Печалбари из Дивосела, Читлука и Орница

Миле Рајчевић, проф.        

                 Печалбари  из  Дивосела, Читлука и Орница

Крајем двадесетих и тридесетих година 20.вијека  већи број Дивосељана, Читлучана и Орничана кренуо је у печалбу[1]  „трбухом  за  крухом“  у Америку, Канаду, Француску, Белгију и друге „обећане земље“ са добром зарадом. Породице су продавале најбоље  комаде земље и стоке за шифкарту, одлазећи у руднике и шуме  Канаде и Америке, остављајући жене и дјецу у „старом  крају“. Одлазили су у печалбу  пуни снаге и вјере у  бољи живот , у најљепшим годинама  живота, сматрајући да ће тамо наћи  „обећану земљу“, да ће се дочепати  „обећане зараде“. Из Дивосела, Читлука и Орница пред сам 2.свјетски рат било је 79 економских емиграната, који су због сиромаштва напустили своја огњишта давно прије рата и пошли у далеки свијет тражећи бољи живот, јер га нису могли наћи у својој земљи. Своје тешко зрађене доларе  слали су својим породицама у „стари крај“. Убрзо, по њиховом одласку  почеле  су ницати нове  зидане куће са пратећим објектима, куповала се земља, школовала се дјеца  у средњим, вишим и високим школама, породице  су почеле  боље живјети. Многи  од њих остали су за сва времена у овим далеким земљама, створили су своје породице, асимилирали се и адапттирали у „туђем свијету“, али  никада нису „прекидали нит“ која их је повезивала  са „старим крајем“, завичајем…

„Највећи број економских емиграната из Дивосела између Првог и Другог свјетског рата налазио се у Сјеверној Америци (САД) и Канади. Ми, тадашња  дјеца, памтимо их посебно.Вративши се из свијета, носили су грађанска одијела, за нас сеоску дјецу необична и нимало лијепа. Једни су имали шешир и везали кравату, а други фармерке и чизме.

Говорили су неправилним енглеским језиком. Готово сваки је имао џепни сат, а  у  устима бар један златни зуб.“ [2]

Генерације рођене  у иностранству и послије више година настојали су очувати  свој матерњи  језик, традицију, културу, обичаје…

Многи  од њих су се вратили послије 2.свјетског рата „израубани“ и оронули од тешког рада у мајнама[3]  и канадским  шумама. У старом крају, Дивоселу, Читлуку и Орницама неки су пронашли  понекога  преживјелог од своје породице, прживјеле послије  погрома  усташке власти над  српским народом и етничког чишћења  ових  села у времену од 1941 – 1945.године.

Повратници у стари крај на диванама и сијелима износили су „своје богато  искуство  као људи који су били у свијету“, искуство из рудника (мајни), сјече шума, гдје нису данима видјели ни сунца ни мјесеца, рада на фармама, „ђумпања“ на возовима, коцкарницама, јавним кућама… Својим причама плијенили су пажњу својих комшија, а многи се од тих „бисера“ у

нашем народу и данас препричавају  и  преносе с кољена на кољено. Њихове животне исповијести са стотињак „научених“ ријечи енглеског језика у „сопственој верзији“ биле су бестселери. Они који су се враћали  били су пуни прича из далеког свијета о црнцима, авантурама са црнкињама, гаучосима, фармерима,чајманима, каубојима,  јавним кућама…  Незаборавне у народу ових села остале су приче повратника Илије Вујновића-Иге, „нашег чојека“ који је „успјешно и врло интелигентно баратао доларима и чековима америчких банака“, због чега је често долазио у сукоб са законом, Ђуре Вујновића-Ђурице, Петра Обрадовића (Пеке Аничина), Стевана Бјеговића-Стевеље, Бјеговић Јанка-Црње, Станић Марка-Ђеђана, Поткоњак  Богдана, (Боже Пајошова), Миле Рајчевића-Чокића, Стевана Јерковића, (Стевића ковача), Вујновић Дмитра-Дмитуља из Дивосела, Ђуре Крајновића-Американца, Јована Крајновића-Јоце, Ђуре Рајчевића, Бошкеричина из Читлука и многих других. Међу повратницима било је и таквих „срећника“ који су налазили више дјеце код куће, него их је било када су одлазили у далеки свијет.

Крајновић Ђуро, Дањин, (Ђуро Американац) из Читлука „шест пута је ишао преко  „локве“ у Америку и враћао се у Читлук. На питање зашто је шест пута ишао „преко локве“ и враћао се поново у свој Читлук, одgоварао је да је цијелог живота у својој души „носио Вијенац и Каменицу“ у Читлуку (умро је у прољеће 1993. године у дубокој старости). Многи  су тамо остали заувијек, многи од њих нашли су се на Солунском фронту као добровољци, понеки су се вратили послије 2.свјетског рата, оронули и израубани, болесни,  да умру у своме завичају.

Инспирисан  причама повратника и причама породица печалбара, пјесник Јован М. Богић је написао носталгичну пјесму посвећену свима онима који су печалбарили  у  мајнама и шумама Америке, Канаде, Аустралије…

  Писмо

Пишем писмо,

шаљем пјесму, – голубицу

у широки свијет.

