СПАСИТЕ НАШЕ ДУШЕ – ВАПАЈ ИЗ КОСИЊСКИХ ЈАМА

Ђорђе Пражић

СПАСИТЕ НАШЕ ДУШЕ – ВАПАЈ ИЗ КОСИЊСКИХ ЈАМА

(SOS  – Save Our Spirits)

Ја сам ЛЕМИЋ Милоша МИЛИЦА, рођена  на Св. Николу 19.12.1931. године у Кршу у Косињу (Лика). Мој отац се звао ЛЕМИЋ Буде МИЛОШ, рођен 1905. gодине у Кршу. У селу су га звали Милош Будин. Моја мајка се звала  ЛЕМИЋ Јове МАРА, рођена 1909. године, дјевојачко јој је презиме Момчиловић. Имала сам брата који се звао ЛЕМИЋ Милоша БУДЕ, рођен 30.07.1930. године у Кршу.  Ја сам у априлу

1941.године  прије времена завршила трећи разред у Народној основној школи на Градини.  Било нас је пуно ђака у сва четири разреда.  Дјечака је било шездесет а нас дјевојчица педесет девет.  Учитељ ДОРОГУТИН МИХАИЛ,  звани „Рус“  нас је све поздравио и све загрлио прије него ли је изненада отишао.[1] Не знамо шта се са њим догодило, јер је већ био почео рат, а нова власт Независне Државе Хрватске (НДХ) је одмах почела хапсити угледне људе по српским селима. Нико се од њих више није вратио кући. Једни су говорили да су убијени, други да су у затвору или чак у Србији , али у сваком случају страх се био увукао међу наш народ. Ја и мој брат Буде смо прислушкивали разговоре  које је тата водио са комшијама и са мамом, баком и тетком. Причали су да ћемо морати побјећи у шуму, јер ће нас можда побити. Зашто би нас побили, када ништа нисмо учинили, питали смо се ја и брат Буде? Тата Милош ме је често држао у крилу и миловао по коси. Била сам му мезимица а ја сам уживала у његовом очинском загрљају.  Тог љета 1941. године, опрезно смо обрађивали нашу љетину и чували наше благо ближе селу. Кроз село су често пролазиле патроле  нове војске који су на капи носили латинично слово  „U“. Чула сам да их зову усташе. Било је још неких људи у униформама који су се звали оружници, а наводно су били умјесто жандара. Бојали смо се свију њих. Није се знало ко од њих има гори поглед према нама. Наш ћено (пас) „Лисе“ би полудио од лајања на њих када их осјети или види. Морали смо га везати иза штагља (сјенара) да га не убију. Био је четвртак 07.08.1941. године, када су нашу цијелу породицу ухватиле усташе и рекли нам, да нас воде у Горњи Косињ, гдје ће нас сликати па ће нас послије одвести за Србију.  Шта ћемо у Србији, питали смо се тихо ја и брат Буде идући у колони, када овдје имамо кућу, благо и земљу? Од чега ћемо живјети у Србији? Морали смо  заћутати,  јер нас је попреко погледао један усташа. Гледала сам тату. Имао је забринут израз лица а очи су му биле пуне суза. Са нама су тада ухваћене моја бака (татина мајка) ЛЕМИЋ Стеве МАРИЈА, рођена 1871,  на Градини и  моја тетка, а татина сестра ЛЕМИЋ Буде МАРИЈА, рођена 24.03.1889. године у Кршу, које су иначе живјеле са нама у истој кући. Поред нас, усташе су ухватиле и моју другу баку (мајку од моје мајке) МОМЧИЛОВИЋ Ваје СОФИЈУ, рођену 1875.године на  Градини  и моје тетке (сестре од мајке) МОМЧИЛОВИЋ Јове СМИЉАНУ, рођену 15.09.1919. године на Градини  и МОМЧИЛОВИЋ Јове МИЛКУ, рођену 12.02.1926. године. Оне су биле дошле код нас да се сакрију заједно са нама. Мој отац Милош им је био једина нада за спас у тим неизвјесним временима. Усташе су нас повели у колони по двоје, троје или четверо према  Горњем Косињу. Благо је остало затворено у штали ричући а наш „Лисе“ завезан иза штагља се давио од лајања. Било је још народа из Крша са нама у колони. Прошли смо моју школу на Градини и осјетила сам да сигуно нећу наставити четврти разред. Волила сам школу и била одлична ученица. Наш учитељ „Рус“ ме је посебно истицао као најбољу и наговарао да наставим даље школовање у Госпићу и постанем учитељица. Сањала сам да једног дана будем учитељица у нашој школи на Градини. Сада сам била у тужној колони која је у тишини ишла према Горњем Косињу. Народ је у тишини ходао а повремно су нас усташе нормалним гласом и ријечима  пожуривале да се брже крећемо.  Усташе су носиле пушке на рамену, а њима је био стављен дугачак нож (бајонета).

