Ко се борио у Хрватској од 1941. до 1945. године?

ПИШЕ: Ђорђе Пражић

Увод

Са данашње историјске дистанце је чудна дугогодишња наивност Срба на свој положај и страдање у Хрватској. Ријетко је који европски народ толико страдао од другог народа (својих комшија) а да је то истовремено непознато у правој мјери свјетској јавности, па чак и потомцима жртава. Срби у Хрватској су свој допринос антифашистичкој борби и огромне сопствене цивилне жртве уграђивали у „темеље братства и јединства“, да би након седамдесет година све то било заборављено и хрватским историјским фалсификатима другачије интерпретирано. Срби антифашисти су постали „фашисти“ а потомци фашиста су постали „антифашисти“. Један од разлога је и српска заблуда према хрватским комунистима и партизанима, који су главни узрочници заблуда. И данас многи Срби нису схватили да су хрватски националисти и комунисти имали заједнички државотворни циљ (независна Хрватска), а разликовали су се само по методи реализацији тог циља, и у односу према Србима. Док су националисти масовно убијали Србе, хрватски комунисти су их искористили и трошили у ратним дејствима у НОБ и тако Хрватској прибавили ореол антифашистичке државе. Након недавне прославе „22. липња, Дана антифашизма“ у шуми Брезовица код Сиска и званичних изјава хрватских државника датих том приликом, треба зе запитати: Ко се заправо борио на страни антифашизма у Хрватској од 1941. до 1945. године.

Српска наивност и хрватске обмане и лажи

Све до 1991. године, у СР Хрватској се славио 27. јул као Дан устанка. Централна прослава се традиционално одржавала у Србу а обиљежавало се и у осталим српским устаничким мјестима. Прославе су биле веселе природе уз традиционалну личку јагњетину и пиће. Полагање вјенаца на споменике, стереотипни говори дежурник руководилаца су били као увод у неки спортски сусрет и касније конзумирање јела и пића, уз пјесму, плес и весеље. Највеселији и најгрлатији су били неустрашиви борци, од народа звани „јамари“ или „пећинари“, који су послије рата уз помоћ два свједока приграбили пакет борачких привилегија. Оно мало преживјелих правих бораца-партизана тужно су из прикрајка гледали ту соцреалистичку фарсу. У многим српским личким селима, тај дан је био једини слављенички дан у години. Све се то догађало у српским мјестима и селима уз веома мало присуство хрватског живља (углавном бораца НОБ). Нико тада није размишљао а ни спомињао огромне српске цивилне жртве а и допринос српског народа антифашистичкој борби.

Док су те вредности тонуле у историјски заборав, хрватски политичари и историчари су градили нови антифашистички имиџ хрватског народа.

Ове године 22.6.2015. на телетексту хрватске телевизије (вијести ХРТ) је писало: „Прва наоружана антифашистичка постројба у Хрватској и окупираној Европи у Другом свјетском рату, био је Сисачки партизански одред основан 22. липња 1941. у шуми Брезовици. Оснутак Сисачког одреда означио је почетак организиране антифашистичке борбе у Хрватској, у којој је активно судјеловало више од 500.000 хрватских грађана“.

У атмосфери сталних напада на антифашисте у Хрватској и јавног афирмисања вредности НДХ, Хрватска је прославила Дан антифашистичке борбе. Премијер Милановић је изјавио: „Први сисачки партизански одред био је углавном састављен од Хрвата, али у великој мјери и од Срба. Управо та веза хрватских комуниста и српског народа довела је до тога да антифашистички партизански покрет постане масован и народни, као јединство Хрвата и Срба у борби за слободу“.[1]

У свом обраћању Мишелу Платинију, предсједнику УЕФЕ, поводом инцидента на фудбалској утакмици Хрватска – Италија, 12. јуна 2015. када је на травњаку стадиона Пољуд у Сплиту нацртан кукасти крст (свастика) нацистички симбол, димензија 11х11 метара, хрватски премијер Милановић је молио: „Немојте нас избацити са Еура, Хрвати нису нацисти, већина их је била у партизанима“, чиме је наставио са тврдњом, да су Хрвати били најбројнији антифашисти у Југославији у Другом свјетском рату од 1941. до 1945. Корјени те обмане сежу још од времена Другог свјетског рата.

Хрватско комунистичко водство је још у рату стално потенцирало једнаки доринос Срба и Хрвата у борби а истовремено изједначавало усташке злочине са четничким. Данашње хрватске власти и стручна јавност говоре само о доприносу Хрвата у антифашистичкој борби, а Србе понекад спомену као украс грађанског друштва, јер знају да се српски народ задовољи и са малим похвалама у свеопштој сатанизацији. Ко се стварно борио у Хрватској и са којим ефектима, најбоље се може уочити из научно утврђених квантитативних показатеља (бројног стања оружаних формација) и броја убијених лица (цивилних жртава рата).

Учешће Срба и Хрвата у НОБ од 1941 до 1945.

