СРБИ ИЗ СМИЉАНА У ГОСПИЋУ ДО 1991. ГОДИНЕ

Ђоко Иванишевић

СРБИ ИЗ СМИЉАНА У ГОСПИЋУ ДО 1991. ГОДИНЕ

Смиљан је село у близини Госпића у којем су живјели Срби и Хрвати у подједнаком броју, све до 1941. године. Срба

данас тамо нема. Сви они су били везани за тај град као

административни и трговачки центар. Најближи српски заселак Смиљанско Поље, удаљен је један и по километар, а најудаљенији Божин Понор дванаест километара..

Све своје животне потребе и послове обављали су у Госпићу, нарочито Петком, када је био традиционални сајмени дан. Ту су продавали своје пољопривредне производе, стоку и дрва. Одлазили су запрежним колима, а многи пјешице  рано ујутро, а враћали се предвече. Пут је већином трајао до два сата у једном правцу. Дјеца из Смиљана похађали су средње школе у Госпићу, а послије завршетка средње школе, ишли су на даљње школовање, или су остајали радити у Госпићу и околним мјестима.

Срби из Смиљана су слабо насељавали Госпић, за разлику од Хрвата. Спорадични доласци су почели доста касно. Међу првима је Лемаић Тода са супругом изградила кућу на почетку Будачке улице у центру града.

Раних година 20.вијека жандармеријски наредник из Заблата Рајчевић Матеј – Матек  изградио је велику камену кућу на спрат у Смиљанској улици – Логориште.

Најмасовније насељавање  је почело по завршетку Другог свјетског рата 1945. године, и трајало је до  седамдесетих година. То насељавање се десило јер се народ није имао гдје вратити у своје село. Дио народа се доселио у Госпић због близине радног мјеста и лакшег школовања дјеце. Углавном су градили куће у дијелу града, који је ближи Смиљану. Многи су добили друштвене станове.

 

 

СПИСАК СТАНОВАЊА ПО УЛИЦАМА:

1.     Смиљанска улица (бивша улица Николе Тесле)

Сава Пејновић – Вава,

Богдан Пејновић – Вавин,

Ђуро Вранеш,

Миле Пејновић – Шпек,

Недјељка Пејновић Мандић – Шпекова,

Зорка Рајчевић Иванишевић – Милекова,

Катица Рајчевић Клеут – Милекова,

Милош Рајчевић – Милеков,

Боса Лемаић Басарић, Милан Пејновић – Таша,

Јелена Рајчевић – Јека,

Јованка Рајчевић Радојчић – Јекина.

2.      Пазаришка улица (бивша улица Владе Церина)

Никола Плећаш,

Јелена Пејновић – Јекица,

Бранко Пејновић – Јекичин,

Јово Лемајић,

Анка Пејновић,

Марко Милеуснић,

Љуба Вранеш,

Марија Вранеш,

Петар Милеуснић,

Никола Пејновић – Перканов и Милица рођ. Лемаић,

Лука Богић – Перкин,

Љуба Лемаић Ловрић – Марина.

3.      Будачка улица (бивша улица Марка Орешковића)

Милан Пејновић – Стрикан,

Никола Пејновић – Лукичин,

Милош Лемаић – Мила

Јово Пејновић и Смиља рођ. Пејновић,

4.      Трг – Стара плаца ( бивши Трг Николе Тесле)

Ђуро Вранеш,

Сава Вранеш,

Драго Лемаић,

Драго Лемаић – Дадан и Анка рођ. Пејновић,

Кока Лемаић Маљковић – Даданова.

5.      Јадранска – Прњаворска улица

Никола Пејновић – Ђусин и Милкица рођ. Пејновић,

Ђуро Пејновић – Ковач и Анкица рођ. Пејновић;

Анка Пејновић Шћепановић,

Петар Вранеш – Шоин,

Анка Пејновић Мандекић,

Петар Лемаић – Пекан,

Ђуро Рајчевић – Сићанов.

6.      Центар (бивша улица Маршала Тита и остале мање улице)

Илија Лемаић,

Милкица Лемаић Сердар,

Јово Пејновић – Тесла,

Сара Пејновић Стикић

Ђуро Катић,

Душанка Вранеш,

Анка Пејновић Иванишевић – Ташинке,

Никола Рајчевић – Ниџо,

Јово Лемаић – Крцо,

Марија Лемаић,

Јово Богић,

Јово Пејновић – Вулић,

Мићо Пејновић – Данилов.

7.      Бријони

Маца Лемаић,

Милан Вранеш,

Маша Вранеш Ерцеговић,

Мићо Пејновић – Машин,

Сава Рајчевић Петковић,

Борка Вранеш.

8.      Чардак

Бошко Петровић – Ђусин,

Миле Лемаић,

Никола Пејновић –Пеина,

Боса Пејновић.

9.      Билајска улица (бивша улица Шесте пролетерске дивизије)

Ђуро Рајчевић – Аникин,

Милка Лемаић Почуча,

Анкица Рајчевић Почуча,

Боја Милеуснић Кекић,

Миле Богић – Лукеж,

Миле Плећаш,

Пилип Пејновић – Пиља,

Маца Басарић Кекић,

Дане Пејновић – Вавин.

10.  Јасиковачка улица (бивша улица Наде Димић)

Милан Богић – Мишко и Анка рођ. Пејновић – Шпекова,

Милица Пејновић Станић – Шпекова,

Недељка Рајчевић Бобић – Милекова.

НАПОМЕНА: У овом списку, мјеста становања у малим улицама, су припојена већим улицама.

Године 1991. године поново је почело страдање српског народа. Опет се нашао на удару нове хрватске власти, која је наставила стару хрватску политику. Све српске куће у Госпићу,

током мјесеца септембра, су опљачкане, па спаљене или миниране. Наводни повод за уништење кућа и пљачкање

станова било је „посједовање оружја и радио-станица за садејство и сарадњу са ЈНА“. У уништеним кућама и опљачканим становима никада није пронађена ни једна радио станица и нелегално оружје. Срби су означени као непријатељи нове хрватске државе.

Такођер су опљачкани и одузети сви станови у којима су живјели Срби и породице војних лица. Исти станови су као друштвено власништво судски додијељени Хрватима, према новоустановљеним заслугама. Коришћење законске одредбе да се стан додјељује новом власнику, јер стари власник (протјерани) није у њему живио шест мјесеци, је лицемјерна и неморална.

У ствари, прави разлог је хрватска намјера за прогон и нестанак српског народа и његових идентитетских симбола са тог простора.

Током рата у Госпићу су убијени Смиљанчани:

–         Вранеш Душанка, медицинска сестра,

–         Вранеш Борка – пензионер, борац НОР-а,

–         Пејновић Мићо – Машин – службеник СУП-а.

Након 1991. године у Госпићу је живјело само неколико Срба из Смиљана ожењених или удатих за грађане хрватске националности.  Почетком ове године (2024) умро је Пејновић Бошко – Ђусин, посљедњи Србин из Смиљана у Госпићу. Данас у том граду живи неколико потомака из тих бракова који су се постепено „утопили“ у хрватску нацију.