Никада нисам била у Горњем Косињу. Народ га је звао Град,  јер је тамо била управа опћине Косињ, жандармерија, трговине, шумарија, пошта и све остало. То мјесто сам гледала са Градине и чула сваки дан када би Св. Анте (католичка црква Св.Антун Падовански) звонио у подне. Знала са да тамо живе људи друге вјере католичке и да је то њихова црква. Наши су њих звали Крањци, а они нас Власи. Зашто су се тако међусобно звали, нисам знала? О тим људима друге вјере никада ништа лоше нисам чула од својих родитеља и комшија.  Наша православна црква је била Св. Никола  код Моста у којој је парох био Мишо Диклић, који је већ раније ухапшен и био одведен од стране усташа, а о његовој судбини се није ништа знало.[2]

И тако размишљајући прешли смо Ендек (мјесто где се потоци

из бара, кроз отвор испод цесте улијевају у ријеку Лику)  и са цесте скренули на Брдине. Знала сам да се ријека Лика прелази преко Брода. Увјек сам размишљала какав је то брод?  Да ли је то брод који плови, као што нам је причао и на табли га цртао учитељ „Рус“? Дошли смо и на тај Брод. Био је то камени бент (преграда) који је преграђивао корито рјеке, а на крају је била млиница. Схватила сам да се то мјесто прелаза преко ријеке Лике зове Брод.  Како смо прешли на другу страну ријеке, усташе које су нас спроводиле, одједном су почеле галамити и дерати се на нас. Имали смо осјећај да су нас почели  сматрати као стоку а не као људе. Шта ће нам се догодити у том Горњем Косињу, сви смо се у себи питали?

Убрзо смо стигли на једну пољану на којој су била велика стабла, за коју ми је тата рекао  да је то позната Косињска плаца (пијаца), гдје се врши продаја блага и осталих пољопривредних производа, а повремено се ту одржавају народна весеља и народни скупови. Тата је чуо да је ту недавно 26.07.1941. године,  на католички празник Света Ана, говорио Миле Будак, неки велики функционер нове усташке власти.[3] Позвао је тамошње католике Хрвате да побију, протјерају и покрштавају нас Србе. Рекао им је, да  могу слободно узети (опљачкати – Ђ.П.) српску имовину, јер је то заправо хрватско добро. Гледала сам около куће испред којих су стајали неки људи и гледали нас. Десно на брдашцу је била католичка црква Св.Анте (Св.Антуна Падованског), а на самој плаци нека мала црквица (капелица Поклонац Св. Антуна Падованског). На тој плаци је било пуно стоке око које се врзмало доста народа, бирајући коју да изабере и одведе кући. Мислила сам да та пијаца ради , али касније сам чула да је то стока опљачкана претходног дана од српског народа из Млакве и Пољана. У колони смо стигли до неке велике зграде коју су звали „опћина“. Ту је већ било народа иза чела зграде,  па смо се скупили у двориште . Тата је рекао да су то људи из Млакве, који су дошли тражити своје породице, јер су их јуче одвели наводно негдје сликати и да их спреме за пут за Србију. [4]