Поздрављени будите пријатељи моји:

Нино у Торонту,

Дане у Београду,

Стеван у Сиднеју

И сви други.

Што да вам пишем како је код нас у Лици?

–          Зима, фебруар, оштра бура.

Живот упорно даље гура.

–          Добро је кад није боље.

Здравље тако, тако.

Људи болују од гастритиса

(ријетко ко од сифилиса)

А ја као и увијек пишем стихове,

Боже драги, благо ли ми је.

Сад је вече,

Сам сам у соби.

Пећ наложена буковим цјепаницама букти.

Игра се варницама.

Мислим, добро би било,

да из ове кухињице, – јазбинице,

пошаљем поштену људску ријеч

у сињи свијет,

пријатељима,

који одоше трбухом за крухом.

Па сјетите се некад мене,

Овог камењара, Лике,

Старице мајке своје,

Дјетињства раног слике.

Приводим писмо крају,

Палим цигарету.

У машти, колутова дима,

Видим пријатеље расуте по свијету.

Јован Богић

Један број мјештана ових села, који је преживио покољ и погром  усташке власти у Дивоселу  5.августа 1941.године, изгубљени у времену и простору,  одлучио је  да се прикључи  емиграцији  и  напусти своју  земљу да би спасили живу главу и своје породице из ратног пакла, етничког чишћења  и геноцида, којег је проводила  НДХ  на овим просторима. Многима  од њих  послијератна  власт  није  дозвољавала  да  се врате у завичај, или да посјете  родну  груду, сматрајући их издајницима.

Послије  2.свјетског рата из ових села у печалбу је отишло  двадесетак  мјештана, углавном  у  Њемачку, Француску, Швајцарску, Шведску…

Јован Богић, проф. и пјесник, емотивно дирнут тугом растанка са породицама, написао је елегичну пјесму:[4] Печалба рођака Миле, пригодну  одласку  наших земљака у печалбу  и пита се: “Куда?  Питај бога!“.

Највећа  миграција и исељавање мјештана ових села догодила  се током и послије грађанског рата и етничког чишћења  у Хрватској деведесетих година 20.вијека. Преко  40  породица  млађих људи из Дивосела, Читлука и  Орница отишло  је  у иностранство послије грађанског рата у Хрватској: Аустралију, Америку, Канаду, Јужноафричку  Републику, Чиле, Финску, Норвешку, Шведску…Највише  их је отишло у Аустралију, Америку и  Канаду. На ратом опустјела и уништена огњишта и црна згаришта Дивосела, Читлука и Орница није било повратка. Фрањо Туђман, предсједник Републике Хрватске послао је јасну поруку српском народу који је живио у Хрватској, а српски народ  ју је добро разумио:

„Хрватска је ријешила српско питање у Хрватској. Прихватили смо повратак неких Срба у Хрватску, како бисмо спријечили нападе на Хрватску и приговоре да је Хрватска наставак НДХ и да не жели ниједног Србина. Ријешили смо српско питање и више неће бити 12% Срба и 6% Југословена као што је било. И њих 3% више неће угрозити хрватску државу“.[5]

Сви  расељени  имају исту  судбину: губитак идентитета и свих других националних обиљежја  (језика, нације, религије, историје,  културе,  традиције…). Њихова  судбина свела се на затирање  трагова  њиховог националног  постојања. Прва  генерација  рођена у иностранству, потпуно се асимилирала у нову средину и полако  „прекида везу са завичајем“. Сјећају се они Шантићевих стихова:

„Остајте овдје, сунце туђег неба,

неће вас гријат` к`о што ово грије…

носећи у својој души патриотски понос и носталгију за својом отаџбином, својим завичајем, својим рођацима и својим народом.

Према народном вјеровању  у нашим селима,  преносило се са кољена на кољено, да је судбина сила која одређује и креира живот сваког појединца, и од које се не може умаћи.Тако је  „зла  судбина“  учинила  да наша села опусте, да села остану пуста, без народа, да толики  народ страда, да се наши људи раселе по готово  свим  континентима земаљске кугле.  Да  ли  је  то предодређено  судбином ?…

Данас, када дођеш у ова села, имаш осјећај да си дошао у простор у коме је вријеме већ одавно стало.

ФУСНОТЕ:
[1] Печалба – обично привремен, сезонски рад изван мјеста боравка. Печалбар – радник који иде у печалбу у свијет ,надничар, тежак, „гастарбајтер“.
[2] Дане Рајчевић: Монографија Дивосела 1527 – 1945 Госпић 1990.стр.28.
[3] Мајна – енг. рудник, рудокоп, мајдан.
[4] Елегија (од грчке ријечи elegos, што значи тужбалица) је лирска пјесма у којој се исказују сетна и тужна расположења: чежња, сета, туга, жалост, бол, јадиковање за нечим. Пјесма је посвећена Милану Почучи, Јелином, некадашњем мљекару у Дивоселу, пригодом његовог одласка  у  печалбу у Њемачку.

[5] Фрањо Туђман, предсједник Републике Хрватске на отварању ратне школе  „Бан Јосип Јелачић“ у Загребу 15.децембра 1998.године.