Лички адмирали

ПИШЕ: Ђорђе Пражић

 Лички адмирали

–  Navigare necesse est, vivere non est necese –

(Пловити се мора, живјети се не мора)

У знак сјећања на Личане припаднике Ратних морнарица, који су пловили свјетским морима на

ратним бродовима са различитим војнопоморским заставама.

 Увод

Личани су били окорјели војници, при чему су испољавали тежњу  да дођу до највиших војних чинова. Привилегија државног посла (најчешће војно-полицијског) и ношење униформе била је опсесија многих Личана. На простору Лике су се водили ратови кроз вијекове са несагледивим последицама за становништво, материјална и духовна добра. Избор војног занимања за личке младиће осим традиционалне привржености према државном послу имао је и социјални карактер (бесплатно школовање и сигуран посао) као и превентивни (припрема за будући рат).

Иако је Велебит природна препрека између Лике и Јадранског мора, и својим масивом је заклањао морско пространство, један мањи дио личких младића је привлачила та чудесна мистика мора и тешка служба на ратним бродовима. То је дјеломично утицало на  опредељење за школовање и службу у Ратној морнарици.

Лички генерали и народни хероји  су опјевани у личким народним пјесмама и постали су дио легенде о личким ратницима. О личким адмиралима и морнаричким официрима се мало зна.

Кршна Лика – земља ријека и језера

Они који нису никада били у Лици а чули су за појам „кршна Лика“, на први поглед тешко могу предпоставити чињеницу да је Лика богата потоцима, ријекама и језерима. Чак и једна од легенди о настанку имена Лика је везана за водено богаство. Природне границе Лике запљускују воде ријека Коране, Уне, Зрмање, као и Јадранског мора. Кроз  Лику протичу познате ријеке изузетне љепоте Лика и Гацка. Мање ријеке Јадова, Отешица, Новчица, Гламочица, Богданица, Отућа и многобројни потоци протичу кроз прелијепе личке предјеле. У Лици постоји Крушчичко и Штикадско акумулационо језеро а Плитвичка језера су свјетски примјер јединствене природне љепоте.

Личани су користили водене потенцијале у оној мјери у којој им је то било неопходно за живот. На ријекама су били изграђени бентови (умјетне бране) и млинице-воденице. Снага ријека и бујичних потока користила се за погон пилана и ступа (направа за обраду сукна). Једина пловила на ријекама и језерима су биле карактеристичне дрвене барке и керепи (сплавови). Барке су служиле за прикупљање мелте (ријечни пјесак) а керепи су била привремена пловила која су се правила од греда и дасака код великих поплава или су спајани трупци за транспорт ријеком до пилане (Гацка).

Средином двадесетог вијека у Лици је дошло до развоја туризма и риболова језерима и ријекама Лике.  На Плитвичким језерима одавно плове електрични чамци а по личким ријекама и језерима крстаре модерни чамци, глисери и једрилице.

Иако су личка језера и ријеке биле богате рибом и ријечним раковима, таква врста хране није била заступљена у традиционалном личком јеловнику.

Као што је Никола Тесла своју научну инспирацију пронашао у потоку Ваганац у Смиљану, за претпоставити је да су неки од личких младића своје морнарско занимање одабрали  посматрајући неке од личких водених токова, маштајући да снагом и вјештином савладају те природне ћуди. Многе дјечачке маште и жеље на обали личких ријека остварене су на свјетским морима и оцеанима а тежишно на Јадранском мору.

Личани  у Ратној морнарици

Личанин у Ратној морнарици је на први поглед неспојива професонална корелација због историјског стереотипа о Личанима који су као горштаци наводно предиспонирани за послове на копну и за послове  гдје је потребна више физичка снага него памет. Ставове о  искључивим поморским надспособностима становника са морске обале је наметнуло становништво Далмације и Приморја приписујућу себи екслузивно право пловљења а  онима „преко брда“ тзв. „жабарима“ (становништво са копна) се оспоравала вјештина и могућност успјешног пловљења.

Професионални позив официра Ратне морнарице у било којем историјском раздобљу захтјевао је високе интелектуалне и морално-психолошке квалитете. Служба на бродовима Ратне морнарице условљавала је рад у животно тешким условима,  одвојеност од породице, мањак слободног времена, неадекватна материјална надокнада и напорни живот дужи низ година, који је проузраковао и здраствене проблеме.

