Душан Вуксан, лингвиста

Душан Вуксан (3. јул 1881, Медак, Лика – 24. децембар 1944, Београд)

Славистику и класичну филологију је студирао у Загребу. Неколико година био је наставник у Бјеловару а од 1910. до 1913. предавао је латински и српски језик у цетињској гимназији а потом је био професор и директор у гимназији у Пећи. После Првог светског рата наставио је рад у овој гимназији а потом је био директор гимназије у Берану а краће време просветски инспектор Зетске области и управник учетељске шкоел у Беранама. Директор Цетињске гимназије псотао је 1926. године када је постао и вршилац дужности управника Државног музеја на Цетињу. Убрзо је напустио и посветио се сређивању и темељном проучавању богатог дворског архива који се налазио у оквиру Државнног музеја. Године 1927. под његовим уредништвом покренут је часопис за науку и књижевност Записи који је излазио са прекидима све до 1941. године. Од 1936. до смрти живео је у Београду где је намеравао да податке прикупљене у Цетињском архиву допуни материјалом из Народне библиотеке у Београду.

Дао је велики допринос на проучавању црногорске историје. Највећи број радова објавио је као мање прилоге и расправе у разним периодичним публикацијама. Монографија Петар I Петровић Његош и његово доба (1767—1830) која је издата постхумно представља његово најзначајније дело. У овом делу, што је карактеристика целог његовог рада, објавио је већи број изворних докумената пре свега оних из Цетињског архива. Његов највећи допринос представља издавање велике количине грађе везане за различите периоде црногорске историје од Немањића до Првог светског рата. Само у часопису Записи који је покренуо објавио је готово 4 500 докумената. Посебно су значајне три његове збирке докумената: Споменица Петра II Петровића Његоша—владике Рада 1813—1851. (1925, 1926); Посланица митрополита црногорског Петра I. (Цетиње 1935); Писма Петра II Петровића Његоша I. (Београд, 1940).