Мирјана Марић Давидовић: Једна личка прича

 

Миле Ловрић, мој дјед, рођен је 1873. године у Широкој Кули у, за она времена, добростојећој породици која није ни са чим оскудјевала захваљујући његовом оцу Милеги, мудром и помало необичном трговцу немирна „ајдучког духа“.

То Милегино умјеће трговања је надалеко било познато, чак су му сељани долазили за савјет или му препуштали да се умјесто њих погађа код продаје. Кажу, могао је у пола киле да процјени колико вага које говече, свиња или овца, а његово око је непогрешиво могло оцјенити да ли вриједи и колико је добар коњ или волови за вучу и рад. А тек какав је говорник био, људи су га пажљиво слушали и вјеровали му. Умио је људе убједити да је нешто тако, иако је ради „посла“ или опште добробити понешто додао или одузео у својој причи. Говорио би жени која га је у душу знала и пред којом није имао тајни: „Од тога никоме неће бити штете него само користи. Воле људи да чују, а ја њесам ништа слагао.“ Једино је пред њом био мањи од макова зрна, њој би се оправдао и у њеним очима тражио потврду да све што ради има смисла.

Понегдје би се чуло и да је предводио своју групу одабраних људи у крађи крупне стоке од оних који нису ни знали колико грла имају, али то нико никад није могао доказати, нити се икад знало која је то група „одабраних“. А опет кажу да та грла нису продавали нити својим кућама водили, већ би је дјелили сиротињи. Баба се сјећала да су жандари једанпут дошли у кућу раном зором, а она се уплашила кад је отишла да јави свекру који је тимарио коња. Но, затекла га је мирног и насмијаног, и само јој је рекао: „Ајде снајо приставиде одма каву, изнеси ракију и нешто људима за појести.“

Кад је ушао на врата онако висок, стасит, чврста хода и погледа, жандари су се почели мешкољити, стала им кнедла у грлу па никако проговорити. Наздрави им он доборојутро и добродошлицу у његову кућу, ко да су му стигли кумови од давнина. Тек их уз ракију упита којим добром су дошли а и ови се мало окуражили га питаше да он случајно не зна шта о крађи неких оваца. Милега им гледајући у очи рече: „Па, људи, зар вам ја личим на таквог.“ Њима непријатно би, а он онда дод:а „Немојте да вам је непријатно, знам ја шта је дужност. Ајте ви претражите сву кућу, штале и сва мјеста ђе могу бити. Морате подњети детаљан извјештај ономе ко вас је посао.“

Претражили су и ништа нису нашли. И никад више нису долазили. А баба је рекла да су тад, у том моменту на тавану биле заклане и одеране неколике овце. Она их је видјела кад је ујутро ишла по брашно, али исто тако да их већ сљедеће јутро тамо није било. Никад ништа није питала свекра, а чула је да је нека сиротиња тих дана имала шта да једе.

Мислим да је једино прабаба, Милегина жена знала праву истину.

У таквој породици, растао је мој дјед као најстарији син. Немирни дух је повукао од оца и са пунољетством се првим бродом отиснуо у Америку, а везаност за породицу коју је наслиједио од мајке га је потакла да оба млађа брата повуче себи у Америку. Млађи брат Буде је био још дјечак, којег је тамо пазио исто као да му је дјете. Кувао му је, прао одјећу и бринуо се за њега док није одрастао и био спреман за рада.

II

Кад је Буде стасао за рада, нашавши му посао и остављајући га да ради, вратио се назад у Лику да се жени. Није могао у Америци наћи оно што је његовом духу требало. Нису Американке могле разумјети онога ко жуди за доловима и оградама Ловрића, Јагодњем, Студенцем и његовом водом. Није ни он могао разумјети људе чија нога воли више асфалт од меке траве и јутарње росе, гдје нема цвркута птица и гдје се не може комшији назвати добар дан, добројутро и он ти исто тако рећи а да га ти разумијеш, гдје нема кума и породице.

Нешто је био зарадио, није то било много, јер се ваљало годинама бринути о млађем брату док није могао сам радити, али довољно да започне себи живот са својом породицом. Већ је прешао тридесету а и закорачило се у нови вијек, двадесети вијек.

 

Дошавши у Лику, срце му је било на мјесту а убрзо му је за око запео један дјевојчурак од Милисављевића. Ана, висока и стасита, тек се развила у дјевојку. Трећа од пет сестара колико их је било. Прве двије већ су биле удате. Манда у Београд, Анђа ту у селу. И Анђин је муж отишао у Америку. И обје су се удале у домаћинске куће. Ана није размишљала о удаји, најрадије би се још увијек играла са млађим сестрама. Није јој ни била нужда јер су обје удате сестре добро помагале. Стизали су пакети из Београда од Манде, а Анђа их је распоређивала сестрама.

Анђа је била веома вриједна и мудра жена, стуб и своје и родитељске куће. Удата за сина јединца гдје јој је свекрва првог дана препустила вођење домаћинства и управљање. И њен је муж отишао за Америку. Но, никад се из Америке није вратио. Испочетка је годинама слао редовно паре, да би то са временом било све рјеђе и престало. Недуго послије престанка слања пара, само јој је стигло писмо од мужа у којем јој је он послао папире и тражи да их потпише, па ће бити обезбјеђена за живота. Тражио је да му потпише папире за развод.

Није хтјела… Отписала му је да му неће дати никада развод јер имају сина Гојка и да она мора водити бригу о имању и његовим родитељима. Понос јој није дозвољавао, а ни та племенита бића, њен свекар и свекрва који су у њој гледали све, снагу и бригу о унучету и имању. У том писму му је написала и да она и његова кућа, дјете, увијек чекају на његов повратак. Одговора никада није било, нити је чула више ишта о њему. Одгојила је и оженила сина Гојка, сахранила старе, а њена кућа је са почетка шестдесетих година у Широкој Кули прва увела струју. Гојко је изродио два сина и двије ћери, а кућа Гојка Вујата је увијек била на гласу. Данас су сви Гојкови потомци у Канади. Његов син Лука окупља их око себе. Примјер су међусобне слоге и наслањања једних на друге.

Ани је сестра Анђа била као мајка. Научила ју је свим женским пословима и радовима и никада не би учинила нешто што би било против њене воље. То је увидио и Миле, па је у прошњу кренуо преко Анђе. Требало је прво убједити Анђу да је достојан њене сестре. Мудро око је увидјело да јест подоста старији од њене сестре, али са свим врлинама на мјесту. Оцјенила је да ће њена сестра имати добар живот са њим, вјерног друга и сапутника, да ће заједно тако лакше премостити све животне препреке. Нећкала се Ана дуго, није да јој се Миле није допао, али била је млада много, још је у њој куцало дјетиње срце. Но, вјеровала је сестри, вјеровала је у њену процјену која се показала тачна. Пронашли су се Ана и Миле, били су подршка једно другом у невољама које су их сналазиле. Да није било тога, њихове узајамне подршке и те личке снаге у њима, тешко би се одупрли свим невољама које су их снашле током заједничког живота.

III

Срећу Ане и Миле употпунило је рођење првог дјетета, Соје. Још увијек су били у заједници код Милеге. Није било потребе за одвајањем, добро су се слагали и употпуњавали, а зарађене паре су уложене у заједничко имање. Два брата су остала у Америци и чекали су њихов повратак. Одлучили су да ће по повратку браће заједно подјелити имање, видјети ко ће остати на грунту и чија ће жеља превагнути за одвајањем а ко ће бити тај који ће остати са родитељима, јер кућа јесте велика али се и чељад увећава.

