ЉУБАВ (НИ)ЈЕ ЈАЧА ОД СУДБИНЕ

Ђорђе Пражић

 

ЉУБАВ (НИ)ЈЕ JAČA OD SUDBINE

 

Тог понедјељка, 3. априла 1972. године,  аутобус „Кроацијатранса“ из Госпића успјешно је савлађивао велики број завоја на Јадранској магистрали између Карлобага и Стариград-

Пакленице. У  њему су се налазила два разреда треће године Гимназије „Никола Тесла“ из Госпића. У аутобусу је била весела атмосфера. У предњем дијелу аутобуса, друштво је забављао својим духовитим досјеткама возач Иве – Дугачки. У задњем дијелу чула се пјесма. Претежно су то били хитови тада популарне музичке групе „Дубровачки трубадури“. Те пјесме су биле посебна инспирација, јер су ови ученици путовали на вишедневну екскурзију у Дубровник. Лијеп прољећни сунчани дан је пружао поглед на прелијепи архипелаг приморске и далматинске обале. Море је било мирно као уље. Код госпићких гимназијалаца, такав призор је изазивао одушевљење , јер многи од њих нису имали прилике да уживају у љетним морским чаролијама.

У поподневним сатима стигли су у Дубровник. Смјестили су се у омладинско одмаралиште на полуострву Лапад. Након вечере кренули су у обилазак околине. Вође пута, професорица

хемије Радмила Станић[1] и професорица биологије Марија Милковић су их упозориле, да се сви врате у одмаралиште, до 22.00 сата. Све групе гимназијалаца спонтано су кренуле према обали мора. На једном проширењу су застали и гледали залазак сунца на морском хоризонту. За њих је то био јединствени доживљај. „Ово је слично заласку сунца на Саставцима (Ушће ријеке Новчице у Лику). „Колико пута сам то видио када останем до касно у риболову“, рече Бранко, онако шеретски упоређујући личку понорницу са овим непрегледним морским пространством. Сви се насмијаше, знајући да је Бранко страствени риболовац и да одлично познаје ријеке: Лику, Новчицу, Јадову и Богданицу. Уз Бранка је стално била његова колегиница из разреда Милица. Сви из разреда су примијећивали да међу њима постоје симпатије, али њих двоје су то негирали. „Бранко, боли ме зуб. Још јутрос у Госпићу ми се појавио мањи бол. Сада ме баш боли јако“, рече Милица Бранку, држећи руком десну страну лица. Када су дошли у одмаралиште, Бранко је отишао код професорица и објаснио им проблем са Милицом. Професорица Марија му је дала таблете против болова. Бранко је професорицама предложио да сутра ујутро одведе Милицу у оближњи Дом здравља и да ријеше проблем. Затим би дошли за њима у стари дио града, гдје ће бити у обиласку. „Није тај

Страдун Личко поље, па да вас не можемо наћи два дана“, рече Бранко. Професорице му одобрише тај предлог. Таблета је умањила бол Милици. Бранко није могао бити уз њу, јер су били смјештени у бунгалове са два лежаја. У јутро, док су остали доручковали, Милица и Бранко су кренули у Дом здравља, који се налазио исто на Лападу. У Дому здравља Бранко је на себи својствен начин, обезбједио да Милицу приме по реду хитности. Након двадесетак минута Милица је изашла са осмијехом на устима. „Стављен ми је лијек, а поправку ћу завршити код мог зубара у Госпићу. Идемо потражити наше“, рече Милица, ухвативши Бранка за руку. Држећи се за руке, успут су причали о различитим темама. Убрзо су дошли на

Страдун, на којем је већ било доста туриста. Дошли су до Орландова ступа и са знатижељом гледали у ту јавну скулптуру. У једном тренутку Милица рече: „Бранко, хвала ти што си ово учинио за мене“. Бранко је на тренутак погледао, привукао је ка себи и пољубио. Милица се препустила Бранковом загрљају и страсном пољупцу. Када су мало дошли себи, видјели су да их неколико туриста слика са фотоапаратима. И они су предосјетили да је ту, тог тренутка, започела једна велика љубав. Милица и Бранко  су махнули знатижељним туристима и кренули да траже своје другове из разреда, који су већ били у обиласку старог града Дубровника. Срећни и заљубљени, имали су осјећај да лебде изнад Страдуна.“Ено наших испред катедрале“, рече Бранко. „Да ли сте вас двоје осим зуба можда поправљали емоције“, рече Жељко, њихов друг из разреда, који је био познат по јакој интуицији и знатижељности. На Милици и Бранку се примјећивала срећа и усхићење, и то Жељку није могло промаћи. „Ти знаш гдје је враг своја кола сатра, па онда ти није лако да сазнаш што

смо ми поправљали“, рече Милица са осмијехом, хватајући Бранка испод руке.