Личани су одлазили на школовање у поморске академије са солидним знањем стеченим  у личким школама. Школујући се на Поморској академији аустроугарске морнарице у Ријеци, поморским академијама САД и СССР, поморским академијима  Краљевине Југославије и СФРЈ  у Дубровнику, Дивуљама и Сплиту, Одсеку морнарице Војне академије у Београду у СР Југославији, на одређени начин су репрезентовали и промовисали образовање Личана и школство у Лици.

Јавности је непознат податак да је први послијератни „Титов питомац“, односно најбољи питомац 1. класе Војнопоморског училишта, која се школовала од 5. новембра 1946. до 10.септембра 1949. године, био Плећаш Д. Владимир, родом из Дивосела. Његово име је било уклесано на улазу у Војнопоморску академију у Дивуљама.

У Ратној морнарици су од шездесетих година прошлог вијека службовали (према сјећању аутора) поморски официри српске националности: Миле Почуча са Почучића Брда код Госпића, Неђељко Павловић из Косиња, Љубиша Вујновић из Дивосела, Петар Сунајко из Врепца, Гојко Његован из Госпића, Дане Кокотовић из Косиња, Ђорђе Пражић из Госпића (Косињ), браћа Жељко и Душко Врачар из Радуча, Драган Косановић из Плашког, Вајо Батинић из Оточца. Личко поријекло су имали Миле Париповић и Зоран Павичић. У морнаричко-техничкој служби су радили Миле Чудић из Доњег Бабиног Потока, Хинић Мане из Дебелог Брда (Кореница), Никола Драгаш из Дивосела, Никола Цвјетичанин из Срба, Јово Даутовић из Грачаца и други. Личани хрватске националности су мање одлазили у Ратну морнарицу. Морнаричку академију су завршили  Златко Бићанић породичним поријеклом из Госпића, Фране Сердар из Госпића и Златко Дујмовић из Оточца. У морнаричко- техничкој служби је радио Петар Баленовић Хрват из Госпића. Морнаричке подофицирске школе су завршили Илија Вујновић-Стуцко (прије II с.р.) из Дивосела,  Милош Муњас из Липовог Поља (бродски писар на монитору „Драва“), Гојко Батинић из Оточца, Мане Репац, Дане Глумац и Младен Кокотовић из Косиња, Војислав Медић из Срба, Петар Трбојевић из Метка, Душко Богдановић из Врепца и други (после II с.р.).

Многи од старешина Ратне морнарице личког поријекла, завршили су високе војне школе и разноврсне курсеве за усавршавање. Неки од њих су били на високо одговорним дужностима у морнарицама више држава а један дио је унапређен у највише морнаричке чинове –адмирале.

ЊЕГОВАН МАКСИМИЛИЈАН, велики адмирал (Grossadmiral), рођен је 1858. године у

Загребу у официрској породици личког српског поријекла.

Након неколико година од рођења сели се у Госпић, гдје завршава основну школу. У Поморску академију у Ријеци уписује се 1873. године, коју завршава 1877. године, као један од најбољих. Као млади официр био је командант торпедног брода „Condor“. У једно вријеме био је наставник на Поморској академији у Ријеци. Касније за вријеме службе командовао је бродовима „Nautilus“, „Schwarzenberg“ и „Budapest“. У чин контраадмирала унапређен је 1911. године и као командант поморске ескадре води поморску блокаду Црне Горе. У то вријеме ради као представник Морнарице у Скадру. Командовање над I ескадром бродова на адмиралском бојном броду „Tegethoff“. Као вицеадмирал предсједава Морнаричко техничком комитету у Пули 1913.-1914. године.

На дужност команданта аустроугарске морнарице постављен је 1917. године. У то вријеме аустроугарска морнарица била је шеста по величини на читавом свијету.

Као командант морнарице одбија да нападне Венецију чиме пада у немилост Карла I Аустријског и њемачког цара Вилима  II (Wilhelm II). Са дужности команданта аустроугарске морнарице смјењен је 1918. године, након побуне морнара у Боки Которској.

Краће је живио у Бечу а умро је у Загребу 1930. године. Одликован је са бројним аустроугарским одликовањима.

