Рушевине у улицама заљубљених
Ђорђе Пражић
Рушевине у улицама заљубљених
Негдје 1922. године госпићким улицама се кретала поворка Хрвата у неком антирежимском протесту. Сасвим случајно је ту наишао ученик препарандије (учитељска школа) Србин Цревар, родом са Кордуна. Уз масовну подршку народа из поворке, из колоне је искочио Љубо Мајерхофер и заклао је младог и недужног Цревара уз клицање и одобравање присутних. Љубо је био син једног богатијег госпићког трговца, франковца. Пошто је био богатији, платио је, и двојица су младих људи, познатих пијанаца, силеџија – признала злочин. Осуђени су и када су их жандари проводили везане ланцима на госпићку жељезничку станицу да иду за Лепоглаву, ишли су Билајском улицом кроз шпалир грађана Госпића хрватске националности. Били су засипани цвијећем и завијени хрватским заставама.
Билајска улица је њеми свједок свих добрих и лоших дешавања у Госпићу. Том тада „улицом смрти“ су од краја маја до 21.08.1941. године са жељезничке станице пролазиле колоне хиљаде несрећника, који су свој живот окончали на најсвирепији начин на неком од велебитских губилишта или на отоку Пагу.
Том улицом је неким од експреса („Лика“, Тауерн“, Марјан“, Медитеран“ и сл.) у свијет одлазила
Заљубљени пар
и госпићка младост ради школовања и потраге за бољим животом. У педесетим годинама послије Другог светског рата на простору између Билајске и Јасиковачке улице, ослонцем на Обрадовић варош, почело се градити ново насеље. До осамдесетих година ту је израсло велико насеље у којем су већином живјели Срби. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих ту је стасала нова генерација госпићке младости. Био је то дио града са најљепшим дјевојкама у граду (личне импресије аутора). При том се не занемарује чињеница да је у цијелом Госпићу било лијепих и атрактивних цура које су изазивале пажњу момака. Послије завршетка плеса на неком од госпићких плесњака, дјевојке би кретале кући у пратњи својих момака или симпатија. Билајска (тада улица 6.пролетерске дивизије) и Јасиковачка (тада улица Наде Димић) постале би улице заљубљених. При повратку би се момци сретали на Чардаку дискретно бришући остатке ружа за усне купљеном у новој госпићкој робној кући или на тршћанској пијаци Понте Росо. Вријеме заљубљених је брзо прошло, јер су стигле деведестете у којем је тај дио Госпића потпуно уништен. Госпићки Срби сматрају да је то био грађанки рат у којем је извршено етничко чишћење након извршеног геноцида у Другом свјетском рату. Госпићки Хрвати сматрају да су Срби извршили великосрпску агресију. Како год да је било и како год то неко схватио, град Госпић је претрпио разарања у којем је поново страдало доста људи.
У самом граду Госпићу број Срба је остао на нивоу статистичке грешке.
Рушевина у Госпићу
Међутим, уз гробља остале су и рушевине српских кућа које су хрватске снаге уништиле спаљивањем или минирањем. Из хрватских књига и чланака о том времену уочава се да су из разних разлога уништаване куће и госпићких Хрвата. При томе се не оспорава чињеница да су и српске снаге радиле слично у неким мјестима. Уништити нечију кућу – животни труд је злочин без обзира ко га учинио.
Послије рата хрватска држава је започела обнову ратом разрушених објеката, гдје је дио кућа на простору Билајске и Јасиковачке улице обновљен. Власници уништених необновљених кућа су стрпљиво чекали почетак обнове њихових објеката.
Међутим, на њихову адресу у последњих годину дана стижу молбе – упозорења комуналног редара Града Госпића, који на основу члана 10. Одлуке о комуналном реду Града Госпића тражи да се у року 30 дана уклоне рушевине. Ако се до тада не уклоне рушевине он ће тада издати „Рјешење о уклањању рушевине“ (члан 52. Закона о грађевинској инспекцији), које ће се извршити путем треће особе на трошак и одговорност власника. Тај трошак би био у износу између 5.000 (око 670 евра) и 20.000 (око 2.700 евра) куна зависно од површине честице и колочине отпадног грађевинског материјала.
Из дописа је видљиво да је комунални редар господин Стипан Старчевић редовитим обиласком града уочио да се наведене куће (рушевине) и окућнице не одржавају. Не оспоравајући намјере комуналном редару, да чини све да његов град буде љепши и уреднији, ипак не можемо се отети утиску да је у овом случају у питању нечасна намјера да се додатно понизе и економски дотуку власници некадшњих кућа а сада рушевина. Зашто власт Град Госпића не инзистира на завршетку обнове ратом разрушених кућа, чиме би се тај проблем са рушевинама, сам по себи рјешио?
Када из било којег краја свијета назовете било коју јавну службу у Госпићу, чућете веома љубазан глас који ће вам помоћи да рјешите било који проблем (лични утисак аутора). Пошто све више госпићких Хрвата навраћа у Београд и Србију (сахране, љечење, обилазак пријатеља, концерти па чак и школовање), на њима се након почетног страха (вјероватно од „брадатих, пијаних и крволочних од четника“) уочава пријатно одушевљење боравком у космополитској средини и дружење са старим пријатељима из дјетинства.
Из таквих односа се може наслућивати почетак номализације српско-хрватских односа (колико је то могуће), барем кроз формално-правну област.
Зашто власт Град Госпића инзистира на оваквом начину проблема са рушевинама најбоље зна градоначелник Госпића, господин Карло Старчевић. Након побједе на изборима за градоначелника изјавио је: „Госпић је слободан град. Од данас нема више подјела“. Очекивати је да овај вредни предузетник (власник пивоваре „Личанка“) ово спроведе и када су у питању власници преосталих рушевина. Може се наћи повољно рјешење у којем ће бити задовољна градска власт и власници кућа (рушевина). Треба имати само мало добре воље.
Стари мост на Новчици у Госпићу
Тешко је очекивати да Билајска и Јасиковачка улица буду поново улице заљубљених, али могу бити улице разрешења спора са уништеном имовином грађана на основу европских вредности у граду који се налази у држави чланици Европске уније. Са таквим рјешењем уредиће се и тај дио града и моћи ће примити старе или нове становнике.
У противном ће изнад тих улица лебдјети дух невине жртве Цревара и многих других, који ће граду доносити нове мржње на основу старих подјела.