 

***

 

Послије завршетка екскурзије, Милица и Бранко су наставили са школским обавезама, како би са одличним успјехом завршили трећи разред гимназије. Још више су учврстили своју љубав. Сваки слободни тренутак су користилли да би били заједно. Највише су се налазили на плесњацима у Госпићу и Личком Осику. Обоје су обожавали плесати. Бранко је живио на Личком Осику, па му је мало већи проблем правио повратак из Госпића у касније сате. Довијао се он на разне начине, само да буде са својом Милицом. Знатижељни комшијски „шпијунски извори“ су дојавили њиховим родитељима о њиховој вези. Углавном нису имали никакве замјерке. Једино је Миличин отац Јово био забринут због Бранкове дуже косе. У то вријеме код старијих генерација, дуга коса код мушкараца није била добро прихваћена.

Вријеме је брзо пролазило. Ускоро је одржано матурално вече у Дому ЈНА у Госпићу. Пошто су ту присуствовали родитељи, Милица и Бранко нису пропустили прилику да међусобно упознају родитеље.

Након завршене гимназије Милица и Бранко су наставили студије у Загребу. Бранко је желио постати новинар, па је уписао Факултет политичких наука. Милица је уписала Економски факултет. Све четири године су били смјештени у студентском дому на Сави. Напорно су учили, а понекад и радили неке лакше послове како би родитељима олакшали трошкове око њиховог школовања у Загребу. Бранко је успут завршио неколико курсева страних језика и за фотографа. Његов животни циљ је био да буде новинар извјештач са кризних подручја. За вријеме студирања објављивао је више чланака у студентским часописима. Обоје су били одлучни да се по завршетку факултета врате кући и за почетак, покушају наставити живот            у својим мјестима, који су, у то вријеме, вапили за високо образовним кадровима.

Факултете су завршили на вријеме. Након четри године проведене у Загребу, у Лику су се вратили још заљубљенији. Били су срећни и задовољни. И Миличин отац Јово више није био против Бранкове дуге косе.

 

***

 

Бранко се одмах запослио као новинар у „Личком вјеснику“ (до 1976. звале се „Личке новине“), а  Милица се запослила у банци. У редакцији „Личког вјесника“, Бранко се од самог

почетка везао за новинара Симу Кљајића, који је ту био новинар од 1956. године.[2] Бранко је предложио, да поред осталих новинарских обавеза, води рубрику о риболову. У то вријеме у граду се у кулуарима причало о привредном криминалу у трговачком предузећу „Височица“. Бранко се заинтересовао за тај случај. Мјесец дана је то истраживао. Милица му је помогла у разумијевању финансијских закона и могућих модела њиховог заобилажења, конкретно   у случају „Височице“. Након потврђених података са више страна , написао је чланак „Криминал у Височици“. Најприје га је показао искусном новинару Сими Кљајићу. Овај га је два пута прочитао, па му рече: „ Свака ти част како си ово написао. Само ово није вријеме , а ни мјесто, гдје се овако нешто може објавити. Можда ћемо нешто објавити, ако буде судског епилога. Уредник га сигурно неће објавити, јер ће навући бијес свих партијских комитета, од Госпића до Загреба. Ти ћеш и онако бити велики новинар, и без проблема у Височици“. „Хвала вам на савјетима, ово иде у кош“, рече разочарано Бранко. Истога дана Бранко је Милици рекао, да је одлучио да оде на одслужење војног рока. „Да би био добар новинар у кризним подручјима, поред писања, фотографије и страних језика, потребна ми је добра војна обука, а то могу стећи у Школи резервних официра у Билећи, рече Бранко одлучно. „Како ћу ја без тебе годину дана“, рече Милица замишљено. „Лако, као и све остале дјевојке, којима су момци у војсци. Писаћемо писма, чути се телефоном, биће ту и одсуства, и брзо ће проћи годину дана. Наша љубав ће побиједити“, рече Бранко са осмијехом.

