Проклетство бојовника Душка

Ђорђе Пражић

ПРОКЛЕТСТВО БОЈОВНИКА ДУШКА

Душко Кнежевић је рођен у Карловцу. Након развода родитеља у четвртој години са мајком се вратио у Госпић. Његова мајка Душанка Вранеш је бринула о њему и настојала му пружити сву родитељску љубав. Душко није био срећно дијете и притискали су га многи комплекси. Проблем је покушао „рјешити“ одласком у војну школу. Тешко да би се нормално уписао у војну школу да није било тетке Маше Ерцеговић, која је радила у Одсјеку народне одбране у Госпићу. Душко одлази у Сплит гдје 1984. завршава Морнаричку средњетехничку војну школу. По завршетку школе распоређен је на торпедни чамац у Флоти Југославенске ратне морнарице која је базирала у ратној луци Лора у Сплиту. Традиционална морнаричка тегет и бијела униформа нису

успјеле потиснути комплексе (прије свега изгледа) несрећног Душка. Дужности на ратним бродовима изискивали су значајне психо-физичке напоре и одрицања, на које Душко није био спреман. По ратној луци Лора је шетао мрзовољан и неуредан, вјечито незадовољан статусом и животом. Преко својих рођака, ћерки тетке Маше М.М. и Ј.Б. успио се повезати са неким војним докторима, који су му по потреби обезбеђивали боловање.  Када би његов брод требао испловити на задатак, он би се пар сати прије испловљења појавио са здраственом књижицом и намјенским боловањем. Командат брода би бијеснио, посада би гунђала а Душко би мирно након испловљења брода сјео у своју „шкоду“ и отишао за Госпић, гдје би по биртијама и кафићима љечио животне комплексе. Један од најбољих другова му је био симпатични момак црне пути, унук од гостионичара Биције, кога су у Госпићу мало подругљиво звали Тоби (Кунта Кинте) по главном лику из ТВ серије „Корјени“ . Оба су имали сличан проблем са идентитетом, па су вјероватно заједно налазили рјечи утјехе.

Да би се Душка рјешили из оперативне јединице послали су га у прекоманду у Краљевицу, гдје се градио нови ратни брод ракетна фрегата. Ту упознаје будућу супругу Жељку, која је била екстремних хрватских националистичких схватања. Супруга не жели да напусти завичај  па Душко успјева измолити прекоманду за Пулу 1988. године. Почиње радити у обалској артиљеријској батерији на Музилу, која је била у саставу 199. обалске артиљеријске групе са обалском артиљеријском батеријом и командом у касарни „Светице“ покрај села Шишан. Још једна обалска батерија из састава те групе налазила се на Барбариги.

Дезертер из ЈНА постаје херој Туђманове солдатеске

Вјероватно под утицајем антисрпске расположене супруге а можда и због подршке мајке

Душанке, 16.08.1991. дезертира из ЈНА и облачи униформу паравојног састава Збора народне гарде Хрватске, гдје постаје дочасник (подофицир) 119. бригаде  ЗНГ. Међу припадницима те  пулске бригаде Душко се истицао са мржњом према припадницима ЈНА и српском народу. Да би хрватски заповједник 119. бригаде испитао његову лојалност, након три дана од дезертерства упутио га је да обучен у униформи ЈНА, подмукло нападне своје бивше другове у обалској артиљеријској батерији на Барбариги код Пуле. Хрватска штампа је објавила да је он заробио два тенка, два камиона, топ и 200 граната за тенк. Ти подаци нису истинити, јер у Пули и околини Морнарица (ЈНА) није имала тенкова. Радило се о једном случају предислокације топова 130 мм тешких осам тона са Барбариге. Код села Перој покварила су се два камиона КРАЗ за вучу топова. Командант тадашњег 8. војнопоморског сектора је наредио да се та два топа гурну у море. Касније је Морнарица извукла из мора та два топа. У сваком случају тај „подвиг“ је приписан Кнежевићу,  чиме је подигнут бојовнички углед дезертера Душка. Занимљив је податак да је у одбрани јединице ЈНА на Барбариги од Душкових бојовника, учествовао часни подофицир ЈНА И.С. Хрват из околине Сиња (комшија од Мирка Норца). Значи Србин Душко је погазио своју заклетву а Хрват И.С није, већ је достојанствено до краја свог живота обављао старешинску дужност. Подофицир И.С. је видио Душка како се мота око војног објекта Барбарига, па му је одржао лекцију о патриотизму и отјерао. Душко се није задовољио „пулским подухватом“, већ је своју мржњу према ЈНА, која га је школовала и хранила, показао у нападима на војне објекте. У једном таквом нападу на складиште муниције ЈНА код Делница је рањен чиме је добио ореол заслужног бојовника против „србочетничког“ агресора. У исто време у Госпићу бјесни рат. Нападани су и заузети објекти ЈНА, нападана су околна српска насеља а у самом граду је почео лов на Србе, који су остали у својим становима и кућама.