Соја, враголасто дјевојче, највише је личила на тетку Анђу. Спретна, сналажљива, хитра као зврк уселила се на посебно мјесто у срцу све родбине и сељана. Ана се прибојавала за своје дјете, стрепила је над таквим божјим даром. Чак ни рођење два сина нису умањили ту стрепњу за прворођено дјете које је плијенило све око себе. Дјечаци су били мирни, а Соја је имала и њихову снагу, осмјехе и дјечју разузданост. Милега је често знао рећи да је она исти он, да је покупила све најбоље са свих страна. Гдје је год ишао за њу је посебно доносио цукрице а она је умјела да покаже радост ширењем очију које би гријале његово срце. Постала је његова заклетва и нови смисао живота.

Миле је био задовољан, породица је расла, руке вриједне и сложне су обезбјеђивале солидну егзистенцију за сеоски живот, тако да се није ни у чему оскудјевало. 1910 године стиже писмо од браће из Америке да је Буде тешко болестан. Узнемирише се и Милега и Миле, а мајчино срце је тешко поднијело ту вијест. Вољела би она да нису ни ишли у Америку, та шта ће им добра донијети та земља. А ни пријин човјек се не јавља већ дуже вријеме, не знају ни шта је са њим тамо, је ли жив уопште. А сад и њен Буде болестан, не зна ни оће ли преживјети ни ђе ће му, не дај Боже, кости сахранити. Милега поче да размишља да он иде за ту Америку и види шта му је са сином но ухвати га нека јака температуре и паде на постељу. Мила је разједало то очево стање и братова болест. Па он се о њему бринуо тамо и одгојио га као човјека. Све се питао да није упао у какве невоље, а љепо га је сјетовао да не иде сјеверније у руднике и коме може вјеровати а коме не. И одлучи, иде он…

Није Ани било драго, одмах јој се Анђина слика јави. Питала се хоће ли више икада видјети чојека и стрепила како ће сама остати. Миле јој је био снага, ослоњала се на њега. Требало је преузети бригу о породици, бити стуб куће. Анђа је за то створена, али хоће ли она то умјети. Шта ће бити са њима ако се свекар не опорави? Жене у кућама јаких и доминантних мушкараца нису научене бити стуб куће, оне су се бринуле о човјеку и женским пословима, биле њихова сјена и снага. Све је то тиштило Ану, али није ријеч рекла. Поштоваће одлуку човјека, ма каква год она била. Зна добро да је много везан за брата и на неки начин је била сигурна у Мила да ће се вратити. Већ га је била довољно упознала и створило се јако повјерење и поштовање међу њима. А оно што буде морала, за то ће сама наћи снаге. Обећала јој је и Анђа помоћи, а успут је Мила замолила да ако буде могао да потражи тамо њеног човјека, барем да зна да је жив и здрав.

Чувши синову намјеру, Милега као да се препородио. Враћао је снагу и болест је јењавала. Чим се довољно опоравио, Миле се поново упути на далеки пут. Срце, душа и све оно што му је драго и његово је остало у Лици. Још је био довољно млад и снажан, у најбољим годинама, па је размишљао, кад већ иде да овај пут још нешто заради. Нису они оскудјевали, али крвави жуљеви на рукама су већ мање могли зарадити у Лици него некада. А кад је већ у Америци и још увијек у снази, да се не враћа празних руку.

Буду је затекао већ опорављеног, снажан је то био младић. Браћа су удружили снаге и прихватили се посла, са намјером да се врате за коју годину. Но, није испало баш како су намјеравали. Америка се припремала за Први свјетски рат, зараде је било све мање и није било тако лако вратити се назад.

IV

Кућа и имање у Лици се одржавало под Милегиним водством, а сву снагу и радост давала му је Соја, много више од преостало троје његово дјеце који су остали код куће и полако стасавали за женидбу и удају. Синови Стево, Миле и Буде су били у Америци, а код куће су били Лука, Исо и једина ћерка Рода те снаја Ана са троје мале дјеце.

Ратни вихор је захватио и Лику. Иако нису пролазиле војске, нити је било помјерања народа и ратних сукоба, домаћинства и народ су дали свој данак, неко у крви, неко дјеловима тијела, а понеко се враћао из рата као побједник са наградом. Анин дјевер Лука се јавио у добровољце. Ни Милега га није могао, а понос му није дозвољавао ни да га заустави у тој намјери. Рода, ћерка се удала уочи самог рата, а зет, снажан младић се придружио Луки и отишао са њим у добровољце. Исо је био премлад, тако да је заједно са оцем остао да чува кућу и имање. Мала породица је провела рат ишчекујући повратак “американаца” и добровољаца.

Са завршетком рата, вратио се Лука. Узалуд је Рода чекала на свог мужа. Оставио је свој живот негдје на бојишту. Милега је био поносан на свог сина, али и помало сјетан јер је Лука добио земљу у Банату као добровољац Солунац. Оженивши се, покупио је жену и отишао у Банат, направивши тамо малу кућу за себе и нову породицу. Ова тројица се не враћају из Америке, а сад и Лука напушта огњиште. Коме ће он препустити узде? Видио је у Иси жељу да се и он отисне у свијет.

Три године по завршетку рата вратише се Миле и Буде. Стево је остао у Америци. Заволио је асфалт и нови начин живота и никада више није дошао у Лику. Са времена на вријеме слао је који долар мајци и оцу, писао како се оженио, како је криза за посао и зараду, а петеро дјеце треба издржавати. Његова дјеца, а ни њихови потомци никад нису ногом крочили на тле гдје им је рођен отац, ђед, нису осјетили Лику ни лички дух. Њих нису занимале ни интересовале ограде Ловрића, Јагодње, Студенац… Они су били Американци. Никад нико са њима није успоставио преписку, комуникацију јер нису научили наш језик. Тко зна због чега? Да ли Стево није имао снаге да их веже за свој крај, или то није желио. Да ли даљина учини своје или Стеви није мирисало прољеће на Лику као што је овој двојици друге браће кад су одлучили да се врате.

 

Зарађени новац браћа Миле и Буде подјелише. Без и једне грке ријечи између њих. Та међусобна њихова посебна љубав, разумјевање и поштовање је трајало до краја њихових живота. Прошетавши се свјетом, видјели су да се ма многим мјестима боље живи него у Лици, а Лука им писаше како је лијеп Банат, лакши живот тамо. Хтјели су да поведу у бољи живот сву породицу, али Милега није хтио отићи из Лике. Није то могао ни бранити синовима, та своји су људи. Гледао их је са поносом. Вратили су се живи и здрави, а и са довољно пара да могу да купе свако себи нову земљу и саграде нове куће.

Кренуше браћа пут Баната, па Славоније. Буди се свидјела Славонија, подно Папука себи изабра земљу и кућу. Наговарао је и Милу да себи купи ближе њега, али Миле није могао. Џаба братска љубав, њему је његова Лика била најљепша. Обишао је он Банат, Славонију, Босну, Србију и нигдје није могао наћи оно што му одговара. Нигдје јутра нису тако мирисала као у Лици, и то баш тамо гдје је рођен. Исо је већ био момак, све је била изражајнија жеља за одласком код њега. Браћа се договорише и купише Иси имање одмах до Буде.

Тако четри Милегина сина напустише Лику, расуше се по свјету, а Миле се врати у Широку Кулу. Допало му се једно имање које је било на продају. Било им је на путу и четврто дјете, а имање је било тачно између Ловрића и Милисављевића. Не би се тако одвајали ни од једних и других, а имали би своје огњиште. Одоше он и Ана да виде и одлучише да га купе и преселе се. Обоје су били задивљени љепотом куће и окућнице, као из какве бајке.

Ни слутили нису да ће у тој кући живјети као у бајци, али у зачараној бајци. Тек након њихових невоља које су их снашле, причали су им старији чудне приче и догађаје везане за ту кућу.

V

Миле са Аном и дјецом отпоче самостални живот у новој кући. Одмах након усељења роди им се још једна кћерка којој дадоше име Милка. По рођењу видјели су да ће и она бити висока као и сва остала дјеца.