ПРИЦА Mаксима ДРАГУТИН, адмирал, рођен је 5.новембра1867. године на „личкој обали“ у

Светом Јурају код Сења. По националности је био Србин. У аустроугарској морнарици задржао је своје српско име и презиме.

Учио је грађанску школу у Огулину и гимназију у Сењу. Поморски кадет друге класе постао је 30. јуна 1885. године у Поморској војној академији аустроугарске морнарице у Ријеци у коју се уписао 1881. године.

Пензионисан је по властитој молби, као контраадмирал аустријске морнарице, 1. маја 1918. године.

Службовао је на свим врстама ратних бродова, од једрењака до дреднота, био је у свим службама, у ратним као и војно-дипломатским мисијама. Као капетан корвете био је у штабу команданта Ескадре у источној Азији (Кина). За време рата 1914 – 1917. године, био је начелник штаба Лучког адмиралитета у Пули, а 1917. године командант бојног брода (дреднота) „Prinz Eugen”. Био је на служби и у Поморској обалској команди у Трсту. У чин капетана бојног брода унапређен је 19. децембра 1912. године, а у чин контраадмирала 1. маја 1918. године. Међутим, убрзо је пензионисан по властитој жељи. Крај рата дочекао је у Загребу.

Када је почело расуло у аустроугарској војсци од удараца на Солунском фронту, Влада Народног вијећа поставила је Прицу  за повереника за Морнарицу. У тој улози он је спасао што се могло спасити од аустроугарске флоте и створио темељ за формирање наше Морнарице. Године 1918, у децембру, долази у Београд гдје са војводом Живојином Мишићем и министром Војске израђује уредбу за нашу Морнарицу.

У  Морнарицу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца примљен је 23. маја 1919. године као повјереник за Морнарицу владе Народног вијећа Срба, Хрвата и Словенаца. Потом га влада одређује да прими од адмирала Трубриџа сав заплењени ријечни пловни парк. Ради експлоатације тог парка, организовао је Дирекцију ријечне пловидбе, у саставу Министарства војног и морнарице, 1. јула 1919. године, на чијем је челу до јула 1922. године. У Дирекцији је учествовао као делегат на међународним конференцијама за арбитражу ријечних бродова и за одређивање режима водених путева. Потом је био командант  Боке Которске  од 21.јуна 1922. до 29. јула1923. године.

За време склапања уговора о миру  успио је да сачува велики дио заплењеног пловног парка.

Двадесет првог августа 1923. године, држао је на рукама тек рођеног престолонаследника Петра и истог дана унапређен је у чин вицеадмирала, за ађутанта краља Александра постављен је тог дана, као и за команданта Морнарице на којој дужности је био све до пензионисања 18. октобра 1929. године. Претходно је 12.октобра 1927. године, именован за почасног краљевог ађутанта.

У чин адмирала унапређен је 23. септембра 1929. године, а 18. октобра исте године је пензионисан са 60 година пензионог стажа, рачунајући  и ратни, и 63 године живота.

“Био је велики родољуб, широких способности и сјајних манира”, како пише Младен Ст. Ђуричић, “он није само најкрупнија него и најсимпатичнија личност наше Морнарице. У њој је, као и међу бродарима, био веома омиљен”.

Носилац је више аустроугарских одликовања, а у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца одликован је Орденом Карађорђеве звезде четвртог и трећег реда, Орденом светог Саве трећег и првог реда и Орденом Белог орла трећег и другог реда, као и другим страним одликовањима. Био је рођак Јованке Будисављевић Броз.  Умро је у Опатији 14. јуна 1960. године.

ВУКОВИЋ Стјепана ЈАНКО – ПОДКАПЕЛСКИ, контраадмирал, рођен је 27. септембра

1871. године у Језеранима код Оточца у Лици. По националности је био Хрват. У аустроугарској морнарици звао се Јанко Вуковић де Подкапелски.