Од свих народа Југославије, Срби из Хрватске су надпросјечно учествовали у НОБ., што се може видјети у табели бр. 1

ПРЕГЛЕД УЧЕШЋА СРБА И ХРВАТА У НОБ НА ТЕРИТОРИЈИ  ХРВАТСКЕ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ [2]

 

Народ	1941децембар %	1942децембар %	1943		1944		1945%
			август%	децембар%	март%	децембар%
СРБИ	5.40085 %	15.10075 %	19.50064 %	28.80048 %	29.16439 %	36.63527 %	63.71028 %
ХРВАТИ	80012.5 %	5.28025 %	10.50034 %	29.30049 %	30.71842 %	85.95362 %	140.12461%
Укупно	6.450	20.380	30.000	60.000	74.500	120.796	228.474

Ако се одреди средњи бројни однос између Срба и Хрвата у јединицама НОВЈ у Хрватској за све четри ратне године добијамо однос 1,73 : 1 у корист Срба . Ако узмемо податке о учешћу у НОБ свих живих становника СР Хрватске а према стању од маја 1945. године долазимо до закључка да је учешће Срба 11,2% а Хрвата 4,7%, са односом 2,4 : 1 у корист Срба[3]. Из овог прегледа се уочава да су Хрвати значајно почели попуњавати јединице НОВЈ тек по капитулацији Италије, када се већ уочавала побједничка страна у Другом свјетском рату. Савезници су искористили мит о „хрватском антифашизму“ као основу политике залагања камена темељца нове југославенске будућности. Тај ирационални мит партизанског југославенства скупо је коштао српски народ у Хрватској.

Фарса о четницима

Вршећи анализу разних докумената партијско-политичког руководства у НОБ, као и дискусије на послијератним научним скуповима, може се закључити да су у току НОБ-а у Хрватској највећи проблеми били борба против четништва (четничка издаја) и рад на развоју НОП-а у хрватским крајевима[4]. Четничка опасност је преувеличавана и послужила је за национално идеолошко дјељење међу Србима и даљњу физичку ликвидацију Срба. Тако су после капитулације Италије, командант и комесар Главног штаба у Хрватској Иван Гошњак и Владимир Бакарић наредили, да се изврши један од најтежих партизанских злочина у Другом свјетском рату: 1. Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни заробљеници. 2. Све заробљене у борби ликвидирати. 3. То чинити и убудуће. Лажна симетрија у односима снага НДХ и четника, је била омиљена у партизанским штабовима, иако је понекад изгледала смјешна.

У једном раду познатог команданта 35. личке дивизије др. Петра Клеута наводи се, да су по одласку 6. личке дивизије у Србију, наше снаге имале према себи јаке фашистичке снаге од 6.670 људи, којом је руководио „Заполи“ (Заповједништво подручја Лика). То су били усташе, домобрани, оружници и Медачки четнички одред од 60 четника. Те снаге су ојачаване са два њемачка батаљона[5]. Поставља се питање, каква је то снага од 60 четника у односу на 6.610 припадника оружаних формација НДХ? Толики број четника једва је могло обезбједити двије смјене сеоске четничке страже око Метка и осталих мјеста.

Борбена дејства против усташких снага изгледа нису били приоритет, посебно након одласка пролетерских дивизија (6.личке) из Хрватске за Србију. Зато се и могло десити да скоро на крају рата 1944. године у Лици буде великог страдања српског народа од стране оружаних формација НДХ (тежишно усташа). Неспособност и неборбеност хрватских партизана Примораца у одбрани српског народа 1944. године правдала се оштром личком зимом и неискуством у борби.

У тим партијским извјештајима, веома често су усташе представљане као „шачица декласираних маргиналаца која нема подршку у хрватским народним масама“. Чак су и поједини високи војни руководиоци Срби, сматрали усташе само „неурачунљивим појединцима“[6].

Сатанизацији четништва као симбола зла доприњела је послијератна партизанска књижевност и кинематографија. У том југославенском културном опусу домобрани су представљени као неки смјешни доброћудни јадници који се одмах предају, доносећи партизанима оружје и одјећу, а својој кући одлазе у гаћама. Усташе су приказиване у негативном контексту и углавном у црним беспрекорним војничким униформама са крватама. Четници су представљани као разбарушени, ружни, прљави, пијани, зли и са камом као кољачким реквизитом. Овом имиџу „злих четника“ доприњели су и неодговорни појединци Срби, који су се са ножем и шајкачом сликали за хрватске медије почетком деведесетих година.

Учешће Хрвата и Срба у формацијама НДХ и четничким јединицама показује стварну снагу и опасност од појединих оружаних формација на територији Хрватске и можемо је видјети из табеле бр.2.

ПРЕГЛЕД УЧЕШЋА СРБА И ХРВАТА У ОСТАЛИМ ОРУЖАНИМ ФОРМАЦИЈАМА НА ТЕРИТОРИЈИ ХРВАТСКЕ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ [7]

Године	СРБИ	ХРВАТИ
	Четници	Усташе	Домобрани	Легионари„Вермахт“	оружници	Укупно
1941	–	106.000		8.100	–	114.100
1942	4.500	42.000	110.000		10.000	162.000
1943	7.000	55.000	133.000	30.000	12.000	230.000
1944	5.000	160.000		30.000	–	190.000
1945	4.000	130.000		15.000	–	145.000

Ако анализирамо 1943.годину, када су четници били најбројнији видимо да четника има 7.000 а снага НДХ има 230.000, што је однос 32,8 : 1 у корист снага НДХ.

