Милена Чанковић: ЕДНА БОЖИЋНА ПРИЧА

Ово је једна од оних прича, када је испричаш, канда се исповједиш…
Расла сам у чистој партизанској кући. У чистом партизанском селу. Расла безбрижно окружена љубављу огромном моје баке. Нису ми недостајали отац ни мајка из далека свијета, а не би ми недостајао Бог за којег нисам ни знала да постоји. А да сам за њега и чула, да ми рекоше да га има, знајући себе кава сам била и остала, ја би питала ђе је? Да ми објаснише да је горе далеко, ја би рекла „бако, дигни ме да га видим!“ Када би она рекла да је то високо, да она нема толико снаге, ја то вјеровала и онако не бих. Ја што видила нисам, ногом шутнула или руком дотакла то за ме и онако није било битно. Ни родитељи, ни Европа, ни Госпић, ни кина, ни играчке… Живјела сам сретна и сада тек схватам Богом у тјелу моје баке, на нашеме пропланку у оној прељепој нашој Средњој Гори. Бака је садила башту. Нама и ћери када дође да понесе зимнице. Ја сам имала своје дневне обавезе. Сјећам се као јуче, да сам свако предвече морала са чашицом од јогурта сваки струк купуса заљевати. Мога поноса када сам научила сама воду калати из штерне! Напокон не звати баку свако мало да нако згурена у башти лети мени удовољити. То је био сав мој свијет до школских дана. Тада одошмо у Госпић и још се три године ја забави са мојом баком у нашем стану на Брионима.

Пуно година касније ја још ваје Бога нашла нисам. Некако ми ниђе на пут није стала ни помисао на њега. Есам се крстила `93. да би и сина крстити могла. Супруг родом из Далмације је наравно ту био другачијег мишљења и ја сам научила « Оче наш »… и све што је поп од мене тражио. Одала око њега са свијећом и кумом. Ал ја тада Бога нисам нашла!!! То је било оно масовно крштење у ратној еуфорији јер се треба. Ред је. И ја стадох празна срца према њему у ред за крштење…
Пасао рат. Вукла сам колико сам могла и више од тога. Удбина је мој комби са помоћи познавала. Кад тата, кад ја дођи. Овдје сам купила помоћ. Спремала. Прала. Крпила. Скидала цјене ради царина. Ново прала да би изгледало кориштено. Опремала камион за камионом. Иштала. Чандрила. Досађивала фирмама фармацеутским. Болницама. Лично носила доктору Цвјетковићу на Удбину љекове и завоје… Видјела све што и ви тамо а нисам морала. Нико ме није ћерао него срце у грудима вукло своме крају и своме народу. Све још без Бога у себи! Ал другим сином под срцем пред саму ескалацију и пад Крајине.
Све пасало. И дође 2006 година. Престаде ја спавати. Ка руком оденшен сан. Одма по Божићу. Три мјесеца тако пасаше. Дуге ноћи, а дуги и дани. Треба функционисати. Ближи се њиев Васкрс. Супруг ће са синовима у Србију. Ја радим ал имам четри слободна дана и велим ја њима да иду преко Хрватске и да мене повезу до Загреба да обиђем баку која је тада код тетке била. Стигла сам у зору. Тетка је устала а бака још би у кревету. Уђем у собу… а она окопнила под онијем покривачом. Нема је шака јада од нолике жене.
Нечујно пуше. Легнем крај ње. Метнем је у крило ка она мене годинама уназад што је метала. Загрлим оне кости. Саме кости. Окопнила ми је. Први пута схватим да је ту неђе крај. Сакупим сву снагу. Кад се окренула вели: НЕЕКО мој… тако ме звала. Насмијем се, а плакати би хтјела. Устанемо. То доподне сједећи у соби отвори она комоду у којој је вјечито џумбус био од започетака, мустрица, часописа за хеклање, игала, еклачица, канчелића, клупчића… све сређено. Сви часописи едан на дургом па неђе по два неђе и више црвенијем кончићом завезано. Вели: овош Зденки дати. Ово је Надино. Ово друге Наде…. Она окренута мени леђима. Не чује дуго већ. Ја се загрцну од плача. Није видила, а није могла ни чути. Па ипак махну руком и вели « немој замном плакати ! »… Тада сам из собе излетила. Тетки у загрљај. Рекох јој да ће бака умријети. Она ме прекори. А осјетила сам још по Божићу 1500км даље. Толико смо везане биле. Вели тетка да је тада први пута у животу поменула да вејрује у Бога. Тражила је да јој купи блузу ал да се добро добро црни. Вели тетка « Ајд мама к врагу шта ће ти блуза та имаш ! »А бака да је рекла. „Требаће ми родо каде ГОРЕ одем!“ То је био један једини пут да је поменула да вјерује да „горе“ нешто има. Ја сам се вратила назад. Радила. И назове ме за наш Васкрс Данијела сеја моја да ми честита. А ја једва говорим. Већ седам дана само плачем. И велим јој да ће бака моја умријети. Данијела одмах назове у Загреб. Да би дошла тетку Јеку видити. Тетка је смири. Вели да је Милена поманитала маам. И Данијела не оде…
Још седам дана касније. 13.05. 2006 13.07. Стиже порука. Тај текст нећу заборавити док сам жива. «Сунце! Бака није могла издржати. Ако можеш дођи нам. Посље вели да је све могла звати али мене није имала храбрости. Ја сам вриснула. Не знам како. Знам да сам из дубине душе врисак пустила. Да би канда животињу приченуше. Супруг је био са братом на кућном телефону. Када ме је видио и чуо рече брату „изгледа да је баба Јека умрла“. Наравно да сам одлетила. Баку своју сахранила. Дође јој пуно народа. Дође и Данијела са мајком (бакином млађом сестром Љубицом) и Мирославом својим у Средњу Гору тетки својој.
Ја сам стајајући цјели дан крај бакина ковчега чекајући сахрану, прстима милујући ону мустру на ковчегу док нису прокрварили нашла тога Бога. Молила се да је прими ка је заслужила борећи се са животом сама за све нас које је одхранила. Тога трена сам знала да је једина шанса да се икад више сретнемо вјера у Господа и да уистину „горе“ има даље… И од тога трена, од те помисли лакше дишем. Лакше све трпим и све „ћерам“ у животу. Збивања се ка слалом смјењују. Моја дјеца и моји родитељи су стјена за коју се држим, а вјера у Бога стожер око којег све њих моје скупљам.
Не судите. Немате права на то! Написа ову причу након коментара на „ове нововјернике од `91“. Није свако среће имао да му се Бог мљеком задоји. Битно га је наћи. Како написа не формално наћи ман заправо. Џаба сва кандила и воштане свијеће ако није маам у срце стигла та љубав. А „горе“ када одемо… нека Он разабира, дјели, суди… Једино Он има права на то! Једино Он зна тежину оног очаја и крика из дубине душе…
Желим вам свима скупа љепе Божићне дане. Сретан Божић! Одшкрините срце још зерицу… Знам да есте већ ал још зерицу више. Морда вам се догоди да вам улети у било којој форми дар Божији. Било то добро здравље, пуно љубави, благостање, чедо новорођено… јер Бог има пун кувер тије чудотворина које нам великодушно шаље када спази да је у нама.
ХРИСТОС СЕ РОДИ !

С љубављу Милена Чанковић на Божић 2014 (25.12.2013 по нашеме календару)