 

***

 

У мјесецу марту Бранко је отишао У Школу резервних офиира у Билећи (касарна Моше Пијаде). Одмах је схватио да је то добро организована школа са високим нивоом реда и дисциплине. Бранку је то одговарало. Чак и вјежбе пузања на херцеговачком красу и форсирање ријеке Требишњице, добро је подносио. Писма у разним романтичним бојама су ишла на Миличину госпићку адресу и Бранкову В.П.3215 Билећа. Само онај ко је у војсци чекао писмо од дјевојке, зна колико то парче папира значи неком, ко је на стотине километара удаљен од вољене особе.  Када би изишао у градић Билећу, прво би свратио у пошту да се са Милицом чује телефоном. У септембру је Бранко завршио школу. Успјешно је положио све испите и био један од најбољих питомаца. Радовао се петнаестодневном одсуству и боравку кући. Милица му је много недостајала. Мислио је да ће добити неки гарнизон ближи Госпићу за стажирање осталих шест мјесеци, након којег ће добити чин потпоручника у резерви. Међутим, добио је гаарнизон Скопље. „Није могло даље“, помислио је разочарано Бранко. Али, није ни то лоше, упознаћу Македонију, у коју ме сигурно у будућности неће водити животни путеви.

Бранко је аутобусом, преко Дубровника стигао до Карлобага, а онда локалним аутобусима стигао кући у Лички Осик. Родитељи су се обрадовали сину стаситом војнику – стажисти. Остатак одсуства Милица и Бранко су провели заједно. Одсуство је брзо прошло и Бранко је морао ићи за Скопље. На растанку је уплаканој Милици поновио да ће преосталих шест мјесеци брзо проћи и да ће њихова љубав побиједити све изазове.

 

***

 

Брзи воз Београд – Скопље је био скоро пун путника. Бранко је обилазио вагоне да нађе слободно мјесто. У једном купеу угледао је једног војника и слободно мјесто до њега. „Друже, је ли слободно“, упита Бранко. „Јесте, још од 1945. године“, одговори војник и показао му руком да сједне. Брзо су се упознали и схватили да иду у исту касарну у Скопљу. И тај војник је био стажиста, само што је он био лекар, а завршио је Санитетску школу резервних официра. Бранко је сазнао да се зове Предраг и да је родом из Београда. Било је то почетак њиховог дружења, које ће прерасти у животно пријатељство. На вријеме су стигли у касарну у Скопљу. Сутрадан је Бранко примио дужност командира вода. Први пут у животу се нашао у ситуацији да командује са тридесетак војника. Након почетних проблема и периода прилагођавања, убрзо се његов вод истицао по добрим резултатима у борбеној обуци. Бранко је добро играо мали фудбал, што му је повећало углед међу његовим војницима. Његовој екипи често се придруживао доктор Предраг, који је био добар голман. Након мјесец дана боравка у касарни Бранко је написао чланак за лист „За победу“ Скопске армијске области. Након трећег објављеног чланка из редакције тог армијског листа су предложили, да му обезбиједе прекоманду, гдје би радио као војни новинар. Бранко није пристао на то. Обећао им је још чланака, а нарочито са полигона Криволак, када буду ишли на вјежбу. „ Иди бре тамо у ту редакцију, брже ће ти проћи време у војсци, то ти је систем лези лебе, да те једем,  шта ће ти успавани пожарни, зачепљени војнички клозети и остале „чари“ војничког живота“, рече му Предраг осмјехујући се док су пили пиво у војничкој кантини. „Од мога вода ме не могу одвојити ни снаге Варшавског и НАТО пакта. А, како би без дружења са тобом. Данас сам добио писмо од моје Милице, па јој морам одмах одговорити“, рече Бранко, дижући се од стола. „Само ти пиши. Моја Маја завршава медицину и свега јој је преко главе. Ја се испишем пишући рецепте и упутнице, тако да смо ја и Маја тај вид комуникације искључили. Чујемо се телефоном, и то је то“, рече Предраг, излазећи из кантине.

