ОЛУЈА КОЈА НАС ЈЕ ПРОМЕНИЛА
Ђурђица Драгаш
ОЛУЈА КОЈА НАС ЈЕ ПРОМЕНИЛА
Експлозија ме буди из сна, оног најслађег, пред свитање. Убрзо се чује још једна, друга, трећа, а онда затишје… Устајемо, у полумраку се облачимо. Струје нема одавно. Тако је сваког лета пошто једини извор, хидроелектрана Обровац, нема довољно воде. Мама укључује радио на батерије, покушава да пронађе неку станицу. Чини се да ради узалудан посао јер је скала „мртва“, али изненада чујемо познати глас. Са таласа Радио Загреба баш нама, онима које од јутрос његови војници засипају гранатама, обраћа се хрватски председник. Гледамо се у чуду, некако споро нам до мозга допиру његове речи – „хрватска војска стиже, немојте да се плашите, не морате да бежите, ако не будете пружали отпор бићете безбедни…“ Мама кроз зубе псује, гаси радио, али у очима јој видим страх. Вероватно и она исто види у мојима. Збуњене смо. Било је много оваквих дана, гранатирања, окршаја, али не и оваквих порука. Не коментаришемо ништа, али види се да од истог страхујемо. Поново се из даљине чују експлозије. Док нам у ушима оџвањају надмене, злослутне речи с радија, мама пакује у торбу најосновније ствари, документа и фотографије које смо поново скупили за ове четири године избеглиштва. Каже, морамо у склониште, тј.комшијски подрум. Ја се буним, убеђујем је да је боље да останемо у кући па шта буде. По ко зна који пут пролазимо исту агонију мог тврдоглавог мудровања и њене нервозе. Млађа сестра нас гледа уплашено. Она је већ спремна за склониште и само чека крај наше расправе. Гунђам, али пристајем и после пар минута улазимо у подрум. У полумраку видим само очи уплашених и нервозних жена, дечје играчке и прекрштене руке стараца који, са неким необичним миром, по ко зна који пут чекају џелате . Чују се само дечји гласови. Они се играју, гурају, смеју, не обазирући се на несрећу која нам се прикрада као звер. Шаљем мами љутит поглед. Јасно је и њој и мени да овај подрум не пружа баш много сигурности, али ето…сви из комшилука су ту па остајемо и ми. Дан се споро и тромо вуче. Повремено се чују експлозије, не знамо шта се дешава и само по правцу из којег долази тај звук претпостављамо где се воде борбе. Неко је скувао кафу, деца гњаве пса који је безглаво утрчао у склониште после једне експлозије, жене покушавају да их смире…Нервоза и тескоба која влада међу нама, заточеницима овог полумрака, могла би да се сече ножем. Како се ближи мрак, а експлозије постају све учесталије и гласније, страх избија из сваког нашег покрета, уздаха, погледа. У једном тренутку испред подрума се зауставља аутомобил. Човек у униформи изговара реченице које ћу памтити док сам жива – „Наређена је евакуација. Сви треба да крену ка Босни. Немојте да паничите, то је само привремено…“
Ошамућени и престрављени журимо свако својој кући. Онај пас збуњено маше репом гледајући за децом коју мајке готово хистерично вуку за руке. Остаје сам испред подрума и почиње да лаје. Чујем га док улазимо у кућу и у мраку покушавамо да смиримо срце и мисли и спакујемо наш живот у две-три торбе. Не иде нам баш-неспретно се вртимо у круг и вичемо једна на другу. Свака има своју идеју о томе шта би требало да се нађе у тим торбама. Ја сам чврсто решила да ту буду моје нове фармерке за које сам се цењкала на Зеленом венцу у Београду. Тражим их грозничаво по кући као да ми живот од тога зависи. Тражим и индекс Факултета политичких наука, моју слабашну наду да ћу једног дана живети, бити новинар, заборавити ову ноћ.
Пакујемо, саплићемо се, размишљамо шта да радимо. Ауто је испред куће, имамо и приколицу, али ниједна од нас три не зна да вози. Тата није ту. Свака помисао на њега повећава наш страх и по неком прећутном договору, не помињемо га. Не помињемо ни бабу и деду, ујака, рођаке јер знамо да ће нас страх блокирати, да ће сузе кренути као бујица јер у овом тренутку не знамо да ли су живи, где су, како ћемо пронаћи једни друге. У општем метежу, неко од комшија пристаје да вози наш ауто, а приколица је ускоро пуна…људи, торба, страха…Крећемо у ноћ. На путу је већ много аутомобила, трактора, камиона. Неко иде и пешке.
