме доста купача из села Млаква и Пољана, иначе српске националности. На другој обали се сам купао један младић хрватске националности из села Шушањ.

Милан Гргурић Мићо

Звао се Милан Гргурић- Мићо Аничин, рођен 1940. године. Због експлозије неке експлозивне направе (карабит или детонаторска каписла), као дјечак је  био израњаван по лицу, и било му је оштећено једно око. Када су дјевојке допливале до средине ријеке, вучија је изненадно излетила испод Цвијете а Зора је у утопљеничкој  паници заскочила на Цвијету и гурнала је под воду. Купачи са Штакиног врела нијемо су гледали како се двије дјевојке даве. Да ли због страха или неспособности, нико није скочио у воду да им помогне. Тада је са друге стране у воду скочио Мићо Аничин и обје дјевојке вјешто извукао из воде. Само онај који зна сложеност спашавања утопљеника, може оцјенити  какав је Мићин био подухват спашавајуће практично двоје утопљеника.

Кад је за тај случај сазнала Марта Муњас-Бићанова, Цвијетина мајка, купила је кошуљу, одјело и ципеле и уз знак захвалности одњела Мићи у село Шушањ.

Цвијетин стриц Никола Мунјас-Нико, тада познати привредни функционер у Госпићу, понудио је Мићи могућност, да му обезбједи услове за школовање у некој од средњих школа у Госпићу. Скромни момак Мићо се захвалио Ники и није прихватио понуду, иако би му то свакако промјенило живот на боље.

Мићин подухват је брзо пао у заборав. Таква су била времена у којем су несташлуци косињских момака били интересантнији за јавност Косиња. Ипак праве људске вредности опстају и вјечне су. Овим текстом давни Мићин подухват је постао планетарно доступан на знање свим добрим људима.

Мићо је цијели живот провео у Шушњу, селу код Горњег Косиња. Од 2013. године се разболио а 2015. године је умро. Мићина храброст и вјештина се не смије заборавити. Мићо је био храбар, хуман, добар и честит човјек и његова људскост превазилази неке старе косињске  подјеле.

У овом раду се наводе националне припадности учесника догађаја, само у инат онима којима је националност оружје да дисквалификују људске врлине.  Мићи нека је вјечна слава и хвала и нека мирно почива у вјечном небеском Косињу.