Ступио је у Морнарицу 1. јула 1889. године, након завршетка Поморске војне академије у Ријеци. Као кадет на броду „Фажана” пловио је скоро свим светским морима, а на корвети „Donau” је био у Америци. Са 28 година био је командант торпиљарке. У Првом светском рату                      (1. септембра 1915. године) унапређен је у чин капетана бојног брода, па је као командант дивизиона разарача (командни брод „Csepel”), у препаду на италијанску обалу (24. маја), заробио и потопио разарач. Био је командант флотиле разарача, затим крстарице. Исте године је био постављен за команданта старијег бојног брода „Babenberg“, а касније је командовао лаком крстарицом  „Admiral Spaun“ и бојним бродом „Viribus Unitis” (11. марта 1918. године), командног брода аустроугарске флоте. Послије слома Аустроугарске, уз сагласност Револуционарног вијећа морнара, Народно вијеће у Загребу га је 31. октобра 1918. године, унапредило у чин контраадмирала и поставило за команданта флоте.

Погинуо је сутрадан у зору 1. новембра 1918. године, када су италијански поморски диверзанти потопили у пулској луци адмиралски бојни брод „Viribus Unitis“. Адмирал Вуковић није хтио да га напусти, па је потонуо заједно са својим бродом.

То је први командант југословенске флоте и први југословенски адмирал.

МАНДАРИЋ Самуила СТЕВАН, адмирал америчке морнарице (US NAVY), рођен је

1911. године у Аризони, САД.  По националности је био Србин.

Због сиромаштва и потрагом за бољим животом, његова породица је напустила село Вребац код Госпића  1900. године и иселила се за САД.

Након гимназије завршио је Морнаричку академију а послије тога 1933. године, завршио је Вишу морнаричку академију. До Другог свјетског рата био је на дужностима на неколико ратних бродова на Атлантику. Шест мјесеци прије уласка САД у рат завршио је пилотску школу. Рат га је затекао на Пацифику гдје су се интензивном обуком током цјеле 1942. припремали за борбена дејства. Почетком 1943. године први пут учествује у борби са Јапанцима. Тада је постао командир ескадриле на носачу авиона. Када је у Перл Харбуру изграђен нови носач авиона                          USS „Lexington“ CV-16 поново је унапређен и на њему је командовао са четри екадриле авиона (винг). На Пацифику се борио све до завршетка рата.

Послије завршетка рата био је наставник-инструктор у војним акадмијама. Са једном експедицијом 1956. године одлази на Јужни пол. На Јужни пол поново одлази 1958. године, гдје припрема базу за боравак међународне експедиције у поводу геофизичке године. По повратку у САД унапређен је у чин адмирала и одлази у пензију. У Југославију (Београд) први пут долази 1960. године, а родно село својих родитеља Вребац, први пут је посјетио 1979. године.

Одликован је Конгресном медаљом части и са Пурпурним срцем за ратне заслуге.

НОВКОВИЋ Јована МОМЧИЛО, вицеадмирал, рођен је 7. новембра 1916. године у селу

Павловац код Госпића у Лици. По националности је био  Србин.

Завршио је четири разреда основне школе у Врепцу 1927. године и три разреда занатске школе у Новом Бечеју. Завршио је двогодишњу стручну подофицирску школу 1936. године у поморској команди у Шибенику.

Завршио је Курс за команданте бригада 1943. године у Личком Лешћу 1943. године и Војнополитички курс 1944. године у Београду.

До окупације је био бродарски подофицир на реморкеру “Јаки” у чину наредника. Заробљен је 15. априла у Херцег Новом. Након три дана је побегао и кренуо кући.  Поново је заробљен у Метковићу и истог дана је побегао. Од доласка кући до 27. јула стално је на ослобођеној територији. У Партизанске одреде Југославије ступа 27. јула 1941. године..

У Народноослободилачком рату је био од 1941. године. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1941. године. У рату је био борац Првог личког одреда од 27. јула 1941. године до 1. новембра 1941. године, командир чете у Првом личком одреду до 1. јануара 1942. године, командант батаљона „Пекиша Вуксан“ до 1. септембра 1942. године, заменик команданта 3. бригаде 6. личке дивизије до 18. јануара 1943. године, командант 3. бригаде 6. личке дивизије до 25. јула 1943. године, оперативни официр 8. кордунашке дивизије до 3. новембра 1943. године, командант 3. бригаде 8. кордунашке дивизије до 15. јануара 1944. године, командант 1.бригаде 35. личке дивизије до 9. јула 1944. године, начелник Штаба 35. личке дивизије до 29. новембра 1944. године, у болници због рањавања до 5. фебруара 1945. године и заменик команданта дивизије Народне одбране за Хрватску до 15. августаа 1945. године.

