СМИЉАН ДАНАС – СТАЊЕ СА ИМОВИНОМ СРБА

Ђоко Иванишевић

Смиљан данас – стање са имовином Срба

Поводом проблема које имају прогнани и избјегли Срби, због своје имовине недавно сам био у Лици, у селу Смиљан.

Стање је све лошије и компликованије. Имања пропадају, земља запуштена и зарасла у трње и шуму. Поједине комшије хрватске националности узурпирали су или присвојили земљу

Заселак Заблато у Смиљану 2024. године

годинама уназад. Без одобрења власника српске националности, обрађују или користе за испашу стоке, њихову земљу. За то их држава Хрватска још награђује подстицајима у новцу. А стварни власници не добијају ништа, чак имају неугодности ако се интересују за своју имовину. Држава, умјесто да штити приватну имовину својих грађана – држављана, па макар били и Срби, она награђује и штити узурпаторе. Власт не чини ништа да побољша ситуацију, напротив чини све да отежа и онемогући решење проблема. Све то чини путем добро осмишљених и координираних политичких и административних подвала и препрека.

Обишао сам своју имовину, односно оно што је остало и што сам могао пронаћи. Све се измјенило и изгледа тужно и страно. У Заблату, гдје су некада биле оранице и пашњаци, све је зарасло – права дивљина. Село више не постоји. Шума је посјечена, а примјећују се свјежи трагови од извлачења оно мало стабала шта је преостало. Мало даље је ловачка чека. Ловци су присвојили шуму и земљу. Од куће, штале и осталих објеката, гдје који камен се назире кроз траву и трње. Остали камен је однио комшија из села да изгради себи велику кућу.

Остаци куће у засеоку Заблато 2024. године

Након обиласка Заблата, отишао сам у потрагу за осталом имовином у други дио Смиљана, у Ћојлук. Стање је исто, послије пробијања кроз бујад и трње, проналазим неколико великих парцела. Мало даље проналазим велику парцелу обрађену у склопу огромне површине више хектара, гдје је зсијана зоб. Ту моју земљу, као и осталих Срба из Смиљана, Град Госпић је издао у вишегодишњи најам – ренту, као да је њихово власништво. Земљу су издали првом комшији, који има земљу уз ту парцелу. За обраду туђе, односно моје земље, исти добија подстицај од државе.

Затим одлазим мало даље до парцеле од два јутра, коју је присвојио високи функционер ХДЗ из владајућих структура у Госпићу, и обрађује је годинама. Према сазнању, настоји да је препише и укњижи на себа. Вјероватно ће то и учинити, јер је дио власти. Иначе, то је данас највреднији комад земље уз асфалтни пут, гдје постоји струја и водовод.

Нажалост, таква ситуација је и са осталим Србима, мојим комшијама.

На крају сам ишао посјетити бабу и дједа, као и осталу родбину у гробљу Под Богданићем. Гробље је запуштено, и изгледа некако мање и тужно. Једино иста у средини гробља је остала велика липа, стара тачно 140 година. Ту липу, звану Рајчевића липа, посадио је мој прадјед Лукатела, у спомен својој првој жени, када је умрла. Испод те липе почивају моји ближњи и даљњи рођаци.  Дошао сам да дједу и баби кажем шта наше комшије раде од њихове имовине, коју су створили својим радом. Дјед је био један од највиђенијих Смиљанчана. Изнад гроба сам им се пожалио и упитао шта и како даље? Обишао сам Спомен костурницу, која и даље стоји незавршена.
На повратку идем до друге Спомен костурнице на раскрсници пута Госпић – Бужим, да обиђем два рођена ујака убијена 1943. године. Остављм букет цвијећа и продужавам за град. У аутомобилу тишина и нека тјескоба. Од свега виђеног није ми до приче са својим сапутницима.

Рајчевића липа у гробљу Под Богданићем