У некој необичој тишини, свако покушава да се домогне шуме, да побегне с овог поља, одмакне што даље од експлозија граната које повремемо разбијају мрак. Идемо и ми, али преспоро. Страхујем да је ауто превише оптерећен, да неће издржати. Слутња се остварује. После свега неколико километара пуца гума, а возач и људи из приколице узимају своје торбе и беже. Остајемо саме у мраку, на сред поља, нас три, две торбе и рањени ауто. Узалудно покушавамо да нађемо помоћ. Нико неће да стане и да нам макар покаже како да променимо гуму. Проклињем немоћ и људе који се не обазиру и себично грабе напред кроз ноћ. Плачемо све три, али некако без суза, у себи…Схватамо да морамо да одустанемо од аута и успевамо некако да се укрцамо у један мали камион.
У приколици је већ много људи, загушљиво је и клаустрофобично, али ћутимо, срећни што се крећемо, што смо успели да ухватимо ову сламку спаса. Размишљам о ауту које смо закључали и оставили на оном путу. Док преврћем по рукама кључеве питам се што смо их уопште понеле. Коме требају кључеви кад нема аута?! Почињем да плачем док мислим о тами у којој смо га оставиле. Тај стари ауто ођедном постаје симбол живота који смо заувек изгубили, нормалности која је остала иза нас, у мраку овог страшног тренутка. Док кришом бришем сузе, пред очима ми се једна за другом смењују слике, фрагменти мог, две деценије дугог живота. Ни у најлуђим и најстрашнијим сновима нисам могла да предвидим овај дан, овај несрећни камион, ове сузе у којима се гушим. Колона се споро креће, чују се гласови, мотори возила која једва савладавају узбрдице и лош макадам. Слушам и тонем у некакав страшан, од суза мемљив полусан….
Пред јутро стижемо до границе с Босном. Извлачим се из неподношљиво загушљиве приколице. На тренутак затварам очи и уживам у свежем ваздуху који мирише на јутро и лето.
Провлачим се кроз лавиринт возила, коњских запрега, уснулих људи на приколицама.
Стао је читав овај несрећни конвој. Стојимо и чекамо дан, неку информацију, наредбу. Прва
Страх и неизвесност на путу без повратка
јутарња светлост открива ми полако размере трагедије коју управо доживљавамо. Непрегледна колона из које извиру људи, избезумљених и уморних лица. Зној маскирних униформи меша се са страхом у женским очима, дечјим сузама и обамрлим старачким рукама. Сви бију своје битке. Сви траже некога, жене се грозничаво распитују за мужеве, браћу, синове који су остали негде иза колоне, старци плачу за „благом“ (тако је наш народ називао овце, краве, коње..) које нису стигли ни да пусте из штала и торова, деца се више не играју већ преплашено вире из претрпаних тракторских приколица. Необријани мушкарци у униформама, с пушкама у рукама, бесциљно лутају кроз гомилу која их запиткује и тражи од њих немогуће – да им кажу шта даље, куда…
Окрећем се од ускомешане масе, гледам пољану преко које се још увек разлива јутарња роса. Из оближњег шумарка чују се птице, а кроз измаглицу назиру врхови стабала. Дивно летње јутро наговештава још лепши дан. Размишљам како је природа потпуно неосетљива на нашу људску муку. Како другачије разумети лепоту и мир који постоје паралелно са овом нашом несрећом. Гледам дан који се буди и опраштам се. Знам да је ово тај тренутак и да нема назад. Опраштам се са добро познатим мирисима земље, камена, покошене траве. Опраштам се од зрикаваца и летњих сутона на селу код бабе и деде. Опраштам се од дединих лепих коња са звездама на челу. Оживљавам и истовремено бришем слике града у којем сам живела, лица школских другова, првих излазака, фризура са смешним шишкама, скривених погледа и првих љубави. Цео један живот ми се одиграва пред очима и знам да после овог тренутка ништа више неће бити исто. Ја нећу бити иста!!!
Као из неког тешког сна буди ме мамино дозивање. Чула је да су баба и деда ту негде, у маси. Зове ме да их заједно потражимо.
Затварам очи, још једном снажно удишем
ваздух мог завичаја и чврсто стегнутог срца окрећем му леђа. Колона нас чека, дугачка, несрећна и непрегледна, а времена за сузе више нема….
Овај трагични дан живи у мени већ двадесет пет година. Колико год била јака, а била сам, поклекнем једном годишње. 4.августа може да се тугује, може да се сећа, колико год било тешко. Дозвољене су сузе, за драгим људима, за мирисима, бојама, животом, за Крајином. Опростићу их сама себи, одболоваћу у миру и тишини, без мржње и беса. Разумем и оне који се радују, али знам, сигурна сам, да и они негде, у дубини своје душе, знају да су сузе превише слане да би из њих изникла срећа.