Због показане личне храбрости проглашен је народним херојем Југославије  а носилац је „Партизанске споменице 1941.“.

Послије рата је био командант Прве дивизије Народне одбране за Хрватску до 1. октобра 1945. године, командант Поморске  команде Средњег Јадрана до 30. јануара 1948. године, командант 19. сјевернодалматинске дивизије Седме армијске области до 1. септембра 1949. године, начелник Тактичког одељења у Команди инжињерије Југословенске армије до 31. маја 1950. године, командант 10. дивизије Осме армије Треће армијске области до 30. септембра 1951. године, помоћник команданта Југословенске ратне морнарице за обалску одбрану до 30. марта 1951. године, начелник Одељења артиљерије Команде Југословенске ратне морнарице до 31. јула 1951. године, начелник Штаба Ескадре до 2. септембра 1957. године, командант Војнопоморског подручја Пула до 16. јула 1958. године, командант Ескадре до 31. октобра 1959. године, начелник Више војнопоморске академије до 5. августа 1963. године, начелник Војнопоморског школског центра до 28. јула 1971. године, на располагању у Команди Војнопоморске области до  28. јула 1972. године и на раду у Студијском одељењу Генералштаба Југословенске народне армије до 30. јануара 1974. године.

Унапређен је у чин  чин контраадмирала 22. децембра 1957. године и вицеадмирала 22. децембра 1967. године.

Одликован је Орденом народног хероја (1956. године), Орденом заслуга за народ са златном звездом, Орденом братства и јединстве (1947. године), Орденом за храброст (1945. године), Орденом партизанске звезде другог степена (1945. године), Орденом за храброст (1946. године), Орденом народне армије трећег степена (1946. године), Орденом братства и јединства првог степена (1947. године), Орденом “Два Нила”(Судан, 1961. године), Орденом за војне заслуге са великом звездом (1961. године) и Оредном народне армије са ловоровим венцем (1974. године).

Активна војна служба престала му је 31. децембра 1974. године.

Умро 1988. године у Сплиту.

ВРАНЕШ Раде МИЛАН, вицеадмирал, рођен је 22. септембра 1922. године у селу Тужевић

код Бриња у Лици. По националности је био Србин.

Завршио је четири разреда основне школе у Тужевићу. Пре рата је био земљорадник и тунелски радник.

У рату је завршио Нижи официрски курс марта 1944. године при 11. корпусу и Виши официрски курс новембра 1944. године при Главном штабу Хрватске, а после рата курс руског језика 1953. и 1968. године и седму класу Ратне школе Југословенске народне армије.

У Народноослободилачком рату је био од 6. фебруара 1942. године. У рату је био борац у Брињској чети до 3. марта 1942. године, одборник Народноослободилачког одбора Тужевића до 9. децембра 1942. године, политички делегат – секретар Савеза комунистичке омладине Југославије у батаљону до 8. јуна 1943. године, вршилац дужности комесара чете у Другом приморско – горанском одреду до 1. септембра 1943. године, обавештајни официр у Другом приморско – горанском батаљону до 2. новембра 1943. године, заменик команданта батаљона Другог одреда 13. дивизије до  1. априла 1944. године, командант батаљона Другог одреда 13. дивизије до 4. октобра 1944. године, заменик команданта Треће бригаде 13. дивизије до 9. децембра 1944. године и командант 2. бригаде 13. дивизије до 27. јуна 1945. године.