Из те зграде су повремено излазила двојица усташких официра и нешто су наређивали усташама, који су нас држали опкољенима. Били смо гладни и жедни али од страха то нико није спомињао. За тог једног усташког официра, који је био у униформи усташког сатника, сам чула да је главни за све у Косињу и да се зове Томо Биљан. [5] Други, који је имао зао поглед и стално говорио усташама да пазе на нас, био је усташки таборник из Горњег Косиња  Јосица Фадљевић.[6]

У касно поподне из зграде „опћине“ изашао је Јосица Фадљевић. „Ево Срба за Србију Јосице“, рекао је један од усташа, који нас је чувао.  У примјетно новој усташкој официрској униформи обратио нам се тај усташки таборник,  који је рекао: „Мало вас је. Требало вас је бити више. Идете вечерас за Стару Србију. Тамо ће вам бити добро. Имаћете вина, меса и све што вам треба. “ Говорећи ово са ироничним изразом лица, одједном се намгродио и кратко наредио присутним усташама. „Водите их, знате шта трибате урадити“!

У сада већ дужој колони кренули смо назад према Косињској плаци. Ту више није било стоке, али је зато било народа окупљених у групицама, који су нас гледали. Запамтила сам лик неког плавокосог дјечака мојих година, који ми је исплазио језик и кажипрстом своје руке превукао преко врата, симболизирајући клање. Са тог простора смо скренли десно путем према селу Шушањ. Прешли смо поток Баковац код Сраклине и прошли католичку цркву. Неко је рекао да се зове Св.Ана. Почели смо ићи уз брдо.  Са тог мјеста у којем смо правцу ишли, чули су се крици и галама. Када смо се приближили видјела сам да неколико усташа  стоји у кругу око неке јаме. Простор око јаме је био крвав а те усташе у кошуљама заврнутих рукава,  покрај себе су имали пушке, маљеве, неке велике чекиће, рогље (металне четверокраке виле, рогуље), а у руци су држали ножеве. Руке су им биле крававе. Тата је ту препознао усташе Луку Поднара, Милана Пршу, Милана Манцеа и Пају Шпољарића. Видјела сам да ћемо бити убијени. Чудила сам се да народ неће да покуша побјећи, већ је  мирно ишао на погубљење. Као да је народ био доведен у неко безизлазно стање да „свако бјежање само продужава мучење“. Да ли је то крај мога младог живота и моје цијеле породице, питала сам се? У једном тренутку је мој отац питао усташу Пају Шпољарића, званог Пајкан: „Зашто то од нас радите? Немојте ми дјецу дирати, Бог вам дава.“  Усташа Шпољарић га је ударио са  кундаком пушке у главу, тако да је мој тата Милош пао сав окрвављен и разбијене главе на земљу.[7] Тог тренутка мени је пукло срце и ја сам умрла од  страха . Моја мајка Мара је ме је узела у наручје и сама скочила у јаму. Од те вечери 07.08.1941. године, ја се налазим на дну јаме коју зову „Јама  код Св.Ане“. По нама су те 1941. године

бацали камење а 1942. године вапно (креч) како би се наша тијела што прије распала и тако сакрио злочин. Дуго година послије рата мјештани села Шушањ су на нас бацали угинулу стоку и остале угинуле животиње. У „нашој“ јами има нас двијеста осам жртава, а то је двијеста осам  немирних душа, које траже вјечни мир. Од нас двијеста осам жртава, нас деветнаест су дјеца до петнаест година старости. Седамдесет пет жтртава је до тридесет година старости. Од тридесет  до педесет година старости има их осамдесет пет. Наших најстаријих преко педесет година старости има двадесет девет.

Ми смо на свиреп начин убијени а нисмо нашли смирај душа  сахраном  у гробу, уз традиционалне наше православне и српске обичаје, што нас као поштени и добар народ припада. Па то је ваљда цивилизацијско наслеђе и ствар културе једног народа о којем  стално причају у држави Хрватској, сада чланици Европске уније.  Јер ако немамо гроба, нисмо ни умрли. Ако нисмо умрли нисмо ни живјели. Ако нисмо живјели, нисмо ни били рођени на простору Косиња.