Соја се одмах прихвати бриге око сестре, видјела је у њој играчку и занимацију јер је браћа нису пратила у играма и смишљању нових игара. Уз Сојину помоћ Ана је стизала све послове, а Миле се посветио учењу синова разним вјештинама. Једна од ријетких је то била кућа око које је било много цвијећа. Нешто добивено из Баната, нешто из Славоније, Ана је око куће стварала хортикултуру необичну за та времена. А и ишло јој је од руке. Кажу, могла га је посадити и наопако, оно би се примило и давало пуни свој сјај и љепоту. Поред куће је био извор и чатрња, бунар направљен још за вријеме Турака, а унутра вода ледена да и у сред највеће љетне врућине од воде трну зуби. Кућа је одисала љубављу, слогом и међусобним поштовањем, сунцем обасјана извана током читавог дана, а изнутра и дању и ноћу.

И отворена за сваког госта.

Ковачи, Сердари, Милисављевићи, Ракићи су редовно свраћали у кућу на путу за сајмени дан и у повратку. То им је било одмориште, да они мало предахну, стока се напоји и разговоре се са Милом, чују какав савјет или њему пренесу како се стока продаје. И свако то јутро, он је по навици говорио жени „Ана, приставиде каву и насјеци штогод да се људи окријепе, сад ће свратити кум.“ Ана би се само насмијала, јер су она и Соја већ све биле припремиле и без његовог подсјећања.

А кумство га је хтјело. „Американац“ је у то доба био цјењен и на гласу, а он није одбијао ни једно кумство. Нека су била од давнина а нека нова. Ковачи, Ракићи и Заставниковићи су били кумови од давнина, испреплетено кољенима кумство.

Убрзо им се роди још једно дјете, син, којем Миле даде име свога брата Буде. Њихово весеље и радост је било на врхунцу. Дјеца су расла а Миле је често говорио да нема те Америке, Баната и Славоније који му може подарити овакву љепоту.

Соја се развила у праву љепотицу. Онако витка, дуге природно бреноване црне косе, мила и окретна, разговорљива и са осмјехом за свакога и даље је имала посебно мјесто у свачијем срцу. Мајке би својим ћерима често говориле „Угледај се на Соју Анину, како она умије и да проговори и да уради.“ Нису другарице биле љубоморне на њу, имала је она топао поглед за свакога, а довољно мудрости онако млада, да би њене ријечи саме често понављале и говориле „Као што Соја каже…“

Није било момка који је није пожелио за жену, али мало њих јој се усудило прићи. Требало је проћи поред Милеге и оца Миле. Можда би прије Миле попустио, али Милега не. За њега није било пара његовој мезимици. Милега је најбоље и познавао Соју. Знао је шта значи сваки одсјај у њеном оку, обожавао је његов враголасти сјај и тумачио сваки распоред звијезда у њеним очима. Говорио је да је у њима лежи сво небеско пространство. А имала је она ту ђедову чврстину погледа и усправног хода.

И онда једног дана, као да неки гром пуче и разби ту бајку живота. Тамни облаци се навукоше над кућу и никада се не макоше изад ње.

Сви су ујутро поранили, знао је свако своје обавезе, али Соја се успавала. Нису хтјели да је буде, па не мора она да увијек прва устане, нека мало одспава. Како није устала ни за вријеме доручка, оде Ана да је буди. И запомага срцем растављеним на пола. Соја је отишла у вјечни починак са анђеоским сјајем и осмјехом.

VI

Сви су се окаменили у невјерици и неприхватању истине. Само се кућом проламао Анин болни крик којим је срце хтјело отјерати оно што јој очи виде а руке додирују хладно анђеоски бијело лице са осмјехом на њему. Дјечји плач је тргнуо Мила, окамењено срце је по инерцији пришло и загрлило дјецу и одвео их у другу собу, а најстаријег сина послао по Милегу. Пришао је Ани која је будила Соју пољупцима, мајчином њежношћу и загрлио их обје. Тако их је нашао Милега и застао и он скамењен. Ноге није могао да помјери ни корака, гласа нема, а осјећа како му се раздире срце, душа, утроба. И онда је рикнуо као рањена звјер да се кућа затресла а ехо одзвањао од зидове, враћао се назад у вртлогу и дуго звонио на тавану.

Послије дуго времена, пребирући по свему шта им се дешавало, били су убјеђени да су се у тим тренуцима чули и кораци на тавану. Но, исто тако су себе убјеђивали да је то производ приче коју су чули. Како било да било, никада нису никога видјели нити чули, осим кад им је туга цјепала срце. Једино што су примјетили то љетно јутро, било је да су цвијеће и трава око куће нагло ошурени, исто као да је слана пала само око куће.

Сојина смрт је уздрмала цијело село. Туга као да се надвила над њим, нестало је весеља, пјесме и шале. Враголаста добра душа је свима недостајала. У кући Миле Ловрића смијех се није чуо задуго, чак и ово двоје најмлађе дјеце нису правили несташлуке. Туга се увукла у сваки кутак, сваку пору.

А Милега… Он је тад почео да копни. Није било више усправног хода, рамена су се погрбила а очи угасиле.

Миле и Ана су се у својој туги савили једно уз друго. Бол су тако лакше подносили и дјелили. Снагу им је давала жеља да једно другом олакшају бол. Свјесни су били да имају још четверо дјеце које ваља извести на пут и да не смију поклекнути. Кад би једно стегло, друго му се нашло при руци.

И онда опет иста ствар љетног јутра након двије године. Друго рођено дјете је освануло у кревету на исти начин као и Соја. Син, очева узданица са осмјехом је отишао за сестром. Иста бол, иста туга, овог пута се чуо Милов крик рањене звјери заустављен у еху на тавану.

Сљедећег прољећа су кућу и таван претресали. Моба је трајала неколико дана, измјенили су неколико греда које су биле попустиле и тог љета исто као да су цвијеће и трава били сјајнији. Друга зима је протекла мирно, ово двоје мањих је већ расло, могли су и да припомогну својим ручицама.

А онда поново сљедеће љето. Други по реду рођени син је отишао за сестром и братом.

Кад је прва бол утихула и смјестила се негдје у дну душе, Миле се почео да распитује о бившим власницима ове куће. Давно су отишли и били већ помало заборављени. Кућу је продавао син који је још са почетка стољећа отишао у Америку а у њој су остали и помрли његови родитељи. Ни они нису ту кућу правили већ су се у њу доселили.

И онда једног дана, у пролазу за сајмени дан, наврати са његовим кумом човјек са Корита коме је кум продао нешто стоке. Миле је користио сваку прилику да се распитује код људи па тако и њега упита да случајно није шта чуо о породици која је становала прије њега у овој кући, рече му именом и презименом људе од којих је купио кућу.

А човјек му одговори да му је то нешто познато. И сјети се. Рече да је чуо неку причу да су тим људима умирала дјеца па су спаковали ствари и кренули у свјет.

Дуго је послије тога разговарао са својим кумом, да ли да вјерује или не вјерује. А како да не вјерује кад му је та кућа одњела већ троје дјеце. Није могао ни у шта друго вјеровати него да је та кућа под неком магијом.

И поново донесе своју животну одлуку. Напустиће кућу са породицом али је неће продавати. Не може то учинити иако људи не знају за ту причу, јер не жели икога да носи на својој души ако му се у њој деси као што је њему.

Неће ни куповати другу кућу, опечен овом куповином стрепио је да не налети на нешто слично. Свака кућа има душу оног ко ју је правио, зато, иако већ у годинама започне да прави себи кућу, тачно уз очеву. Прије него што су се напуниле двије године, већ са раног прољећа, пресели се у своју нову кућу са двоје дјеце рођене у старој кући.

Врата старе куће су забрављена и више никад нико није преноћио у тој кући. Усташе су је запалиле током Другог свјетског рата и са њом је отишла њена мистерија, да ли ју је имала или не, нико никада неће поуздано сазнати.

А Мила и његову малу породицу чекао је нови живот, пун стрепње за ово двоје дјеце рођене у старој кући.