Убиство Душкове мајке

Душанка Вранеш, виша медицинска сестра, је била вредна жена.  Потицала је из породице Вранеш из Смиљана која је пуно страдала од госпићких усташа током Другог свјетског рата. Као медицински радник  несебично је помагала свима, без обзира на националност, имовно стање или слично. Живјела скромно у свом стану у улици Маршала Тита у Госпићу, заједно са невјенчаним супругом Николом Гајићем. Женидба сина Душка и добијање унуке Сузане и Сање, уњели су радост у њен скроман живот. Задњи пут је била у Пули у аугусту 1991. на прослави трећег рођендана унуке Сузане. Душко је тада знао да ће Хрвати ићи до краја у борби за своју државу па је мајци предлагао да остане у Пули. Душанка није хтјела остати у Пули јер је вјеровала у државу Хрватску и нови имиџ њеног сина. Уосталом, када је Душко звао мајку за савјет прије дезертирања из ЈНА, она му је рекла: „ЈНА није више наша војска, чим туче по свом народу“.

Први пут у Душанкин стан је проваљено крајем септембра, причали су Душку у Госпићу накнадно. Злочинци са маскама на лицу пронашли су његову диплому из средње војне школе и ножем је забили у орман. Узалуд је Душанка увјеравала маскиране припаднике „госпићких ескадрона смрти“ да је њен син хрватски часник и да му је још у јулу поручила да „не  пуца на свој народ и да окрене страну“. Још два пута су проваљивали у стан а онда су њу и невјенчаног супруга Николу 17/18. октобара ухапсили, потрпали заједно са другим Србима у камион и одвели у напуштену касарну  у Перушићу. У том некадашњем објекту ЈНА, припадници хрватских снага под командом Стјепана Грандића, мучили су и тукли мушкарце а жене су силовали. Ако је истинита Душанкина порука сину Душку да „не пуца на свој народ, већ да окрене страну“, вјероватно је након пакла у касарни у Перушићу и одвожења до Липове Главице, промјенила мишљење. Можда се сјетила својих звјерски побијених Вранеша у Смиљану током Другог свјетског рата. Гледајући у стрељачком строју припаднике разуларене хрватске војске у којој је њен син био херој, вјероватно се покајала за „изабрану другу страну“ и ЈНА као „агресора“.  Заједно са осталим познатим госпићким Србима стрељана је и масакрирана 18.октобра 1991. на Липовој Главици близу Широке Куле. У децембру 1991. године извиђачи ЈНА и територијаци из Широке Куле  на „ничијој земљи“ проналазе 24 измасакрирана тијела.

Обдукцију и идентификацију је извршио познати војни патолог Зоран Станковић, који је на Душанкин обдукциони налаз ставио ознаку „УС-22“. „У „ је значио Удбину као мјесто идентификације а „22“ број леша. Душака је привремено сахрањена на гробљу у Дебелом Брду.

Агонија бојовника Душка

Негдје 1992. године, Душко је сазнао да су Мирко Норац-Кево и његови бојовници из Госпића убили његову мајку. Писао је Туђману, влади и Сабору али одговора није било.

Ратујући на личком ратишту као Србин против Срба постаје херој у Туђмановој новонасталој независној држави. Завршетком рата његове заслуге се заборављају и 31.12.1995. је био пензионисан у року „пет минута“ у чину наредника, без одликовања. У међувремену они који су избјегавали крваво личко ратиште, борбу и напрезање, уз помоћ веза добили су одликовања и веће чинове а тиме и већа примања и привилегије.