Били смо заборављени од државе, наших комшија и наше родбине. Да ли од страха, кукавичлука или нечег другог (политике братства и јединства – Ђ.П.) нико нас није јавно спомињао и тражио да нас се извади и сахрани. Што је вријеме одмицало, некако је свима било нормално да вјечно останемо на дну те јаме. У разговорима наших комшија и родбине  би се често закључило: „Не треба те кости дирати сада, није вријеме, таква је сутуација, не ваља изазивати нове националне подјеле у ово вријеме, шта ће бити од нас, итд.?“.

Трачак наде  се појавио 17.05.1987. године. Тада су се око подне у нашу јаму спустиле двије особе у некој чудној опреми.[8]  Изненадили су се колико има наших костију али и камења и костију животиња, које су мјештани Шушња бацали по нама. Од тада више нико није долазио к нама. Очекивали смо да ће нас извадити због тог новог језера.  Од тог првог знака да ће нас извадити моја душа је почела излазити из јаме и обилазити Косињску долину. То радим сваке лијепе косињске ноћи, како би што боље видјела љепоте нашег краја. Често се примакнем и кућама, гдје све рЈеђе гори свијетло и гдје живи све мање народа. Када изађем из јаме, прво обиђем Млакву. Обично одем преко ријеке Лике до Пражића и Чајина брда, па преко Милеуснића и Варићака дођем до Штакића. Застанем код наше обновљене цркве Рођења Пресвете Богородице (у народу зване „Млада Неђеља“), па наставим даље до  Бобина Брда и бране Склопе. Преко Дулибе одлазим до цркве Св.Лука у Студенцима, па се преко Карауле спустим у Пољан и Забарје. Са посебном сијетом обиђем моју школу на Градини,  и остатке наше куће у Лемином долу у Кршу.  Када обиђем Крш, Јанче и Обљај, спустим се до Моста, до наше најстарије православне цркве Св. Никола, гдје сам крштена, Ту у близини  изнад нашег познатог

каменог косињског моста загрлим се са душом  Ђорђа Брујића, чији се посмртни остаци налазе у септичкој јами иза основне школе „Анж Франкопан“ у Горњем Косињу. Ђоко, како су га звали,  је  био пјесник и драга особа. Наше су душе сличне и волимо размјенити мисли. Нарочито сада када чујемо да ће се градити нова брана, и да постоји могућносст да нас изваде из јама и сахране у ново гробље на Кршу. О изградњи нове бране чујемо од преосталих мјештана Косиња,  који не желе да иду из својих кућа и стално рачунају колико ће новаца добити за своје имање. Појавили су се геометри који мјере земљу гдје ће бити језеро, а и неки радници што буше земљу (геолошко – истраживачки радови – Ђ.П.).  Ја и Ђоко од Моста одемо ријеком Ликом до Брода, гдје су нас 1941. усташе превеле преко бента на ријеци Лици. Сада је тај бент срушен а изнад њена се налази црвени жељезни мост за

пјешаке. Ту се често често нађемо са душама двојице америчких ваздухопловаца (US FORCE), који се налазе у неистраженој јами у Косињском Баковцу, још од 26.06.1944. године. Те двије добре душе пријатних младића   DWAYER FRANCIS из града  Вотербери (енг.Waterbury)  и  PETERSEN PAUL из града Хонолулу (енг. Honolulu), се надају да ће и њих пронаћи и вратити својим кућама у Сиједињене Америчке Државе.  Када завршимо дружење наших блиских душа изнад Брода (некадашњи висећи мост), Американци оду у своју јаму у Косињском Баковцу, Ђоко у јаму иза школе (некадашње „опћине“) а ја се вратим у јаму код Св.Ане. Међутим, морате упознати Ђорђа Брујића, а најбоље је да се он сам представи.