Послије рата је шеф Оперативног одсека 13. дивизије до 24. марта 1946. године, на служби у Органу за мобилизацију Команде тенковских и моторизованих јединица Југословенске армије до августа 1946. године, шеф Одсека у одељењу Команде Југословенске ратне морнарице до децембра 1946. године,  начелник Оперативног одсека Прве зоне обалске одбране Југословенске ратне морнарице до 6. фебруара 1948. године, начелник Оперативног одсека  Друге зоне обалске одбране до 21. јуна 1949. године, начелник пјешадије Друге зоне обалске одбране Југословенске ратне морнарице до 5. маја 1952. године, начелник Више војнопоморске академије до 9. марта 1953. године, на курсу руског језика до 25. априла 1953. године, члан Сталне испитне комисије Команде Југословенске ратне морнарице до 13. јануара 1954. године, начелник Штаба Осме поморске зоне до 31. августа 1957. године, начелник Четвртог одељења Команде ратне морнарице до 1. септембра 1957. године,  вршилац дужности команданта Војнопоморског подручја Бока до 31. августа 1958. године, помоћник начелника Штаба Команде Прве ескадре до 15. фебруара 1960. године, командант 16. дивизиона миноловаца до 23. новембра 1960. године, класни старјешина у Вишој војнопоморској академији до 1. августа 1963. године, начелник одсека у Опертивном одељењу Четврте армије до 17. јула 1964. године, референт за оперативне послове у Првом одељењу Четврте армије, вршилац дужности и командант Војнопоморског сектора Пула до 8. априла 1968. године, на курсу руског језика при Војнопоморском школском центру до 8. јула 1968. године, начелник Војнопоморског школског центра / Морнаричког школског центра до 21. фебруара 1977. године, секретар Комитета конференције Савеза комуниста Југославије у Војнопоморској области до 2. августа 1978. године, на раду у Комитету конференције организација Савеза комуниста Југославије у Југословенској народној армији до 6. јануара 1979. године и предсједник Комитета организације Савеза комуниста Југославије у Савезном секретаријату за народну одбрану до 30. септембра 1980. године.

Унапређен је у чин  контраадмирала 22. децембра 1969. године и вицеадмирала (превремено) 22. децембра 1975. године.

Одликован је Орденом за храброст (14. јануара 1945. године), Орденом партизанске звезде трећег степена (1945. године), Орденом за војне заслуге другог степена (1946. године), Медаљом отаџбинског рата (СССР, 1948. године), Орденом за војне заслуге трећег степена (1953. године), Орденом народне армије другог степена (1957. године), Орденом за војне заслуге са великом звездом (1966. године),  Орденом народне армије са златном звездом (1972. године)…

Активна војна служба престала му је 31. децембра 1980. године.

Умро је у Београду.

ДОКМАНОВИЋ  Данила ВЕЉКО, вицеадмирал, рођен је 6. децембра 1926. године у

Плашком. Простор Плашћанске долине се налази уз географску границу Лике, али становништво (посебно српско) се увијек изјашњавало  као Личани. По националности је био Србин.

Завршио је четири разреда основне школе 1937. године у Плашком и четири разреда реалне гимназије у Огулину 1941. године. Исте године је примљен у СКОЈ.

Учесник је Народноослободилачког рата од 1943. године, када је примљен у КПЈ. Истакао се у јуришима код Ваганца гдје је рањен, Пребоја, Личке Јесенице и других мјеста широм Југославије. У рату је био командир чете а послије рата је ступио у редове Ратне морнарице. Завршио је завршио двије године Поморске академије у СССР-у (до 1948.), а касније је био наставник у Војнопоморској академији. Као веома способан морнарички официр био је командант школског брода „Галеб“ и разарача „Пула“. Након дужности команданта брода био је начелник штаба Ескадре, начелник Оперативног одјељења Команде Војнопоморске области, начелник Управе Ратне морнарице и замјеник начелника Генералштаба ЈНА за Ратну морнарицу.

Умро је 12. септембра 1982. године у Београду.

РАКИЋ Милете ДУШАН, вицеадмирал,   рођен је 12. септембра 1943. године у Јајинцима

(Београд). По националности је Србин. Родитељи су му из Шкара код Оточца. Увијек је истицао своје личко поријекло.

Завршио је Бродарску школу у Београду 1962. године и стекао звање  поручника унутрашње пловидбе.

Завршио је 17. класу Војнопоморске академије 1965. године, 12. класу Минског официрског течаја за специјализацију 1966. године, прву класу Више специјализације поморских официра ( мински течај) 1971. године, 22. класу Командноштабне академије Ратне морнарице и прву класу Командноштабне школе оператике Ратне моранрице 1986. гдоине.