Са ексхумираним посмртним остацима мајке сусрео се 2001. године у Заводу за судску медицину у Ријеци. Те године је у Ријеци почело суђење „хероју домовинског рата“ пензионисаном генералу ХВ Мирку Норцу-Кеви и осталим злочинцима. У то вријеме Душко је тешко живио од бранитељске пензије. Душкова мржња према ЈНА и српском народу није материјално валоризована од стране хрватске државе. За хрватску државу је он био српска војничка потрошна роба, којој никада не треба вјеровати. Био је свједок на суђењу Норцу. – Моја мајка лежи у пластичној врећи у Заводу за судску медицину у Ријеци на чијем је крају окачена  ознака „УС-22“. Има три метка у грудима и један у глави која јој је располућена сјекиром. Доњег тјела нема, очајавајући је говорио Душко. За тај случај заинтересовала се хрватска јавност, прије свега сплитски лист „Ферал“ који је један од ријетких говорио о злочинима хрватске стране.

Сиромашан и болестима (дијабетес, претјерана гојазност, посттрауматски ратни стрес (ПТСП), бубрези, главобоље итд.) измучени „дочасник у причуви“ Душко требао је сахранити своју мајку а за то није имао новаца. Да би је сахранио у гробљу у Пули Душку је требало 6.000 марака, које није имао.

–  Ако Рачан и Месић не плате укоп мојој мајци, макар уз помоћ свог џепа, сахранићу је у дворишту у Пули гдје живим, очајно се обраћао незаинтересованој хрватској јавности.

Редакција „Ферала“ и Истарски демократски савез плаћају сахрану у Пули, гдје Душанка Вранеш напокон налази вјечни мир.

Фералова прича о хрватском хероју Србину Душку је узнемирила домољубну јавност па се први у одбрану хрватког витеза Норца, јавио познати сплитски новинар Јосип Јовић, познат по својим антисрпским ставовима, произашлим из његове привржености усташкој идеологији.

Новинар Јосип Јовић је изнио податке да је Душко  „лажни свједок“ који  настоји оспорити дигнитет домовинског рата и ратни допринос и углед хероја генерала Мирка Норца. По Јовићу, Душко је „лажну причу“ продао „Фералу“ за 20.000 куна (3.000 марака). Јовић у својој усташкој пропаганди иде даље и тврди да је Душко сам убио своју мајку Душанку, како би оптужио младу, тек насталу демократску хрватску државу. То је иначе одавно позната хрватска теза да Срби сами себе убијају, како би оптужили Хрвате. У хрватској јавности и историографији служи за оправдање свих усташких злочина над српским народом.

Оно што је у овом случају још горе је чињеница да је  Јосип Јовић лично познавао Душка. Новинар Јовић је живио у Стобречу, иначе предграђу Сплита, гдје су живјеле и Душкове рођаке. Јосипова супруга је била добра пријатељица са М.М. па су се породично често дружили. Тим дружењима понекад је присуствовао и Душко. У сваком случају Јовић је добро упознат са несрећним Душковим животом, а његова „новинарска кама“ је на неки начин извршила софистицирани злочин. Пријатељство Јовићеве и М.М. породице  је престало 06. маја 1990. односно послије другог круга првих вишестраначких избора у Хрватској. Породице Душкових рођака су саме запале у проблем опстанка у Сплиту, па нису могле утицати на ширење Јовићевих лажи.

Екстремно домољубни дио хрватске јавности се окренуо против Душка. На улици у Пули почињу провокације домољуба а његове болести ескалирају уништавајући психофизички истрошени организам. Умире 31.10.2009. од последица можданог удара.

Његова супруга и двије ћерке остају да живу у сиромаштву у Пули. Борачки синдром из Југославије, гдје су неборци уз два свједока добивали веће пензије и привилегије од бораца и инвалида, појавио се и у Хрватској. Душкова породица је са невјерицом гледала богате и бахате породице хрватских бранитеља који су лажирали учешће у рату. Видећи да је живот и смрт бојовника Душка био промашен, хрватској јавности се  15.11. 2009. у емисији „Недељом у 2“се обратила  његова ћерка Сања. У свом писму „Кад умреш више ниси бранитељ“ кукала је над очевом судбином, апеловала је на хрватску јавност за побољшање положаја „бранитељских обитељи“ и смањење самоубистава бранитеља. Свирепо убиство баке Душанке Вранеш од стране хрватске војске у Перушићу није спомињала. Можда им је Душко објаснио да им је бака убијена у Госпићу због виших националних интереса у домовинском рату.