VII

Милегино двориште је поново оживјело. Нова кућа направљена је у сред имања, у непосредној близини старе куће у којој су живјели Милега и његова жена Бика.

Размишљао се Миле какву кућу да направи, већ је залазио у године и хтио је сину да остави нешто веће, да бар он кад му буде вријеме за женидбу и стварао своју породицу има сигурну и добру кућу.

Зидана је са кровом од шиндре на двије воде, доњим подрумским дјелом и горњим дјелом на становање. Степенице са вањске источне стране куће су водиле до гањка из којег се улазило у дугачки ходник и протезао се читавим средишњим дјелом куће. На ходнику су била четворо врата, по двоја са обје стране, која су водила у собе. Двије собе су биле намјењене за спавање, у једној је била смјештена тара, а једна им је служила као једна врста радне просторије и остава за канте, паделе, лонце, брашно… Ту се правила баса, сиреви, сијало брашно и мјесио крув, а на клиновима су висила сита.

Највише времена се проводило у том широком и дугачком ходнику гдје је био шпорет, сто, сећија, клупе, троношци, кантриге… Ту се кувало, јело, дочекивали гости.

Кућа је имала и димњак а на крају ходника биле су степенице које су водиле на таван. На тавану се сушило месо и били су сандуци за жито, вреће и остале ствари које се не користе често.

Подрумски дио је био преграђен у три дјела. У сваки засебни подрумски дио улазило се преко двају врата са десне стране куће и једних са лијеве стране куће. Са лијеве стране подрума били су смјештене краве и коњи, преградама одвојени, а са десне прасад и кокоши. Мања просторија са десне стране служила је као радионица и остава за грабље, виле, мотике и остале алате.

А кућа је грађена са љубављу и вјером да ће она бити срећна и берићетна. И била је сво вријеме док се у њој живило.

Већ у поодмаклим годинама, кад је Миле превалио шестдесету, а Ана се ближила педесетим, примјети Ана да је носећа. Оптеретила се са стрепњом шта ће рећи Миле, срамотом што ће постати мајка у овим годинама и бојазношћу како ће и ко одгојити дјете. Да су јој Соја и синови живи, већ би имала и у крилу држала унучад, а не своје дјете. Није се ни Миле обрадовао новом дјетету, па у годинама је, већ осјећа да и он губи снагу, често се питао оће ли дочекати да види ожењеног Буду и удату Милку.

Једино се, за живо чудо, тој вијести обрадовала баба Бика. Физички витална старица заборављала је како се ко зове, бркала времена па често своју снају назове мајком. Бабу су почела дјеца чувати и била им је као играчка која их је засмијавала. Знала је баба да измакне дјечјој контроли, па сва се сретна ухвати каква рада по кући и онда шоље од каве спере у тек скуваној вареници. Или падела тек скуваног граа заврши пред крмадима. А она са дјетињим осмјехом на лицу носи паделу каже “Ево снајо, зера сам те одмјенила. Видиш да и ја могу бити корисна.” Миле би загрмио на своју мајку, а дјеца су се смијала и говорила “Одошмо и ми тамо да једемо, тако и тако најљеше крумпјере кувате за крмад.”

И Ану би то насмијало, вољела је свекрву а и памтила је колико је пута подметнула своја леђа за њу док је Миле био у Америци, како се са њом могла разговорити и давала јој снагу да издржи и дочека Милов повратак. Сад кад је подјетињила, не смета јој, већ и њу забавља. Смијеху би се придружио и Миле, а баба би била сва сретна како је нешто добро учинила.

Роди Ана женско дјете на Савине вериге. Зима би још увијек јака и снијег велики. Нико до никог није пртио, мал за невољу љуту. Бабиној срећи није било краја. Све је ишла по кући и пјевала

“Мала цуро љепа си ко слика,

тебе воли твоја баба Бика”

а дјеца би се смијала.

Прође и четрдесет дана а мала цура још не доби име. Једно вече наврати у кућу сеоски поп. Отпјевала је баба Бика и пред њим своју пјесму, а он упита Мила “Како си назвао дјете, па нећете је ваљда увијек звати малом цуром. А требало би и крстити дјете.”

Миле ће њему “Не знам ни сам, дошла је кад нам најмање треба…”

Прекину га поп одма: “Миле, свако дјете има своју нафаку. Дошла је јер вам је требала доћи. Кад сам је видео, са овим носићем, подсјетила ме на моју мајку Љубицу. Ако јој још ниси дао име, дај да је крстимо под тим именом.”

Тако и би.

VIII

Љубицу су одгајали сви, а она је била своја. На све њих налика, а ипак особена. Мали борац у коме је преточена Анина благост, Милина снага и везаност за своје, Милегина храброст и довитљивост и Бикина стаменост са првим корацима већ је знала куд је наумила. Мезимче свију осим, како је она мислила као мала, свога брата Буде. Хтјела је она да буде раме уз раме са њим, стално му је била за петама, гледала га како ради и обожавала га. Он је за њу био велики брат и само ју је он најслађе насмијао и због њега је пуштала сузу. Док су је сви мазили, он ју је задиркивао, а тад, не да је пуштала сузу него је нико није могао утјешити. Читав њен малени свијет се рушио на помисао да је брат не воли и тек његов осмјех и стављање у крило би је утјешило. А Буди је најслађе било задиркивање тог малог створења, тако да би сви наглас повикнули „Будееее, пусти је!!! чим би чули њен врисак.

Милка, тих висок цуретак памтила је шта се све дешавало у старој кући и себе као да је одредила као чувара своје породице. Насљедила је ђедову способност говора и преношења прича. Вољела је и сама слушати приче о ајдуцима, пјесме пјеване уз гусле препричавала је склапајући причу о малом Радојици и свим осталим јунацима. Знала је она ко је Ловрићима род и до петог кољена. И много касније, када би се у некој кући одгонетало ко је и како коме род, рекло би се „Треба Милку питати, она то зна.“

Те тридесете, предратне године прошлог вјека протицале су у Широкој Кули на исти начин као и у другим селима Лике. Дјеца су љети скакала најрађе и најслађе, а понегдје и што се тако мора, босонога и гологуза. Нису Милина дјеца била гладна, било је довољно али не превише. Држале су се краве, овце, свиње, кокоши а повремено је стизао који долар баби Бики из Америке. Милега се након прављења куће и пресељењем Мила смирено упокојио.

У засеоку Ловрића дјечја граја је надјачавала све звукове, тако и у другим засеоцима, код Марића, Ковача, Милисављевића, Кленовчана… И били су сложни и солидарни у дјечјем ратовању, камењањем и ругалицама.

Љубица је пристајкивала за својом скупином, па био јој је тамо брат, морала је и она. Онако малену су тјерали кући, ал се није дала отјерати. Само би се расплакала што и она не може добацити каменом као и брат. Тако ју је једном растјерујући дјецу затекао ђед Малета, Петра Марића отац. Симпатична му би цурица која сузе рони што не може бити као брат. Док ју је водио кући, почео се шалити са њом:

– Имам ја праћку која море добацити више од руке твога брата.

– А би ли је ти мени дао ђеде?- упита га Љубица бришући сузе.

– Би, ако ћеш ми дати твоју бабу Бику.

Зашути Љубица и широм отвори очи.

– Ну, кад шутиш нема од праћке ништа.- поново је задиркује Малета.

Засикрише у Љубице очи, па онда рече ко важно се испрсивши:

– Ај ти ђеде донеси ту праћку, виђећу ја оће ли те баба ћети.

Милета се насмија и чим је одведе кући исприча Милу о разговору, а онда се брже боље врати по малу праћкицу, да види шта ће му Љубица сад рећи.

– Ево, донио сам је, твоја је. – пружи он праћку Љубици.

Љубица зграби праћку и нагари преко врата, а онда стаде на вратима, окрену се и рече:

– Хвала ђеде Малета, а шта ти ја могу кад те моја баба Бика неће.