Након 1943. године, долази до смањења бројног стања оружаних формација НДХ. Упоређујући са табелом бр.1 види се да су припадници оружаних снага НДХ прешли у партизанске јединице и при крају рата обезбједили себи ореол антифашистичких бораца. Познати су нам случајеви када су потомци жртава послије рата на улици препознавали усташке злочинце у униформама припадника ЈНА.

Значи, послије капитулације Италије заробљени четници су углавном стрељани а припадници оружаних формација НДХ превођени у партизанске редове.

У послијератним стручним радовима и уџбеницима изједначивани су усташки и четнички злочини, да би у садашње вријеме четнички злочини добили већи значај. Постоји огроман број извора који доказују да су Срби били најбројније жртве у Хрватској, односно да је над њима извршен геноцид. Југославенска историографија ту историјску чињеницу није никад квантификовала. Број убијених Срба на подручју НДХ процјењује се на 200.000 до 700.000, а у самој Хрватској најмање на 180.000[8]. Највећи дио ових жртава убиле су усташе.

Хрватски политичари и историчари вјешто су успјели да провучу обрнуту узрочно-последичну везу у којој су свирепи злочини Хрвата према Србима, последица „великосрпске хегемоније и угњетавања“.

Према до сада познатим подацима за вријеме рата четнци су убили око 1.373 лица (од тога су Срби били преко 50% жртава). Овај број четничких жртава недовољно верификује „четничку опасност“, па садашњи историчари у Хрватској тај број умјетно подижу на око 20.000. Ово значи да су припадници хрватске војске више убили српских цивила (око 2.000 ) за време агресорске операције „Олуја“ 1995. него што су четници убили (цивила и војника) за вријеме цијелог Другог свјетског рата.

Један мањи дио Хрвата (800 припадника) активно се 1941. укључио у антифашистичку борбу и дјелио добро и зло са Србима. Њихову борбеност и жртве Срби никада нису заборавили. Они су били разлог српске вјере у братство и јединство али њих је било сувише мало да би се то и остварило.

Закључак

Срби у Хрватској довољно не афирмишу своје националне вредности. Углавном закашњело дефанзивно реагују када неко изнесе лаж о њима. Још увијек у једном дјелу српског народа постоји проклетство подјеле на четнике и партизане, иако су за већину Хрвата сви Срби одавно били и биће само четници. Срби из Хрватске протјерани су са својих вјековних огњишта али не смију заборавити своју историју. Сталном афирмацијом наших националних вредности, треба анулирати хрватске лажи и национални тријумфализам и националну еуфорију, која је окренута против свих Срба. Савремена информациона технологија нам омогућава да нашу борбу за истину можемо водити непрестано и на цијелом свјетском простору. Прошло је вријеме кад смо зависили од закулисаних игара, проблематичних одлука и квалификација у неким партијским комитетима и „народним“ руководствима.

Од познатих бораца за слободу, антисрпском пропагандом, Срби се представљају као модерни нацисти. Српске антифашистичке вредности преузели су други а свој фашизам приписали Србима.

Нама у овом времену остаје стрпљива и тешка борба са знањем на научном бојном пољу, којом можемо побједити историјске лажи и преваре наших старих и нових непријатеља. Борба је дуготрајна али на крају даје конкретне резултате. Оптимизам уљевају неки млади хрватски историчари и интелектуалци који настоје српско-хрватске проблеме анализирати на основу објективно научно утврђених чињеница а не на бази хистеричне антисрпске мржње.

Цивилизованим рјешавањем проблема жртава рата, објективном анализом узрока и посљедица српско-хрватских конфликта, смањиће се могућност будућих неспоразума и сукоба између Срба и Хрвата.

[1] Хрвати са Србима изборили слободу, Вечерње новости, Београд, 23.6.2015.
[2] Срби у антифашистичкој борби на подручјима НДХ 1941-1945, Војноисторијски гласник бр.1. Београд, 1995., стр. 152-167
[3] Исто, стр. 167
[4] Др Гојко Везмар, Војно-политичка ситуација у Лици до формирања 1.корпуса НОВ Хрватске, Први корпус НОВ Хрватске, реферати и дискусије с научног скупа, Хисторијски архив Карловац, 1987.,стр.85.
[5] Петар Клеут, Борбе у Лици 1943- 1945.,Лика у прошлости и садашњости, Зборник 5, стр 336.
[6] Контраадмирал Љубо Мраовић, дискусија, Први корпус НОВ Хрватске, реферати и дискусије с научног скупа, Хисторијски архив Карловац, 1987.,стр.877.
[7] Срби у антифашистичкој борби на подручјима НДХ 1941-1945, Војноисторијски гласник бр.1. Београд, 1995. стр. 152-167
[8] Срби у антифашистичкој борби на подручјима НДХ 1941-1945, Војноисторијски гласник бр.1. Београд, 1995., стр. 167