 

***

 

У суботу почетком новембра Бранко и Предраг су изашли у град. Након што су из поште телефоном разговарали са Милицом и Мајом, отишли су да обиђу стару скопску тврђаву Кале.

Близу улаза у тврђаву сједила је нека Циганка са малим дјететом. На картонској кутији испред себе имала је шпил карата „Ајте другови, да вам видим судбину“, рече им Циганка. Бранко и Предраг се насмијаше и хтјели су проћи, када им Циганка рече: „Како хоћете другови, а ти високи, мислећи на Бранка, требало би да пресечеш карте“. Послије обиласка тврђаве Кале, Бранко и Предраг су  навратили код Циганке. „Теби ћу да гледам у карте“, обратила се Бранку. „А теби друже само видим бело и зелено платно попрскано са крвљу. Нећу да ти гледам у карте, да ме не бије малер“, рече Циганка Предрагу. „Добро је, значи испуниће ми се жеља да постанем хирург“, рече у шали Предраг. Бранко је пресјекао карте, а Циганка их је вјештим рукама преслагивала по картонској кутији. Након вишеминутних комбинација и проницљивих погледа према Бранку, рече: „Ти друже имаш лепу девојку и обоје мислите да ћете се оженити. Међутим, од тога нема ништа. Неко трећи ће се умешати и покварити вашу љубав. Теби друже у даљини видим неке девојке и жене, али не видим неку, која ће бити уз тебе стално. Џелила је до сада ретко оманула. Дођите за пет година, да видим да ли сам погрешила. Пре тога баците неку пару, не за мене, него за вашу срећу и ово мало дете“. „Па ми једва чекамо да одемо из Скопља, а не да поново долазимо у њега, да тебе видимо“, рече Предраг, убацујући са Бранком папирнату новчаницу у неку малу кутију. Правећи шале на рачун Џелилиних коментара и њеног укупног перфоманса, отишли су да гледају утакмицу Вардар – Партизан. Послије завршене утакмице навратили су на пиво у једну кафану. Причали су о војничким љубавима и како удаљеност утиче на прекиде везе. „Мој Ликота, када момци оду у војску, локални момци навале на њихове девојке као да су једине у граду. Питање је колико се она може одбранити од тих лешинара. Лако је бити вјерна девојка, ако је нико неће, али ако је лепа и згодна, у опасности је. Ево, ја се чудим како моја Маја није нашла другог момка. Вероватно пуно учи, па нема времена“, рече Предраг. „Ако икада упознам твоју Мају, рећи ћу јој шта си говорио о њој, рече са осмијехом Бранко. По уласку у касарну пријатељи су се раздвојили и отишли свако у своју спаваоницу.

 

***

 

Средином децембра, док је припремао вод за дефиле и прославу 22. децембра – Дана ЈНА, Бранко је добио писмо из Госпића. Одмах је видио да то није од Милице. Отворио је писмо у којем је писало: Док ти служиш војску, твоја цура се дружи са Марјаном у хотелу „Велебно“. На писму није било адресе, а ни потписа. Бранка је обузео бијес. Сјетио се да је Марјан увијек пратио погледом Милицу када би у новом хотелу „Лика“ ишла у тоалет. Знао је да се она њему допада, али није могао вјеровати да ће попустити пред тим градским заводником. „Она луда Циганка Џелила је била у праву“, помисли Бранко.

Одмах је узео писмо и написао писмо Милици у којем ју је оптужио за превару. Из његове душе изашле су најгоре инсинуације и тешке ријечи. На крају јој је написао да прекида са њом везу. Писмо је адресирао и убацио у поштански сандучић. Са Предрагом се нашао након два дана и испричао му све. „ Мој Ликота, наивна будало једна, мислио сам да си паметнији. То ти је неко увалио фору. Што ниси сачекао један дан да се смириш. Па да одеш на телефон и питаш Милицу о чему се ради“, рече Предраг.

„Шта има да је питам, то је сигурно истина. Тај тип се стално мота око згодих цура, а знам да му се Милица одавно свиђа“, рече љутито Бранко.