Ја сам БРУЈИЋ Дане ЂОРЂЕ, рођен 15.01.1923. у Оточцу, гдје ми је отац службовао као учитељ. Био сам студент на Правном факултету у Загребу.  Уз студирање бавио сам се пјесништвом. Пјесничку инспирацију сам тражио у конкретним драгим особама, општим људским добрима и личком завичају. Мом брату Срђану сам у новембру 1939. године, посветио ове стихове:

Упамптите једно се може,

Да лаж је заиста то,

Кад нетко тврдо каже,

Да данас је веће зло.[9]

Када је почео рат, вратио сам се својој кући у засеок Брујићи у Доњем Косињу.  Иако са комшијама Хрватима из Доњег Косиња нисам имамо никаквих проблема, ја сам међу првима ухапшен већ у априлу 1941. године. Било је то вријеме када су по наредби поглавника Анте Павелића хапшени угледни, умни и финасијски јаки и угледни Срби и Јевреји на цијелој територији НДХ. Ја сам био опасан јер сам проказан као члан СКОЈ-а, и као брат косињског комунисте Срђана Брујића.[10]  Руке су ми завезали жицом испред куће и тукли ме све до доласка у затвор 

у зграду некадашње „опћине“ у Горњем Косињу. Успут су се изругивали мом студирању и пјесништву, што указује да су ме посебно бирали за хапшење. У подруму зграде „опћине“  просторије су биле претворене у затвор. Просторије су се полагано пуниле са угледним Србима из Косиња. Сваки дан смо мучени и премлаћивани. Како би долазили нови затвореници, један дио старијих затвореника би негдје одвели и убили.  Једног дана сам видио да  једна жена у „опћину“  доноси жицу са ком смо били везивани. Ту жену су звали Бригица и имала је трговину у Горњем Косињу. [11]  Међу нас су долазили усташки сатник и доначелник (замјеник градоначелника) града  Загреба Томо Биљан и усташки таборник  из Горњег Косиња Јосица Фадљевић. Они су тражили  да усташе појачају мучење. Ништа нам није било боље ни када нас је обилазила Марија Фадљевић – Мицика, жена од Јосице Фадљевића.[12] Она је била немилосрдна и пожуривала је усташе да што прије заврше са нама, јер долазе нови „Власи“.   Знао сам да ћу бити убијен, и да ми нема помоћи. Једног дана сам од своје крви на зиду написао: „ЗБОГОМ МОЈА ЛИЈЕПА МЛАДОСТИ“. Тај напис је стајао на зиду све до ослобођења Косиња 1945.године, када је нова партизанска власт то прекречила. Бар да су то фотографисали? Мене су једног дана заклали и бацили у септичку јаму, која се налази иза садашње основне школе „Анж Франкопан“  у Горњем Косињу. У тој јами се налази још дванаест српских жртава из Доцине Драге, Градине и Крша.  Од петнаест до двадесет година старости и од двадесет до тридесет година старости има нас по четири, а од тридесет до четрдесет и од четрдесет до педесет година старости има нас по један. Преко педесет година старости има нас троје. Укупно нас има тринаест мученика, на које се већ преко седамдесет девет година салијевају фекалије из зграде основне школе и околних зграда. Иронично звучи али до 1991. године, та се основна школа звала „Братство и јединство“. Нико над нашу јаму дуго није

долазио до маја 1987. године , када су се појавили исти они спелеолози који су истраживали Јаму Св.Ана. Међутим, све је брзо пало у заборав све до данашњих дана, када се поново озбиљно прича о изградњи нове бране ХЕС Косињ.[13] Чули смо да смо у плану за истраживање и вађење из јама. Наше намучене душе из косињских јама су сваки дан немирније. Зато, све вас из надлежне власти Републике Хрватске, инвенститора Хрватску електропривреду, православне свештенике из Горњокарловачке епархије СПЦ ,  нашу родбину, комшије и цијелокупно становништво Косиња, молимо да омогућите истраживање свих јама на том подручју  и извадите наше посмртне остатке. Молимо вас да нас сахраните у складу са нашим православним обичајима а наше вјечно почивалиште обиљежите у складу са традицијом нашег српског народа .  Док ми жртве у јамама не будемо имали вјечни мир, нећете га имати ни ви живи, који вас је сваким даном све мање у Косињу.