Трагедија породица Вранеш из Смиљана

Вранеши су позната личка српска породица. Породице Вранеш потичу из Теслиног Смиљана. Током Другог свјетског рата усташе су убиле 56 цивила различите доби са презименом Вранеш. Вранеш Јово је погинуо 1945.  као партизан.

После рата Вранеши су у Госпићу били познати као вредни и поштени људи. Љепе црнке „Вранешке“ су западале за око госпићким момцима. Када се је 1991. у Госпићу кољевци усташке идеологије поново повампирило усташтво, опет су страдали Вранеши. Осим стрељане Душанке рођене 02.01.1939., убијена је Борка Вранеш рођена 02.01.1926. иначе са статусом борца НОБ. Посебна трагедија је убиство супружника  Вранеш Милана-Миће рођ. 07.02.1947. и Вранеш Наде рођене 23.11.1949. Они су убијени од 18.-20. октобра 1991. Глава Миће-Милана Вранеша је пронађено без главе на гробљу у Ријеци а тијело у Сењу. Тијело покојне Наде нађено је са неколико метака у потиљку.

Није се само од Вранеша бојовник Душко двоумио у одбрани Југославије и српског народа. Вранеш Лука, Миланов-Мићин рођени брат је завршио госпићку гимназију 1971. године. Био је познати омладински активиста у Госпићу. Завршио је Војну академију у Загребу, а 1991. налазио се на дужности начелника службе безбедности у 367. пуку везе у Самобору. Након заробљавања, малтретирања и мучења од стране хрватске паравојске одлази у Словенију, гдје се понижен вјероватно и данас бори за држављанство Словеније. Образ и част породице Вранеш је сачувао С. Вранеш који заслужује свако дивљење и поштовање.

Закључак

Као и многи лички Срби, Душко је био васпитан у анационалном духу партизанског југославенства. Та југославенска заблуда је са једне стране посљедица наднационалног космополитског духа у српском народу, а са друге стране чињенице да су Срби убијани због своје националности и православне вјероисповјести. На тај начин у крајевима гдје су највише страдали, Срби су подсвјесним бјежањем од своје нације, покушали сачувати живот. Душко је имао многе личне комплексе и у тешким тренутцима 1991. национално инфериоран, изабрао је уз помоћ национално доминантне супруге „свој“ хрватски народ. До краја живота је остао поносан на своје учешће у хрватској војсци која му је убила мајку а мрзио је ЈНА која га је школовала и толерисала му јавашлук и нерад. Душка је пратило својеврсно српско проклетство, гдје су Срби кроз различите личне везе (често у мјешовитим браковима), преко Југославена постајали Хрвати. Да би доказали приврженост новоприхваћеној хрватској нацији а често и католичкој вјери морали су мрзити и учествовати у уништењу своје српске нације. То доказивање хрватства код бивших Срба, нарочито код њихових потомака, представља стални генератор хистеричне шовинистичке мржње према српском народу у Хрватској. Прави Хрвати немају потребе доказивања свог хрватства. У грађанском рату деведесетих Душко није био једини хрватски војник или полицајац српске националности, којем су хрватске оружане снаге убили чланове најближе породице. Душков случај је изишао у јавност захваљујући одважности и писмености његове ћерке Сање. Остали ћуте и пате очекујући повећања бранитељских привилегија.

Литература:

„Хрватска држава је убила моју мајку“, arhiva.glas – javnosti.rs, 01.07.2001.
„Моја војска је је убила моју мајку“, Ферал, Split, 10.02.2001.
„Када умреш ниси више бранитељ“, www.hous.hrvati-amac.com,
„Када умреш ниси више бранитељ“, youtube 13.10.2011,
Ратко Дмитровић, „Случај хрватског војника Душка“, www.pecat.co.rs.