Милена Чанковић: И јопе Петак – Правила и параграфи!!!
Вала давно рекоше нама да је кум на земљи а на небу Бог. Е, ест, има и она: „Бог високо а Русја нам далеко!“ И онда валај знајућ обе изреке паметна и мудра жена ка моја бака и би… одлучи се она и кума увати.
Та не ува се чоек (ка ни жена) из досаде ман из потребе. Нису се накад врата ничја на празно отварала ка данас ман се поштовањем ишло свачијој кући, а о кумовској да не диваним. И вјерујем да је иљаду пута било потребе ал је моја Јеја од другога помоћ тражила тек када до „гуше дође“. А и ест јој сироти до гуше дошло. Јопе ћу ја зерцу опкалати…
Ђед умрије одма након рата. Од рана задобијеније у рату од којих се никад опоравио није. И кад се најмлађи брат одлучи на женидбу,.. одоше по младу под Дебело Брдо све нако кићеније коња…дјед се прелади и умрије у Загребу у болници. Прво тога умријеше баки два сина у три дана. Однесе их болест у рату. Најстарији Милош имаде три године. Раде три мјесеца. Ваје ми је бака говорила да имам косу црвена „штиха“ на њенога покојнога Милоша. И да сам добра и велика срца ка он. Њега никад заборавила није. Преболила га никад није. Есам јој ублажила ту бол ал никад нисам била у стању да јој ону тужну сјену из ока склоним и да је чујем да се од срца насмије. Брата јој Мирка расчерешише у Госпићу и никад сазнали нисмо ђе га усташа баци. Знамо да у Јасиковцу неђе ест и то је разлог зашто бака никада више тамо отишла није. Знали смо неђељом тамо отићи на пикник. Сјати се по града. Била су и два међеда тамо затворена па смо ми дјеца се едне стране бечили се у њи, а Душко и Душка (тако су се звали) бечили би се нако досадно у нас. Сјећам се да ни у њиеву оку није било живота. Некуд су отупили и заборавили или већ се помирили са тим да им је прељеп и дивији Велебит пред очима али са друге стране решетке. Која је и то туга морала бити! Ноћу чути крике слободније животиња са висока и поносна Велебита. Чути писак сокола, рику јелена, мумњање дивијие свиња а не моћи међ њих…
Сав род са ђедове стране оде након рата у Србију. Сви су били по Крбавскоме батаљону или у 6.Личкој. Након рата наставише војне обавезе. А есу били школовани жандари. То ћу едне друге прилике писати како су стрица Милоша у Средњу Гору дошли из Загреба Павелићеви тражити и како бака тамо за длаку умакну ножу. Углавном сви одоше и кад кад би знали доћи из тога Београда. Жене су долазиле дамски. Шеширима и прељепим корпама које су биле више празне него пуне. А ка дјетету мени една чоколада од риже била царство ал слабо сам и то виђала. (и дан данас је волим враг је не однијо како ми се то приљепило ка пијавица)
Углавном од свег рода само заборавише на Јеку са њеном сиротом дјецом. Ал није се та дала. Вала отимала се колко је могла. Одвела дјецу да их школује у Госпић. Снашла се у неквом станчићу у Бужимској. Ишла је прати официрске станове и степенице. Копала башту огромну крај Новчице (ала знам да сам вам и ту Новчицу већ подобро описала). Хранила је њиевије трое уста. Ал јој почеше са стране викати да она мора имати право на икву мировину. Икву помоћ јер јој нико аман едно зрно жита пружити није могао. И тако се она сјети да нако неписменој нема помоћи друге до кума. Кумовске кући из давнина.
А кум Стево би људина. Нако прави из моје Средње Горе. Мен се чинило да сам га требала нацртати да га нако неби успјела. Ем висок. Ем љеп. Ем продорна гласа што сам ваје у мушка волила чути. Та доста ми што себе вако пискутаву морам слушати. Па бар да други то надокнаде. Ем он би људина. Зна ваје љепо дочекати. Топло за здравље упитати. Би школован чоек и би брате тамо на фотељи на којој му и ест мјесто било. У социјалноме.
И упути се Јеја моја к њему. Наравно да су људикали и онда бака рече шта је у ципели жуља и морел се ту ишта помоћи. Кум ка кум… би ал немере мимо прописа. Извади некву дебелу књигу и поче на глас Јеји мојој читати. „Видиш кумо… по параграфу том и том већ он набраја немаш право,… ни по овоме параграфу немаш право… .Па настави даље у себи читати па када наиђе на нешто приближно слично он опе њој прочита: „Ево кумо неможе ни по параграфу број 107 јер ти недостаје тачка та и та…. па ни по параграфу 301 не иде…“ Слуша то моја Јеја. Канда је саде видим. Вјерујем да је она јака и поносна плећа опустила. Рамена јој од туге преголеме и терета животнога пала. Знам да јој се у оку и оно зера што је сјало тије година утрнуло. Када она виђе да параграфи крају прилазе а да њој не кани од ни еднога сванути вели она њему: „ Ма куме Стево! Њесам ја дошла да ти мени читаш тај сто и едан по којеме ја немам право ман сам ја дошла теби да ти мени нађеш онај едан едини ПАЛИГРАФ по коеме ја има право на ту ПЕМЗИЈУ!!!
А еее!!! Врага ће нам све оно што није нама припасано. Што није нама суђено. Што није наш број како веле. Што нам срце не угрије и уста не нарани. Оно едно ваљано нам је доста!
Зато вако Јејина… сва и зерцу Јејина… желим вам од срца да бар едан прави, вредан и посебан ПАЛИГРАФ у вашеме животу постоји… а даће Бог да вам порасту, да се размноже… да вам срце угрију и око насмију.
Љубим вас ка ваје све од реда и по реду.
С љубављу Милена Чанковић… (едне љепе згоде 2013. из нашега краја у свитају зоре забиљежено)