Већи дио оних који су учинили злочин над нама је погинуо у рату или је одговарао пред судовима. Дио њих се извукао од одговорности, али су доживјели свој биолошки крај.  Ми не тражимо ничију одговорност, а нити извињење било кога. Не тражимо медијске сензације, манипулације и шпекулације о нама. Не желимо нове подјеле међу преосталим народом Косиња. Само желимо да у миру будемо извађени и сахрањени.

Поздрав од Милице и Ђорђа!    

„ЈАМЕ И ОСТАЛА ГУБИЛИШТА СРПСКОГ НАРОДА У КОСИЊУ НИСУ НИКАДА БИЛА ОБИЉЕЖЕНА ОДГОВАРАЈУЋИМ ОБИЉЕЖЈЕМ, А НИКАДА НИЈЕ НИ ОДАТА ОДГОВАРАЈУЋА ПОЧАСТ  СРПСКИМ ЖРТВАМА ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРЕ. ПОТОМЦИ ЖРТАВА СУ РАДИ БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА  И ОСТАЛИХ ОПРАВДАНИХ И НЕОПРАВДАНИХ РАЗЛОГА „МОРАЛИ ЗАБОРАВИТИ“ СВОЈЕ НАЈМИЛИЈЕ.

 

 

Има наде за жртве у јамама

На простору будућег акумулационог језера ХЕС Косињ налазе се двије до сада истражене и три неистражене јаме – гробнице. У близини самог језера се налази неколико неистражених јама – гробица у којима се налазе српске цивилне жртве и два припадника америчког ваздухопловства. Радна група потомака српских жртава из Косиња је својом активношћу од 2010. године обезбједила одлуку надлежног министарства Владе Републике Хрватске (од 17.03.2014.) да се тај простор истражи од стране спелеолога и форензичара. Инвенститор Хрватска електропривреда обавезала се да ће финансирати те истраживачке радове. Истраживање, ексхумација и сахрана жртава из јама – гробница су ушли у пројекат „Студије о утјецају на околиш ХЕС Косињ“, израђене 2016. године за потребе пројекта ХЕС Косињ. Биће потребно још много упорности и планског рада са надлежним органима републичке, локалне власти и инвенститором, да  се тај пројекат реализује. Очекујемо да ћемо тај тешки историјски изазовни задатак рјешити уз наш ентузијазам и подршку свих добронамјерних људи, нарочито са подручја Косиња.

Порука и поука потомцима и поштоваоцима жртава у јамама – гробницама на територији Републике Хрватске

Аутору није познато да је српским жртвама у јамама – гробницама на територији Републике Хрватске одржаван било какав обред или други облици почасти жртвама до 1990. године. Исто тако није познато да су надлежним органима власти подношени захтјеви за њихово истраживање и ексхумацију жртава. Мјеста страдања  нису обиљежена. Прошло је вријеме када смо за наше нечињење и заборав оптуживали партизане, комунисте, партијске комитете и братство и јединство, са којима смо правдали наше заблуде и кукавичлук.

Влада Републике Хрватске је 07.12.2012. године  доњела Закон о истраживању, уређењу и одржавању војних гробаља, гробаља Другог свјетског рата и послијератног раздобља („Народне новине“, број 143/12). На основу члана 18. тог Закона, могуће је покренути поступак за истраживање и ексхумацију жртава. Захтјев се подноси Министарству бранитеља, Савска цеста бр. 66, 10000 Загреб. Захтјев могу поднести појединци или удружења грађана.

Жртве у јамама-гробницама немају вјечни мир, све док се не изваде и сахране на достојанствени начин.