„ Јесте ли ви сви тамо у Лици тако пркосни, нервозни и пуни ината? Сада више не можемо учинити ништа јер је писмо отишло. Све зависи од Милице. Али, ако  је она темпераментна као ти, испуниће се предвиђање Циганке Џелиле“, рече са жаљењем Предраг.

Писмо – одговор од Милице, никада није дошло. Бранко је негдје у дубини душе очекивао њен одговор. Био је свјестан да је погрешио пишући онако писмо са оштрим оптужбама. Али, када би се сјетио Марјана, онда би оправдао свој поступак. Остатак војног рока је протекао у Бранковој емотивној патњи. Савјети и подршка пријатеља Предрага, пуно су му значили. Почетком марта наредне године Бранко и Предраг су завршили стажирање – војни рок. Унапређени су у чин поторучника у резерви и отпуштени из ЈНА. Бранко је остао два дана код Предрага у Београду. Упознао је Мају, Предрагову дјевојку, која је у међувремену завршила Медицински факултет. Била је то веома лијепа и згодна дјевојка. Бранко и Предраг су се поздравили на београдској жељезничкој станици испред пословног воза Сава Експрес, са којим ће Бранко отпутовати за Загреб. Обећали су један другом, да ће очувати пријатељство из војске.

 

***

 

Бранко је дошао кући на Личком Осику у вечерњим часовима. Родитељи су били пресрећни, што је он поново са њима и што је још једна важна животна обавеза успјешно завршена. Милицу нису спомињали, али је Бранку била стално у мислима. Јутарњим аутобусом отишао је за Госпић. Била је недјеља и Милица је требала бити кући. Дошао је око 09.00 сати испред Миличине куће. Позвонио је на звоно на улазној капији, која је била закључана. Уочио је да се завјеса у дневној соби дискретно помјерила, али нико није излазио ван да откључа врата и капију. Бранко је стрпљиво стајао испред капије. Око 10.00 сати из куће је изишао Миличин отац Јово. „Шта сте ви то дјецо од себе направили? Она унутра плаче и не жели да те види, а ти овдје стојиш на улици и чекаш је. Не знам због чега се то догодило, али вас само молим да се не свађате и вређате“, рече онако очински Јово. „Чика Јово, реците Милици да изађе, јер имам само једно питање за њу. Што се мене тиче неће бити никаквих скандала. Ја ћу чекати овдје до 14.00 сати. Онда заувијек одлазим одавде“, рече Бранко одлучно. Чекао је до задњег минута, јер је вјеровао да ће Милица изаћи, али то се није догодило. Тужан и разочаран се вратио кући. Наредног дана отишао је у редакцију „Личког вјесника“ и дао отказ. Након седам дана отишао је у Загреб. Преко свог професора са факултета добио је посао у дневном листу „Вечерњи лист“. На почетку је радио градске вијести, а након тога вањско-политичке теме са тежиштем на војну проблематику. На једном пријему упознао је Мирослава Лазанског, већ тада познатог новинара. Бранко је поред редовних обавеза у „Вечерњем листу“, објавио неколико запажених чланака у часопису „Данас“ и ревији „Старт“. Кући у Лички Осик је ријетко долазио. Волио је  преко викенда отићи у Београд код свога пријатеља Предрага. Након неколико година успјешног рада у новинарству, Бранка је позвао Лазански и понудио му посао извјештача са кризних подручја у једној америчкој новинарској агенцији у Берлину. Бранко је то одмах прихватио, јер је то било испуњење његовог животног сна. Требало му је мјесец дана да се смјести и организује живот у Берлину. Изненадио се високој плати, што у Југославији није имао ни близу. Ускоро је добио задатак да иде на Блиски исток. Задужио је фотографску и комуникациону опрему и кренуо на свој први задатак. Највећи дио свог радног времена провео је на кризним подручјима Азије, Африке и Јужне Америке. Расплет југословенске кризе гледао је немоћно са удаљености од више хиљада километара. Покушао је својим колегама из агенције сугерисати објективност у извјештавању. Колеге су у неформалном разговору прихватале Бранкове предлоге, али када је требало то објавити, остајали су верни агенцијској „истини“, која је подржавала једну страну у сукобу. У септембру 1991. године након првих борбених дејстава, Бранкови родитељи су отишли из Личког Осика за Београд. Тамо их је прихватио и смјестио пријатељ Предраг. Бранко је добро зарађивао и редовно је слао новац родитељима, како би могли нормално живјети. У мјестима гдје је живио и радио имао је љубавних веза. Све те везе су биле кратког даха. Да ли је у тим дјевојкама тражио Милицу, ни сам није био свјестан. О судбини Милице ништа није знао. Средином 2019. године отишао је у пензију. Купио је стан на Новом Београду и на радост његовог пријатеља Предрага, преслио се  из Берлина за Београд.