Од тад Малета ђе је год ишао, носио је цукрицу за Љубицу и у шали говорио „Е, вала ти ћеш ми бити снаја једног дана.“

Није ни слутио да је тад рекао истину.

IX

Мирис рата се већ с прољећа 1941. почео осјећати у зраку, а српска чула нису била довољно изоштрена да би га препознала. Јачи им је био осјећај братске слоге и поштовања комшија. Читав рукавац Широке Куле, од Кленовца до Ковача и све до Кузмоваче био је насељен српским живљем и испреплетен кумовским и пријатељским везама у девет засеока и укупно бројао 156 кућних нумера.

Четрдесет племена носило је дванајест презимена. У засеоцима су била груписана племена са истим презименом, али различитим крвним сродством, осим у Кленовцу гдје је било и више племена и више презимена. Ту је била и црква, за сав живаљ овог рукавца. Кленовац је био и рубна зона преко Варошине и Лисине са Перушићем и Хрватима.

И поштовали су се међусобно Срби и Хрвати, али и знали ко је ко. Није било крађе цура, нити се и један момак женио из Перушића и цура удавала тамо. Као по ненаписаном правилу. Нико од Срба није морао нити је то наглашавао својој дјеци, то се једноставно знало. Можда Хрвати јесу, можда…

Љетос кад сам забиљежавала ова презимена и племена, остала сам зачуђена овом чудном игром бројева, као да су испреплели ДНК овог рукавца која ни до данас није прекинута. У Пригревици живи бар намање по једна особа из сваког засеока овог рукавца која је тамо живила 1941. године и памти дешавања тога времена. И не само да живи него су окупљени једни око другог, међусобно се посјећују и друже. Наслоњени једни на друге, дјеле боли и радости и причу о некадашњим временима.
Само понеки нос је могао намирисати тај мирис рата. Чак ни смрт Малетиног сина Петра Марића није била опомена и знак на путу крвавих дешавања.

Петар је био жандар, а онда из Госпића премјештен у службу у Огулин. Жена му Стана, остала је са троје дјеце у Марићима. Родом из Косиња, била је писмена и обучена као нудиља. Кад би које дјете ишчашило зглоб, сломило руку, огребало се, крвавило из носа и би из камењања изашло са расјекотином главе, звали би Стану. Звали су је и кад би овцу ујела змија, телила се крава, чак и кад им је и кад није требала. Трчала би Стана остављајући крув недопечен, краву непомужену или било који други посао да је започела, јер некоме треба помоћ. А за њом би потрчала одмах и њена најстарија ћерка Милка, јер за њих двије помоћ другима је била важнија од њих самих.

1939. године стиже вијест да је Петар умро на служби у Огулину и да ће бити сахрањен по свим правилима и почастима службовања. Спреми се Стана да иде тамо и да чојека допреми и сахрани тамо ђе су сахрањени сви Марићи. Но, иако упорна, ни уз помоћ браће то није успјела. Нису јој дали ни ковчег отворити. А копкале су њу приче да је погинуо од усташке руке, да му је нос осјећао нове мирисе и чула му се због тога бунила, па га је требало маћи да не смета.

Ћерка Милка је имала нос као отац и ту изражену мајчинску црту за помагањем. Након смрти оца, укључила се у комунистичку омладину. Није је Стана могла одвратити, можда би и она кренула са њом да се није морала бринути о двоје мање дјеце, Милана и Анке, а и селу је требала помоћ.

Љубица, цурица од четри-пет година, скачући за братом и покушавајући га сустићи, често је била разбијених кољена. Но, заплакала не би, само би се дигла и наставила даље. Све до једном док трчећи не запе и право носем погоди на камен. Отвори се крв из носа а она је не могаше зауставити. Уплаши се Љубица и у вриску. Окупише се око ње и повикаше „Трчите по Стану!“

Долети Стана а за њом доскакута и њен син Милан. Годину старији од Љубице гледао је у ту цурицу како љутито вриска и неда Стани да јој приђе. Мајчинском њежношћу умири Стана Љубицу, главу јој изви назад и хладну мокру крпу стави на потиљак. Рече јој да зера мирује. Умири се Љубица, слуша Стану али јој онако нагнуте главе око улови Миланов смјешак. Милну би симпатично како се тај мали враголан умирио. Љутита искра заигра у Љубичиом оку и не могаше да не проговори:
– Шта је, шта гледаш? Разбићу ја и теби нос па ћеш видјети како је то.
– Иххх ти да ми разбијеш, види колика си – смијући се одговори Милан.

– Јача сам од тебе.

– Ниси.

– Есам.

– Ниси…

Смјешком прекину Стана ту дјечју препирку рекавши.

– Ма нећете се вас двоје тући, треба да пазите једно друго.

Ни слутила није Стана да им је тад одредила обома судбину.

X

Није домаћин, човјек који је волио своје и поштовао туђе, хтио да прихвати да се људи међусобно могу свађати и тући због нечег другог, осим због камена мердника, части и женског дугог језика. За ово би изгино, а ту високу политику није разумио. Њу је препустио Краљу да је води. Нису се сељаци бавили њоме. Па дали су своје синове у службе да служе Краљу и држави, нека они о томе разбијају главу, а њима је прече љетину укупити и припремити се за дугу личку зиму. И вјеровали су да тако сви размишљају, па како би другачије размишљао човјек домаћин, него водио своја посла а не туђа или државна.

Вјеровали су и кад су их Хрвати у љето позвали у Кленовачку цркву на збор, да ће чути што паметно јер се селом проносе разне гласине, о другим војскама мимо Краљеве. А тамо их дочекао „враг и сотона“, како су послије причали међу собом. Окупивши народ у цркви, забравили су врата и запалили цркву. Заједно са црквом изгорили су домаћини, жене, дјеца, старци, највише Кленовчана. Троје их је само успјело спасити главу из те страхоте.

Када пукне први метак и пролије се прва крв, пукну и нити истине, добра и разума и проради зла крв. Сумња надјача истину и очи види само оно што виде, човјек се претвори у звјер или оно добро у њему тражи руку која ће му помоћи, било коју руку јер само она прва која до њега дође највише ће му помоћи.

Од тад па до данас, они који су били свједоци тога се питају „Зар постоји Бог? Да „Он“ постоји, не би дозволио у Божјем храму ово.“

Питали су се ђе је и краљева војска да их заштити, ђе је све оно у шта су вјеровали. А Краљева војска груписана по горњим и доњим крајевима Лике, није прва стигла до њих. Синови дати у Краљеву службу из овог средишњег дјела Лике били распоређену свуда, само не по Лици. Први су до њих стигли партизани. И домаћини, омладина која је могла узети пушку, кренуше за њима.

Миле је био стар да крене са њима, а Буде још нејак.

Нису ни оплакали родбину и пријатеље, кад пролети селом ко метак вијест:

– Бјежте, ето усташа!

Аугуст бјеше 1941. године. У исто вријеме кад и аугуст 1995. године.

Нису имали времена ни стоку повести и мислили су, навјероватније нису имали времена ни да размишљају, да ће се само зера склонити. Нису знали шта је војска, само су се бојали да их не ухвати и са њима поново у неку цркву. А на своја огњишта се вратише поново тек 1945. године. Они који не хтједоше ићи јер нису вјеровали да им комшије могу ишта наудити, па знају их још као дјецу, платише главом невјерицу одмах на почетку.

У том налету изгуби живот Стана и баба Бика, и још много њих. Стана водећи рачуна о сваком другом, општој добробити а не водећи рачуна о себи, крену са збјегом. Но, са њима пође и ћено, није се хтио одвојити од газда. А лајао много, уземирен овом поворком. Прихвати Стана ћену и врати се са њим да га завеже за кућни праг да не ода збјег. Ту су их затекле усташе и њихова рука и нож су били бржи од Станине хитрине.