ЛИТЕРАТУРА:

• Д. Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. и 1991-?,  Музеј жртава геноцида, Београд, 2002,
• Група аутора, Котар Госпић и котар Перушић у народноослободилачком рату 1941-1945, Зборник 20, Карловац, 1989.
• Група аутора, Госпићки спомен зборник, Матица Хрватска, Госпић, 1995.

ФУСНОТЕ:

[1] МИХАИЛ ДОРОГУТИН, био је учитељ у Народним основним школама Млаква и Градина. У Косињ је дошао из Русије почетком двадесетих година двадесетог вијека, послије Октобарске револуције. Био је одличан и омиљен учитељ, иако је увијек имао проблема са српско-хрватским језиком. Дао је значајни допринос образовању дјеце у српским селима и посебно афирмисању школовања женске дјеце. Због руског поријекла народ га је звао „Рус“. Није позната његова судбина у Другом свјетском рату.
[2]  ДИКЛИЋ Раде МИЛАН – „ПОП МИШО“, рођен 01.11.1907. у Старом селу крај Оточца, Србин, православни свештеник у Косињу. Ухапшен у свом стану у Косињу 18.06.1941. године, од стране усташа  и одведен у логор Госпић, гдје је убијен и бачен у једну од јама на Велебиту.
[3] Неки свједоци и ријетки истраживачи ратних  догађаја у Косињу, у послијератном времену сматрали су тај говор Миле Будака као прекретницу у омасовљењу хрватског становништва у приступању усташком покрету и њиховом изненадном новонасталом определењу у решавању српског питања у Косињу убијањем, прогоном и прекрштавањем српског народа. Међутим, њима очито није био познато да је у Горњем Косињу полагана усташка заклетва још 26.12.1928.године. Значи дванаест дана прије званичног оснивања усташке организације од стране Анте Павелића  (07.01.1929.). Полагање „заклетве смрти“  је организовао тадашњи учитељ у Горњем Косињу ОРЕШКОВИЋ Паје МАТЕ, рођен 18.91.1904. у Широкој Кули. Заклетва је органзована у „највећој хрватској кући“ (гостиона) ,  код ФАДЉЕВИЋ МАРИЈЕ, зване Мицика. Текст заклетве је у фанатазираном трансу са сузама у очима читао учитељ Мате Орешковић (у току рата био помоћник – побочник Миле Будака за основне школе), а гласила је: „Заклињем се за самосталност Хрвтске, хрватске омладине, за вјерност један другоме до последње капи крви“. Заклетва је понављана три пута а речено је да ће се борити против Српских Самождера. Заклетву је положило осам католика Хрвата из Горњег Косиња, људи који ће касније створити јаку усташку организацију у Горњем Косињу до почетка Другог свјетског рата.
[4] У сриједу 06.08.1941. оружане снаге НДХ из Косиња, Перушића и Пазаришта су убили 286 мјештана села Млаква спаљивањем у кући и штагљу (сјенари) Јове Глумичића  у селу Вир (на Коси). То мјесто страдања се сада налази у дубинама Крушчичког језера, а посмртни остаци жртава се налазе у Спомен костурници у Млакви.
[5] БИЉАН Антуна ТОМО, рођен 13.06.1914. у Горњем Косињу. Био је усташки сатник и главни организатор злочина над српским народом Косиња у току 1941. године. Био је и замјеник градоначелника (доградоначелник) Загреба. На основу пресуде Окружног суда за Лику од 20.09.1946. број Ступ 41/46-10, пресуде Врховног суда Хрватске у Загребу од 09.10.1946, бр. К-2738/46-2, осуђен је на казну смрти стрељањем. Одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ, од 24.10.1946, број  16134/46, његова молба за помиловање је одбијена. Стрељан је у околини Госпића дана 27.10.1946. године у пет сати поподне. Нови храатски повјесничари стално фалсификују историју тог трагичног времена у Косињу па у Госпићком спомен зборнику, издавач Матица Хрватска, Госпић, 1995. тај организатор злочина геноцида над  српским становништвом Косиња у 1941. години, уписан је као хрватска цивилна жртва убијена од партизана. У Зборнику на стр. 163, под ред.бр. 8. евидентиран је као: БИЉАН ТОМА, Антуна, 31 г. службеник, цивил. Убили га партизани у Госпићу 1945.