 

***

 

Те сриједе 27.новембра 2024. године био је лијепи јесењи дан. Бранко је обавио специјалистичку контролу на кабинету урологије ВМА, гдје је био оперисан 2022. године. Није му се ишло кући, већ је одлучио да се са аутобусом 42 спусти до Славије, а затим прошета до хотела „Москва“, гдје ће попити кафу. У аутобусу је сјео до једне просједе  жене, Дискретно је погледао жену, која је имала забринути изглед лица. Учинила му се позната. „Ова је иста као Миличина мајка Вера“, помислио је Бранко, и онда је схватио ко можда сједи до њега. „Извините госпођо, да ли се ви можда зовете Милица“, упита Бранко. Жена га изненађено погледа и рече: „А, да ли си ти Бранко, рекла бих по гласу, иначе те никада не бих препознала“. Бранко није знао шта да је више пита. Једно вријеме ћутали су обоје. Када су дошли до Аутокоманде, Бранко је, да би прекинуо ћутњу, питао откуда иде? „Била сам у Институту за ортопедију на Бањици. Муж ми има великих проблема са куком. На листи чекања је операција предвиђена средином 2026. године. Он сада не може стати на ногу. Има велике болове. Ишла сам да нађем неку везу и да, ако треба,  потплатим и ријешим то. Али, ништа нисам урадила, не знам шта да радим“, рече забринуто Милица. Аутобус је управо стигао на окретницу код Славије. Када су изашли из аутобуса Бранко рече: „ Можда ти могу помоћи. Мој пријатељ из војске Предраг је познати ортопед у том институту. Ускоро иде у пензију, а ја ћу га замолити да ти помогне. Дај ми број телефона да ти јавим шта сам учинио“, рече Бранко. Ту су се поздравили и разишли. Бранко је одмах назвао Предрага и објаснио му проблем. „Мислио сам да сам јуче последњи пут оперисао у каријери. Видим да до одласка у пензију за Нову годину, морам оперисати и твога „зета“ за кога толико бринеш. Морам пронаћи слободан термин за операцију, па ти јављам“, рече, увијек за шалу спреман Предраг. Бранко се захвалио и прећутао је подбадање за „зета“. Након два дана Предраг је назвао Бранка и рекао: „Нека пацијента доведу на Институт до 10.00 часова 9. децембра. Биће оперисан 12.децембра. Са својим пријатељима сам средио да након болнице одмах иде на рехабилитацију у бању Селтерс, код Младеновца. Молим те, потврди ми да ли он може тада доћи и обавезно ми пошаљи основне податке о твом „зету“. Бранко је назвао Милицу и пренио јој Предрагову поруку. Након пола сата Милица је назвала Бранка и потврдила пристанак. Као што је и обећао, Предраг је у предвиђеном термину оперисао Миличиног мужа Драгана. На дан Св. Николе Драган је отпуштен из болнице и упућен у бању Селтерс на рехабилитацију.

Након неколико дана Бранку је позвонио телефон: „Господине Бранко, овдје је Јована, Миличина ћерка. Хвала вам што сте учинили за мога тату, а и целу нашу породицу. Предлажем вам да ви и ваш пријатељ Предраг будете наши гости на ручку у          13.00 часова, у суботу 28. децембра у ресторану „Бела река“ на Тошином бунару“. На ручку, осим вас и доктора, биће мајка, мој муж Стефан и ја. Таман да мало ви и моја мајка евоцирате успомене на школске дане“ , рекла је учтиво Јована. „Када већ толико инсистирате, прењећу Предрагу  ваш позив. Јавићу вам се и потврдити долазак“, рече Бранко. „Не волим такве ручкове захвалности од породица пацијената, али када сам онда у војсци због Милице имао онолико непроспаваних ноћи, тебе тјешећи, онда могу и  проварити овај ручак. Радујем се што ћу напокон упознати, наводно несташну госпођу Милицу“, рече у шали Предраг. „Добро је, добро, немој да ме ложиш, могу ја то и отказати“, одговори му на исти начин Бранко.