Све до четрдесет пете, овај народ се није саставио, док се нису вратили на згаришта, они који су преживјели. Тад су запаљене све куће овог рукавца. И Милова нова кућа. Како је била зидана, изгорио је само кров а остали су и темељи и преградни зидови. У мањим скупинама или појединачно били су смјештани, размјештани, пребацивани по свим дјеловима Лике, од Врпила, Вребачких стаза, Средње Горе и ко зна гдје.

Деведесет пете године у колони пролазећи поново Вребачким стазама, Милка се сјећала сваког дјела, а ту није била ни пролазила још од другог свјетског рата када се није одвајала од Љубице и није је хтјела оставити иза себе. Овог задњег рата Љубица је за собом вукла своју болесну старију сестру и није се ни под коју цјену хтјела одвојити од ње.

Првог рата биле су више гладне него сите, босе него обувене и само су шчекивале вијести од Буде, само да знају је ли добро. Миле је умро 1943, а мала скупина се четрдесет пете вратила на спаљено огњиште. Ана, Буде, Милка и Љубица.

Буде је напунио 18 година и постао глава куће. Није хтио у Војводину, желио је обновити имање Ловрића. Тешке су биле те поратне године пуне неимаштине. Мајка већ у годинама, руке младе и невјеште а ту је и Љубица, већ цуретак од десет година. Од оне пуне куће прије рата гдје су долазили да надниче други, сад је ова мала скупина надничила по туђим њивама.

Није било тешко и лијено малој Љубици надничити, кренула је у школу и хтјела је да и она има све што друга дјеца имају. Мало по мало вриједне руке су направиле нову кућу поред старе коју су покрили и у горњем дјелу држали и слагали сијено, а доље стоку.

Буде је наслиједио ђедову способност трговања. Исто као и ђед му Милега могао је процјенити колико вага које грло, је ли добро или не ваља. Са временом и годинама одгојио је и увећао своје стадо, тако да је знао држати и по 20 крава и телади, 100 оваца, неколико коња, прасило се и по пет, шест крмача.

Домаћинска кућа је поново постала кућа Ловрића, захваљујући раду и међусобној увезаности и помагању брата и сестара.

XI

Послијератна обнова грабила је ужурбаним корацима и надомак Широке Куле градило се ново стамбено насеље и фабрика. А градиле су се и обављале куће у овом рукавцу. Иако прорјеђен колонизацијом и ратом, опет се чула дјечја граја, орале се њиве, косила сјена и све оживило. Само се није обновила црква у Кленовцу. Нико је није хтио обнављати.

Послијератну дјецу су кришом крстили, нису хтјели невоље са новом комунистичком власти. А очи повјереника су будно пратиле оће ли ко славити Славу, Божић и пријављивали народ. Могло се и на Голи оток због тога завршити као „непријатељски елемент“. Изабрали су лакшу и безболнију опцију.

Томе је припомогла и изградња насеља и творнице. Сва омладина и радно способни су се могли запослити и отићи на стан да живе. И сви су махом то учинили. Родитељи су остали на селу а дјецу отиснули на Лички Осик, ново изграђено стамбено насеље. Насеље се почело градити са почетка и завршило до краја педесетих година прошлог вјека. Неожењени момци су добијали станове одмах по запослењу, а ако се намјераво женити, могао је да бира себи стан какав му одговара.

Тих касних четрдесетих и цјелокупне педесете рукавац је био пун омладине и дјеце. Опет су засеоци међусобно ратовали каменањем и ругалицама, а главна забава омладине била су прела и зборови. Живо је било и код чувања блага, дјеца смишљала разне игре а ови одраслији се дошаптавали и руменили. Права сеоска идила.

Љубица је расла и стасавала у дјевојку. Завршила је само четри основне као већина сеоске дјеце. Тад нису могли да је школују даље, а није било ни воље за то код главнине остатка мале скупине. Поготово код Ане, у тим позним годинама замишљала је својој ћери живот на селу. На Љубичино тражење, рекла би јој „Шта ће ти школа, неће ти помоћи да чуваш краве и радиш женске послове“. Буде је био обузет стварањем домаћинства а за то је требало руку. Једино је Милка била за наставак Лубициног школовања. Она је за даљу школу прерасла, да већ није дјевојка за удају и она би вољела кренула са Љубицом. Схваћала је она и Буду, волио је радити али није могао сам. Још се није ни оженио желећи прије тога створити нешто.

Сестре су испоштовале братову вољу и ријеч.

Проводили су вријеме радећи, градећи, од прела до прела, као и већина омладине.

Милан је 1945. године смјештен у Дом за ратну сирочад у Загребу. У рату је погинула и његова сестра Милка, неустрашива партизанка која није пропуштала ни једну акцију да иде као болничарка. Двије приче круже о њеној погибији. Једна да су је ухватиле усташе и стрељале, а да је један Њемац био задивљен њеном љепотом и чврстином погледа. Питао ју је да ли хоће да је одведе у Њемачку, да би је оженио а она му пљунула у лице и рекла да неће, а онда ју је Хрват рафалом покосио. А друга да је погинула негдје изнад Коренице извлачећи рањеника са мјеста гдје ни један најхрабрији борац није хтио ићи по њега.

Милан је у Загребу завршио осмогодишњу и средњу школу, одслужио војску и хтио да настави школовање. Добио је одмах посао у Првомајској и дошао на одмор у Лику.

Долазио је он и на распуст и пратио развој овог цуретка која никад није дала на себе, а поготово њега није гледала док су друге цуре обигравале око „Загрепчанина“. Упратио је он и гдје чува благо, како игра на збору и све тражио да буде ближе ње, а она му измигољи.

Запазило је Љубичино око Милана, али није хтјела то да покаже. А није хтјела ни да буде „једна од његових дјевојака“. Па ту је још и тај Загреб. Колико он тамо може наћи себи равних, не зна она ни да ли би се умјела снаћи и ићи по том Загребу. И ти трамваји, шта ли је то?

Није хтјела њега да пита а није имао ко да јој објасни. Нико није видио то чудо. Алааа замишљала је како би то било да се уда и оде са њим у Загреб. Он оде на посао а она мора да купи нешто. Тамо нема ништа што мореш посијати и из њиве извадити већ се мора поћи у трговину. А наиђе тај трамвај а она не зна да је он. Има да обрука и себе и њега.

Разна размишљања и слике су се мотале по Љубичиној глави. Јес да има мио и искрен поглед, али тај трамвај, боље од њега побјећи.

То љето је Милан чврсто наумио да испита како ствари стоје, није мислио тако лако пустити ту цуру. Увукла му се под кожу и радо би је женио.

XII

Годинама сам слушала њихове приче, знала сваки детаљ, али о једном су шутили…

Кад би неко од родбине долазио код нас и отпочела прича о њиховој младости, прелима, момковању и цуровању омладине из рукавца, па споменули како је Никодин, Миланов стриц, скидао све свеце са небеса и грмио кад га питају како је изгубио парадни опанак и дошао бос кући, њих двоје би се згледали, а у очима би им се јавиле искре и на исти начин усне би им се крајичком подигле у тајни смјешак. Била сам ја свјесна тих њихових погледа којима су причали, разговарали и разумјели се и без изговорених ријечи. Тад сам била најсрећнија. Осјећала сам ту невидљиву паукову мрежу омотану око њих двоје, ту синергију склада енергија два потпуно компатибилна бића. И из ње упијала своју снагу, унутрашњи мир и слободу лета на крилима родитељске љубави.

Тек много касније сазнала сам истину о опанку. И сва та прича о опанку за мене има велико значење, мада се и сада смијуљим лагано на њу.

Милан је распусте проводио код стрица Никодина, одрастао је са Никодиновом дјецом кад није био у Дому и били су браћа и сестре у правом смислу, како тад, тако и читавог њиховог живота. Никодин му је био мјесто оца и осјећао је одговорност према њему. Брзо би плануо, а мека срца и велика поноса. Прави примјер „Јундића“ како је био шпиц намет Марићима.