[6] ФАДЉЕВИЋ Милана ЈОСИП, звани Јосица, био је злогласни усташки таборник у Горњем Косињу. Он  и његова жена Марија Фадљевић , звана Мицика, су били једни од организатора усташког покрета у Горњем Косињу још од 26.12.1928. године. У току 1941. и 1942. године,  Јосица је био организатор  и извршилац злочина геноцида над српским народом у Косињу. У организацији и мотивационој подршци извршења злочина посебан значај је имала његова жена Марија. Усташки таборник Фадљевић  Јосип  је убијен 12.07.1942. године  на Кршу у организованој засједи од стране партизана.  Тај злочинац је у Госпићком спомен зборнику уписан  као хрватска цивилна жртва – угоститељ, убијена од четника. У Зборнику на стр. 164, под ред.бр. 17. евидентиран је као: ФАДЉЕВИЋ ЈОСИП Милин 32 г, угоститељ, цивил. Убили га четници у Кршу код Косиња 1942.  
[7] ШПОЉАРИЋ Петра ПАВАО, звани „Пајкан“ је био познати усташки злочинац – кољач из Горњег Косиња, који је починио много свирепих злочина клањем над српским народом Косиња током 1941. и 1942. године. У Госпићком спомен зборнику на стр. 170, под ред.бр. 115. евидентиран је као: ШПОЉАРИЋ ПАВАО, Петров, 22 год., земљорадник, хрватски војник. Погинуо у борби са партизанима код Косиња 1942. год. 
[8] Због најаве градње нове ХЕ Косињ, чије би ново језеро потопило јаме-гробнице на подручју Горњег Косиња, СУБНОР (Савез удружења бораца народноослободилачког рата) Косињ је тражио од „Електропривреде“ из Ријеке и Загреба да се организује истраживање јама – гробница и вађење посмртних остатака жртава. Дана 17.05.1987. спелеолози из Загреба (др Срећко Божичевић) су у име Геолошког завода из Загреба извршили истраживање јаме Св. Ана, а касније направили скице и фотографије јама, те план вађења посмртних остатака.
[9] БРУЈИЋ Дане СРЂАН, предратни комуниста, познати партијско-политички радник и организатор антифашистичког народног устанка у Другом свјетском рату из Косиња.
[10] СКОЈ – Савез комунистичке омладине Југославије, омладински огранак Комунистичке партије Југославије од 1919. до 1948. године
[11] БИЉАН  БРИГИТА Мандина, 39 год., продавачица, цивил. Убили је партизани у Косињу 1943 год., Госпићки спомен зборник,Матица Хрватска, Госпић, стр. 163,  ред.бр. 7., 1995.
[12] ФАДЉЕВИЋ МАРИЈА – Мицика, жена усташког таборника Јосице Фадљевића, била је господарица живота и смрти у Косињу. Њихова гостионица је била центар окупљања локалне усташке организације. Посебно је частила пићем усташе који су највише убили Срба. Организовала је прибављање  колајни (медаља) за такве злочинце. Говорила им је да штеде муницију и да што више кољу. Стално подстицала усташе на убијање Срба и пљачку имовине, посебно злата и вредних предмета. Имала је огроман утицај на свог мужа и остале мјештане Горњег Косиња.  Са неколико кофера злата и осталих вредности отишла је усташким поштанским авионом из Горњег Косиња 14.09.1942.године. Виђена је послије завршетка рата у Загребу, гдје је говорила да има јаку политичку заштиту и да јој нико ништа не може. Иако су мјештани Косиња тражили да се ухапси и суди, никада није позвана на одговорност. Њена судбина није позната, и вјероватно је нормално живјела у Загребу до своје биолошке смрти.
[13]  ХЕС Косињ – Хидроенергетски сустав Косињ.