По завршетку Војнопоморске академије је на стажу у Деветом дивизиону минополагача до 1. фебруара 1966. године, а потом је на школовању у 12. класи Минског официрског течаја за специјализацију до 1. августа 1966. године, управљач ронилица групе диверзаната ронилица 82. поморског центра до 31. августа 1966. године, командир Другог и Трећег бродског одреда на миноловцу МЛ-122/16. флотиле миноловаца до 22. септембра 1967. године, помоћник команданта граничног патролног чамца ПЧ-135 /11. граничног морнаричког одреда до 16. априла 1969. године, командант ријечног миноловца РМ-322 до 1. априла 1970. године, помоћник команданта РПБ-30 „Козара“ до 23. јуна 1970. године, на школовању у првој класи Више специјалзације поморских официра (мински течај) до  30. јуна 1971. године, вршилац дужности команданта Другог одреда ријечних миноловаца до 15. септембра 1971. године, командант Првог одреда ријечних миноловаца до 17. јуна 1977. године, на школовању у 22. класи Командноштабне школе Ратне морнарице до 1979. године, управник 158. позадинске базе у Плочама до 6. јула 1981. године, референт у Одсјеку за оперативно – наставне послове Команде Флоте до 12. јануара 1983. године, командант другог дивизиона торпедних чамаца до 20. јула 1984. године, помоћник команданта за оперативно – наставне послове 17. бригаде торпедних чамаца до 2. августа 1988. године, на школовању у трећој класи Командноштабне школе оператике Ратне морнарице до 15. јула 1988. године, помоћник команданта за позадину Војнопоморског сектора Бока до 21. априла 1990. године, начелник Штаба Војнопоморског сектора Бока до 26. јула 1991. године, командант Петог војнопоморског сектора Пула до 30. јуна 1992. године, начелник Штаба Команде Ратне морнарице до 7. септембра 1993. године, начелник Управе Ратне морнарице до 19. октобра 1993. године и министар одбране Војске Републике Српске Крајине до 4. октобра 1994. године.

Унапређен је у чин  контраадмирала 22. децембра 1992. године и вицеадмирала 10. децембра 1994. године.

Одликован је Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1970. године), Орденом народне армије са сребрном звездом (1976. године), Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1980. године), Орденом рада за златним венцем (1985. године) и Орденом народне армије са златном звездом (1992. године).

Активна војна служба престала му је 1994. године.

Умро је 15.јула 2020. године у Београду.

Закључак

Један дио морнаричких официра Личана досегао је до највиших командних дужности и чинова адмирала у морнарицама различитих држава (Аустроугарска, Краљевина Југославија, САД, СФРЈ и СР Југославија). Својим професионалним радом, стручно-специјалистичким знањем и поморским вјештинама оставили су запажени траг у морнаричкој историји. Уочава се да је већина њих у својој професионалној каријери била наставник-инструктор или начелник Војнопоморске академије, што значи да су имали висока знања из поморске ратне вештине и других морнаричких образовних области, те су иста преносили на питомце (кадете) и млађе генерације морнаричких официра. Уочава се да је више Срба од Хрвата из Лике одлазило у морнаричке школе. По мјестима у Лици, највише морнаричких официра и подофицира има из Косиња, Врепца и Дивосела. Пошто више на источној обали Јадрана више нема респектабилних морнарица а више готово да и нема Срба у Лици, тешко је очекивати да ће у будућности неко од Срба из Лике изабрати позив морнаричког официра. Лички Срби су стотинама година били у државној служби различитих држава и при томе су били најревноснији кадар. Чували су као гарда владаре од Марије Терезије до Јосипа Броза Тита. На крају су остали без свога завичаја и своје државе коју нису сачували а за њу су дали огроман број жртава. Млади потомци личких Срба широм свијета сада користе своју природну личку интелигенцију и традиционалну виспреност у неким другим професијама, које ће им вјероватно доњети неке нове професионалне и животне вриједности.

 Литература:

1. Бошко Антић, контраадмирал, Адмирали РМ од 1918.-2008., Корпус РМ, (необјављен рад).
2. Бошко Антић, контраадмирал, Школовање поморских официра, (необјављен рад).
3. Група аутора, Српски војни Поменик, Војноиздавачки завод, Београд, 2003.
4. Група аутора, Развој оружаних снага СФРЈ 1945-1985, Књига пета, Ратна морнарица, Војноиздавачки и новински центар, Београд, 1988.
5. др Коста Новаковић, Кнински гарнизон, Српско културно друштво Зора Книн-Београд, 2015.
6. Милан Д. Воркапић, Плашћанска долина, ауторско издање, Врњачка Бања, 2012.
7. Мирко Петковић, Коријени адмирала Мандарића, Арена, Загреб, 1979. год.
8. Википедија – слободна енициклопедија.