Вече Госпићана у Сава центру (25.10.2014): Распјевани и поносни

Пише: Ђорђе Пражић

Фотографије: Милорад Ћалић

Дана 25. 10. 2014. године у великом ресторану Сава центра на Новом Београду, одржано је Вече Госпићана. Ово завичајно дружење се по први пут одржало у организацији Удружења Госпићана „Никола Тесла“ из Београда, које је основано у мају 2014. године.
Да су људи из Госпића жељни дружења осјетило се по ранијем доласку старијих некадашњих становника Госпића и околине. Било је ту изненадних сусрета некадашњих суграђана, који се нису видјели преко двадесет година. Уз узвике изненађења, топле загрљаје, кренула је и понека суза.
Пристигли су Госпићани из Ниша, Ћуприје, Новог Сада, Панчева, Делиблата, Шапца и Загреба, сви са једном жељом да виде своје пријатеље, комшије и школске другове и да се поново веселе као некад.

Дражен Витас и Биљана Ђорђић

Када је лијепа и стасита Личанка Биљана Ђорђић рођ. Мандарић крочила на бину и поздравила присутне, настао је тајац, а онда громогласни аплауз. Био је то почетак незаборавне вечери.
Најприје је госте поздравио предсједник Удружења Госпићана, господин Милан Судар – Мишо. Он је на почетку захвалио свима што су дошли на дружење и подсјетио их на циљ дружења: „да се присјетимо на дјетињство, на ђачке дане, на крај гдје смо рођени, на нашу родну Лику, са прељепим планинским масивима и

Милан Судар, предсједник Удружења Госпићана „Никола Тесла“

вјенцима, ријекама, језерима и потоцима, прељепом шумом, пашњацима, ливадама и пољима“.
Истовремено је упознао присутне са оснивањем Удружења Госпићана у Београду, које има амбицију да окупља Госпићане свих узраста а посебно младе.
Након поздравног говора предсједника Судара, наступио је професор Душан Ђаковић. Овај познати Госпићанин својим сталним дугогодишњим осебујним стваралачким радом осликава душу личког народа, а изгубљени завичај настоји спасити од заборава.
Професор Ђаковић, познатији као Дуја, је познати лички спортиста, ликовни умјетник, књижевник и некадашњи директор Гимназије „Никола Tесла“ у Госпићу. За свој роман „Јадовничка жмижда“ добио је четри књижевне награде, а недавно је добио и књижевну награду „Саво Мркаљ“ од Књижевне заједнице Крајине. Водитељка Биљана је посебно истакла да се ради о професору „који ученику никада није дао јединицу“.

Душан Дуја Ђаковић

Дуја Ђаковић је на њему својствен начин рецитовао своју пјесму „Поема о мојој земљи“. На присутнима се могао уочити замишљени поглед, који је на тренутак одлутао негдје до Велебита и тако осликао жал за својом кућом, двориштем, ливадом, улицом, односно над свим оним што су генерације стварале, а игубљено је у једном историјском тренутку вољом, дугогодишњом мржњом и поновљеним злочином етничког чишћења од стране народа са којим смо заједно вјековима живјели, а којем смо већ једном опростили.
Након ове рецитације, наступио је познати српски глумачки великан и некадашњи управник Народног позоришта у Београду Љубивоје Тадић.
Он је казивао један одломак из романа „Јадовничка жмижда“. Цијели роман је заправо јединствена потресна прича о величини нашег српског народа из Лике, злочину над њим, опросту али и незабораву….
Послије ова два наступа, која су нас подсјетила на трагедију наших предака, а и нас самих, тешко је било очекивати брз повратак веселој атмосфери.
Али Личани, не би били Личани, да у било које доба и у било којим животним тренуцима не запјевају, и да тако весељем потисну тугу, а забораву не дају да им преотме вољене људе и завичај.
Личке пјесме је на изворни начин извела пјевачка група „Плитвице“. Под водством др Николе Ђапића, ови кршни момци су извели пјесме: „Зоро моја“, „Лички ојкан“ и „Пјевај ми соколе“. Присутни су заједно са њима пјевали. Нестала је туга и носталгија. Лица Госпићана и њихових пријатеља су се озарила, а праву „личку атмосферу“ употпуниле су послужене „личке полице и уштипци“.

Група „Скитнице“

Након кршних момака из групе „Плитвице“, наставак вечери госте је забављала група „Скитнице“ , нашег Госпићанина Дражена Витаса. Можда је за старије била музика нешто гласнија, али млади су једва дочекали да заиграју. Полагано су им се придружили и старији.
Подјестили смо се старих добрих времена и плесњака у Дому партизана, Дому ЈНА, Ватрогасном дому, новом хотелу Лика, код Буце, у Јасиковцу, у Диску у Радничкој улици, у хотелу и диску на Личком Осику итд.
Премда Личане увијек замишљају као горштаке и снагаторе, мало је познато да је плес био веома популаран у Лици. Плесало се све, од традиционалног „Личког кола“ па до савремених плесова.
Када су се Драженове „Скитнице“ мало умориле, поново је наступила група „Плитвице“. И тако је то трајало до касно у ноћ. Растанци пријатеља и некадашњих суграђана су били тужни, али и са обећањем да се обавезно „Видимо до године“.
Оно што су сви присутни уочили и касније коментарисали, било је запажање да је ово „Вече Госпићана“ било добро организовано а током цијеле вечери владао је високи ниво културе присутних и сјајна атмосфера.
Сам тај високи утисак појачао је амбијент угледног ресторана и веома услужног особља.
Вијест о овом дружењу је преко друштвених мрежа брзо обишла свијет. Фотографије Милорада Ћалића и других, вјерно су дочарале добру атмосферу али и показале лјепоту наших Личанки, које су се посебно припремиле за ово вече.
Посебан допринос у припреми и организацији овог дружења су дали млади Госпићани: Зоран Калањ, Биљана Ђорђић, Меланија Судар, Ирена Јеловац и Рајко Поткоњак.

Ђорђе Пражић и Милан Судар

Ипак највеће заслуге у припреми и организацији ове вечери припадају предсједнику Удружења Миши Судару.
Након овог дружења сви су били срећни и весели, а што вријеме више протиче осјећа се и одређени понос. Некако је нестала она препознатљива потиштеност и избјегличка туга. Није то заборављено нити опроштено у нашем народу, већ је то посљедица снажног традиционалног духа оптимизма, а и вријеме пролазности је вјероватно учинило своје.
Ипак је најважније да је стасала нова млада генерација Госпићана, која је стигла у Србију у избјегличким колонама или се ту рађала у избјеглиштву. Они су лијепи и кршни као и њихови преци, образовани и паментни као сви Теслини потомци, а посједују дух и културу заједништва, препознатљивог са личког огњишта и прела.
Они се у Лику неће враћати као некада прашњавом личком цестом. Неће ни патити за Ликом, јер данашња технологија омогућава да можеш бити „присутан“ било гдје у свијету. Можда може само Лика патити за таквом својом протјераном младошћу. Можда је то и својеврсни лички усуд, да оно што вреди (случај Николе Тесле) одлази из Лике. Прогон на било којој основи, који су у прошлости вршили бахати примитивци, само су уназадили Лику, а можда на крају и остане пуста.
Након ове вечери организатори су извршили анализу успјешности организације, са посебним нагласком на уочене проблеме.
На тај начин ће се предупредити одређени пропусти, што ће створити предуслове за успјешнију организацију „Вечери Госпићана“ идуће године.