То љето Милан је полако скидао обруч по обруч којима се омотала Љубица. Годинама се примјећивала његова наклоњеност и постало је свима јасно да за њега не постоји друга цура осим ње, а њој су биле препреке трамвај, Загреб и недовољно познавање њега. А и другарице јој се удадоше на Осик, шта им фали.

Сво вријеме је Милан проводио са њом док је чувала благо, на прелу су били једно уз друго и пита он њу да се уда за њега. Дуго је мучала, још увијек није знала шта би рекла. Фалило је нешто али није знала шта. Почео је он да прича како би дошао са стрицем по њу да је украде, већ је то наговјестио стрицу и он је дао свој благослов. Шта је Љубицу тад преломило да каже „Добро“, ко ће га знати. А то ваљда тако и буде, пред тако важан животни чин, прије и послије када кажу то „да“, обично се цуре до саме удаје премишљају и изналазе хиљаду „шта ако“, „можда није вријеме“ и све тако док пред матичарем не кажу „да“ и не почну заједно живјети. Тад на сва размишљања је ли се требало удати или није ставе тачку. То је то, повратка нема.

Договоре они суботу вече, да сачекају када падне мрак, она треба да се искраде из куће око 10, а он ће је са стрицем чекати у кући Милана Ловрића, прве куће до њене. Прво ће бити код стрица пар дана а послије ће ићи за Загреб.

Дође субота вече, крену Никодин са Миланом код Милана Ловрића не говорећи му повод. Око 10 се Милан покупи из куће и крену да сачека Љубицу. А Љубица не излази из куће. Пролази вријеме а ње нема. Узвртио се Никодин, нема их и све у себи броји „еее младости младости улазите више у кућу“.

Није могла Љубица, није била сигурна у себе. Или су јој трамвају звонили у ушима.

Кад се вратио Милан до стрица и саопштио му да од крађе неће бити ништа, овај само што није експлодирао. Љутито и бјесно је кренуо кући и у бјесу изгубио опанак. Није Никодин хтио да се зна за ту „бруку“. Да се прича да није хтјела цура у његову кућу.

Тражио је од Милана да о томе никоме не прича.

А Милану је било свеједо да ли се прича или не. Њему је било стало до Љубице а не села.

Њих двоје су одмах сутрадан нашли разумјевање једно за друго. Није прошло ни мјесец дана, двије су ствари биле пресудне за разбијање магле оних питања “ шта ако“ и „можда“.

Један разговор код оваца између њих двоје, искрен и отворен о свим бојазнима и тад његове ријечи “ Љубице, мени не треба мираз, колико имаш школе ни кога имаш иза себе. Ти немаш оца, мајка ти је у годинама. Ја немам ни оца ни мајке. Нас двоје имамо само једно друго и мени требаш ти. Заједно ћемо све постићи.“

А други је био савјет Милке Одановић, коју је она много поштовала и уважавала. Рекла јој је док су купиле шљиве у огради. „Ништа се не размишљај. Милан је добар и пашете једно уз друго.“

Милан је напустио Загреб и посао у Првомајској. Добио је посао у фабрици на Личком Осику и одмах стан. Другог фебруара је узео кључеве од стана, а петог фебруара је оженио Љубицу и довео је у тај стан.

XIII

Личку везаност за огњиште гдје су рођени, родитеље, браћу и сестре тешко је објаснити. Ми Личани њу интуитивно осјећамо и она нама управља, и кад смо свјесни тога и кад нисмо. Чак и кад се побјегне од ње, она сустигне Личанина, кад тад, а најчешће у истим опанцима и тад пјевамо грлено о њој, увезани енергијом личког поднебља.

Пјевају и други народи о свом завичају, а овај наш пјев је пун елегије, топлине, мириса, емотивности ушушкане у сирову простодушност.

И те трамваје би Љубица лако савладала, природни животни борац би се ухватио у коштац са свим, да је било лако одвојити се од својих. Стара мајка а брат… за њега је увијек срце куцало на посебан начин. Брат и сестре су се увијек држали заједно, то их је одржало, та њихова љубав и међусобна везаност.

Кућа Ловрића је добила и новог члана, снају Марију која се у ову заједницу уклопила као да је расла са њима. А и јесте на неки начин. Буде је оженио прву комшиницу, кућа до куће, исто презиме Ловрића а друго племе.

Трчала је Љубица кад се купило сијено, садили и вадили кромпири, кад је год било потребно. Увече, након завршетка посла, Буде је одређивао шта ће се радити сутра или наредних дана, а Љубица је слушала и примала к знању и ето и ње сутра да ради заједно са њима. Никад Милан није имао ништа против тога. Вриједна домаћица је све стизала. Опремала мужа уредног на посао, ручак га је чекао тачно у 3 и 15 на столу, ни врео ни хладан, све затегнуто и на свом мјесту у кући, опрано, чисто и мирсно. Тачно је 15 минута требало Милану да стигне пјешке од фабрике до куће и купи новине, које би са ужитком читао послије ручка, одморио уз њих и онда прошетао до куглане и Буфета, гдје су се окупљали мушкарци на куглању или играли Марјаша. А Љубица би заједно са женама послије подне сјела на клупу испред зграде са иглама у рукама, плела, везла, размјењивала мустре и рецепте.

Није хтио Милан да она ради у фабрици, милије му је било да га дочека топла кућа, ручак и насмијана жена. Није то било вриједно никаквих додатних пара. Жељела је Љубица да ради у фабрици као и друге жене које су се успут дошколовале, постале чиновнице, технички цртачи. Но поштовала је Миланову жељу, на исти начин на који је он уважавао њену везаност за кућу Ловрића. Свако од њих двоје је имао свој ритам којег су разумјели и удовољавали му, а и онај заједнички, мене и њих, око чега су се свијали и за мене живјели.

Ми дјеца, одрастали смо безбрижно. Код свакога у нас био је скоро исти намјештај, растао од креденца преко лакованих витрина до регала и кауча у златножутој, боји старог злата нијанси са утканим цвјетним дезеном. Водили су нас на село кад су се радили већи радови, примали у себе енергију села и новог насеља. Камењање и ругалице, прасице и трулу кобилу, прела и чување говеда смо замјенили ластикама, лоптама, жмуром, каубојима и индијанцима, школом и Диском.

То је био ритам живота Личког Осика, оног којег ми памтимо. Једном ногом везан за градски живот у насељу, а другом за селом и онима ко је остао на селу.

А Ана, дошавши први пут у стан до ћери, разгледала је све помно око себе, да види је ли јој ћер домаћица каква треба да буде и рекла јој:

– Имаш воду, електрику, двије руке и двије ноге. Не дозволи да ти кућа буде неуредна. И поштуј мужа.

То је био савјет и тога се Љубица држала.

Знала је све Миланове мане због којих их га је само она смјела ружити, нико више. Чак ни ја.

За то није ни било потребе јер сам га обожавала. Никад ме није ударио, наружио а гледала сам му увијек у очи, шта ће оне рећи. И данас ми у ушима и свјести звоне и воде ме његове ријечи које сматрам највећим насљеђем које ми је он оставио и уткао у мене:

– Човјек кроз живот лети са два крила, једно је знање, оно што имаш у глави, а друго је душа и оно што носиш у њој. Никад немој трчати за материјалним, оно је од данас до сутра. Кућу и паре можеш имати и изгубити. А никад не можеш изгубити знање и душу. Једино те то чини човјеком. Ако то изгубиш, изгубићеш и дио своје људскости. Тад ти неће помоћи ни куће ни имања, паре.

XIV

Данас, у дијелу Лике, од Кленовца до Кузмоваче не вије се дим ни са једног огњишта, нико пртине не прти, нема дјечје граје ни узораних њива на Куљском пољу. Шљивари су се претворили у трње, зарасли су путеви, кућна згаришта обавијене живицом, све им се теже може прићи. Бајка о Трноружици се одвија пред нашим очима. Да ли ће проћи 100 година па доћи витез који ће пробудити Трноружицу – успавану душу овог рукавца?