У заказано вријеме у пуном гостију ресторану „Бела река“, нашли су се Милица, њена ћерка Јована, Јованин муж Стефан, доктор Предраг и Бранко. Ручак је протекао у захваљивању Предрагу и Бранку за помоћ. Јавио се и Драган из бање, који се успјешно опорављао. На крају ручка Јована и Стефан су добили позив да на пола сата буду одсутни ради неког пословног договора. „Момци, молим вас причувајте ми мајку једно пола сата, када ћемо доћи по њу“, рече Јована, која је била згодна и лијепа, а одавала је утисак успјешне пословне жене. Када су Јована и Стефан отишли, устао је Предраг и рекао: „Морам и ја до моје Маје, нешто јој није добро. А, вас двоје имате пола сата времена, да решите евентуалне животне неспоразуме. Живот је кратак, не ваља на онај свет отићи нерашчишћених рачуна, ако их у вашем случају уопште има“. Милица се поздравила са Предрагом, и још једном се захвалила за то што је помогао њеном Драгану.

Милица и Бранко су сами сједили за столом и скоро пет  минута нико од њих није проговорио. „Од јутрос ме нешто мучи зуб, можда ћу морати данас код зубара“, рече Милица. „Опет зуб, мислим да ћеш овај пут морати сама потражити зубара“, рече са осмијехом Бранко. Милица се сјети Дубровника, па се обоје насмијаше. „Бранко, онај дан када си се вратио из војске, нисам изашла из куће, јер сам била повређена и понижена од тебе. Мој инат и пркос су били јачи од љубави према теби. Одкуд ти податак да сам са оним дечком била на „Велебну“? Тамо сам била неколико пута са својом пријатељицом Љиљом и њеним момком. Можда је тај дечко и био ту, али га ја нисам запазила. Неко се гадно нашалио са нама“, рече Милица. „Хвала ти, ово сам цијели живот чекао да сазнам. Немој се оптерећивати више са тим. Све се догодило онако,  како је требало судбински да се догоди. А, ја се смијао некој Циганки у Скопљу која ми је гатала и све то правовремено рекла“, рече Бранко. Убрзо су дошли Јована и Стефан и одвезли Милицу кући у Сурчин. Бранко је сам отишао у свој стан. Био је задовољан што је разрјешио један проблем, који га је цијели живот помало мучио.

 

***

 

Новогодишње вече у Београду, је традиционално почело звуком топовских удара, ватромета и петарди. Јована и Стефан су се спремали за дочек Нове године са својим друштвом. „Мама, честитај Нову годину оном твом школском другу Бранку. Приметила сам да се чудно гледате. Да нисте били у каквој комбинацији у младим данима? Он је сам као вук самотњак, биће му драго, моја Милице“, рече Јована, грлећи мајку на одласку из куће. „Ти знаш да ја никоме не шаљем поруку. За мене је жива ријеч једина вредност. Ако ме назове, честитаћу му, без бриге“, рече Милица.

Када је прошла поноћ и честитања са Стефаном и пријатељима, Јована је послала Бранку поруку, у којој је писало:

 

 „СРЕЋНА ВАМ НОВА 2025. ГОДИНА“

 

ФУСНОТЕ:
[1] СТАНИЋ Јован РАДМИЛА, рођ. 1939. у Дивоселу, професорица хемије у Гимназији у Госпићу. Убијена (стрељана) 18.10.1991. од стране хрватских оружаних снага на Липовој главици, између Перушића и Личког Осика.
[2] КЉАЈИЋ Петра СИМО, рођ. 13.06.1933. у Плочи, новинар у „Личком вјеснику“ у Госпићу. Убијен (стрељан) 18.10.1991. од стране хрватских оружаних снага на Липовој главици, између Перушића и Личког Осика.