Чекајући витеза, понеки путник намјерник кога зов завичаја привуче, и то све рјеђе и рјеђе, љети на обдан прошета путем сликајући и ослушкујући какав звук.

Олуја је помела и оно мало сељана које преоста након колонизације, убанизације и мириса нових ратних дешавања. Ни овај пут нису сви пошли, остао је Милан Косановић из Кленовца, момак неожењен у годинама вјерујући да му нико неће ништа јер никад ни мрава није згазио а камоли шта друго нечасно урадио. А то никоме на челу не пише, већ се огледа у души. За закон метка и ножа, еуфорије и узавреле зле крви то огледало се разбило са првим испаљеним метком и проливеном крви. Вјера и нада су у Србина јаче од истине и чињеница, зато га воде путем опстанка или пропасти. Милана његова вјера није одвела у опстанак.

Буде је умро пред сами рат неостварен као отац и без свог нараштаја. Да ли му је било тешко у души не знам, никада то није показивао. Није ни имао времена показати јер никад није престајао радити и стварати. У своју везаност за сестре и своје, укључио је и мене. Његова узданица и нада. Као и Милкина, која је остала уз брата не удавши се. Просили су њу „угледни момци“ а она их је однијала, није наишао неко ко би је схватио. Није се задовољавала да се само уда, тражила је од удаје више. Мислим да је добар утицај на Милкин избор имала и улога коју је себи одредила, улога чувра ове мале скупине. Она је одњеговала мајку до смрти, сви су прискалали у помоћ, али ни приближно као она.

Сушта супротност од брата који је трчао за материјалим и стварањем носећи мушку одговорност кућног нумера Ловрића, Милки материјално ништа није значило. Женски дио Ловрића је прешао на вишу димензију, димезију духовног над материјалним.

Она и зет су се посебно поштовали и уважавали, више би се рекло да су њих двоје брат и сестра него она и Буде.

Кад је оболила Милан је први рекао Љубици: „Доведимо је нама овдје, не може горе бити сама“. Читав рат је провела са њима, заједно су кренули и у Олуји, не одвајајући се једни од других. Прије рата док је још радио, а она била код њих, чекао га је ручак као и обично, а његове прве ријечи, прије него је кренуо да једе су биле „Је ли Милка јела?“, ако случајно није била са њима за столом. Кад је умрла у избјеглиштву, Милан је прву уштеђевину од „хрватске пензије“ одвојио да њој направи споменик.

То су знакови и показивање међусобног поштовања и уважавања.

Обично су се шалили на Љубичин рачун. Некад се Љубица љутне због тога, а њих двоје у смјех. А та шала код Личана је специфична, оном на чији се рачун шали, истакну се мане или врлине. А ово двоје, зет и сестра су шалом истицали само врлине.

Једном тако окупила се родбина и пријатељи код Милана и Љубице да славе Нову Годину. Удруженим снагама зет и свастика се нашалише на Љубичин рачун. Простреља их Љубица погледом, али мучи. Попи Љубица чашу вина више него обично и ухвати је вино, први и задњи пут у животу. Примјетили то зет и свастика и пођоше да се нашале а она их прекиде лупнувши чашом од сто и гласно рече:

– Доста вас двоје. Ја сам газда у кући!

Наста смијех али Милан не оповрже ту тврдњу. И била је газда, стуб куће који је кућу водио у правом смјеру. Касније и често Милан ми је препричавао ту сцену, шалио се како ми се мајка напила и смијао се, а видјела сам понос у његовим очима кад је то причао и смијао се томе.

XV

Од Милове породице данас је жива само Љубица, и само је преко ње настављена лоза Ловрића. Најмлађем дјетету, чијем се рођењу ни родитељи нису обрадовали, а једином рођеном у новој кући коју је Миле сам правио, било је предодређено да му сва земља припадне.

Буде на челу и уз сталну помоћ ове мале скупине, стварајући и радећи између два рата, направио је и дограђивао кућу и окућнице, прибавио механизацију и одржавао око 25 јутара земље и шуме Мила Ловрића, а на банци му је био позамашан рачун. Сама окућница и то у једном комаду простире се на око 5 јутара, а остатак у Куљском пољу на више мјеста, оградама Ловрића, Јагодњем, Чатрњи, Барама, долу Јоветића,…

Кад је видио да неће имати својих потомака, провео ме је кроз сво имање и онда са мном сјео испод трешње, посађеној у години мог рођења и рекао:

– Е ово што смо обишли једног дана ће бити твоје. Теби припада.

Дјечја главица није тад схваћала суштину тих рјечи, али их је упамтила. Трчала је за књигом, науком, ластикама, путовањима, неким другим животом. Замишљала је као и сва друга дјеца да ће пропутовати свјетом, упијати нове мирисе, ширити своје видике, бити докторица, учитељица… О свему је другом размишљала и маштала, само не о земљи.

Нису ни Милка и Љубица размишљале о њој. Као код свих Личана, земља је припадала браћи и сестре су се махом на оставинским расправама или прије њих одрицале земље у њихову корист. Како је сва земља била на Милу јер су Милегини синови своју диобу грунтовно рјешили још послије Првог свјетског рата и повратка из Америке, мала скупина је наставила послије другог свјетског рата да обрађује и одржава очевину, подразумјевајући да је она Будина. А његова воља је била да земљу наслиједим ја.

Тешко болестан и смјештен у болницу, звао је сестре да им каже:

– Узмите земљу. Чувајте је за Миру.

Тако је и било. На оставинској расправи сестре су узеле земљу а Марији је припао банковни рачун. Наставиле су је обрађивати и чувати, чак и рату. Нису шљиве биле непобране, траве непокошене, њиве неузоране, све до Олује која је све то пресјекла.

У избјеглиштву је Љубица кренула поново да надничи по задружним њивама да би се прехранили и имали динар. Љутио се Милан што то ради, а она је хтјела њему омогућити кутију цигара, комад боље сланине коју је волио појести и да може са људима попити које пиво у кафани. Није жељела да му ишта недостаје. Он је већ побољевао, губио снагу и главна препирка им је била око тог надничења, јер није желио да Љубица то ради а није могао то сам обезбједити. Од мене су то сакривали. Кад сам их год назвала, причали су им бајке, да имају, да им је добро, само су жалили за Ликом а ја им то не могу вратити. Нису хтјели код мене доћи, да не ремете мој мир. Иронија, мој мир сазнавши за то је нарушен грижњом савјести што их нисам присилно довела себи.

Првих поратних година Милан није могао а послије није хтио да узме домовницу која му је била неопходна да би примао зарађену пензију. Није могао узети „усташко“ држављанство, оних који су му на његове очи заклале мајку, убили оца, стрељали сестру, због којих је напустио свој дом. Сви су редом већ примали пензије, само он то није могао преломити у себи. А онда се Љубица разболи на задружној њиви, ноге јој отекоше од црвеног вјетра.

Преломи Милан свој понос и зарече се: „Она више неће ногом крочити на задружну њиву!“.

Сакупи папире, оде и предаде их у Лику. Срце је тад попустило, али његова Љубица није више никад крочила на задружну њиву. У фебруару 1999. је добио први мождани удар, а у марту стигла прва пензија.

Моја дјеца су пресликана копија бабе и ђеда и физички и карактерно. Ћерка Љубице, а син Милана. А ја, ја сам мјешавина свих мојих предака.

Сви смо ми вођени неком невидљивом руком и свако има своју улогу у историјском точку, а која је намјењена мени и мојој дјеци, тек ће се видјети. До тада…

наставиће се… неком другом приликом

Мирјана Марић Давидовић

( посвећено свакој капи моје крви, оне од које сам створена и коме сам је пренијела…)