Ти одлучи!

Ђорђе Пражић

Ти одлучи!

У топлој и мирној београдској октобарској вечери загледавајући излоге  продаваоница и занатских радњи, Јован се полако спуштао низ Балканску улицу. Том стрмом београдском улицом први пут је прошао почетком септембра 1966. године, када је у Београд дошао на школовање из свог личког села Дулибица. Тада је био скромно обучен младић са одличним оцјенама из госпићке гимназије, који је имао амбиције да студира на Грађевинском факултету. Стрмина Балканске улице га је увијек подсјећала на кланац испод његове куће у Лици, уз који се морало попети да би се дошло у његово село. Сада се Јован спуштао низ ту улицу тражећи ресторан „Тесла“, који се налази на дну те улице у Дому ратних војних инвалида на Савском тргу број 9.  Пријатељ са Бежанијске косе му је рекао да ће се ту одржати „Личко вече“, па је одлучио да сам оде на ту манифестацију. Иначе, како му је умрла супруга Мира  прије седам година, он није излазио  на веселије догађаје. Његова Мира волила је пјесму и плес, а у сваком би друштву подизала веселу атмосферу до усијања. Међутим, упознавши се са једним Личанином са Бежанијске косе, који је родом из села близу Дулибице, Јован се последњих година заинтересовао за рад „Удружења Госпићана“ и других личких удружења у Београду. Пратио је неке њихове манифестације а често је одлазио гледати боћање иза ресторана „Озеблин“ на Бежанијској коси. Није га занимао толико тај спорт, колико духовите опаске играча и присутних гледаоца. Примјетио је да се ту Личани и Далматинци увелико такмиче и надмећу, а боћање понекад траје до касно у вече. Јована је импресионирала та непресушна енергија народа, који је толико пропатио а у кратко вријеме се успио материјално и духовно опоравити. То га је чинило срећним и поносним што припада том народу. Тешко је могао објаснити свом некадашњем фенси београдском друштву зашто је одједном почео гледати боћање, слушати крајишке пјесме и проучавати историју Срба Крајишника. Јован је послом прошао цијели свијет, а сада се бар у мислима враћао у свој завичај. Њега су иначе само интересовали људи и њихов карактер, без обзира на њихово национално поријекло и социјални статус.

Ушавши у ресторан „Тесла“  одмах га је примјетила конобарица Рајка. Љубазна Рајка га је смјестила за сто гдје су већ сједила три човјека поријеклом  из Грачаца. Јован се брзо упознао са њима и наручио им пиће. Наздравивши новом друштву на другој страни сале за столом дијагонално од њиховог, примјетио је једну жену плавушу, која је сједила са још двије жене. Одмах је запазио да је испеглано и „пластифицирано“ лице плод рада неког врхунског хирурга  из ординације за естетску медицину. Нервирале су га такве жене јер су имале скоро исти израз лица у тузи и весељу. Међутим, у погледу ове жене било је нешто чудно и тајанствено. Када је конобарица Рајка поново навратила, Јован ју је питао да ли познаје ту плавушу?

–  Не знам је. Видим да је са нашом Милком из Коренице, а то ти је она са црном косом. Него подигни ти њу за плес па ћеш видјети ко је, рече Рајка и оде са тацном до следећег стола.

Музика је почела свирати пјесму „Због једне дивне црне жене“ а поглед тајанствене плавуше се сусрео са Јовановим, при чему се осјетила заједничка жеља за плесом. Јован је пришао њиховом столу и дискретно се нагнуо према њој и питао:

–  Да ли је дама за плес?

–  Са великим задовољством, рече она и подижући се са столице откри своју веома згодну фигуру за те године.

Одмах су се пронашли у плесним корацима а сам текст пјесме је Јовану био инспиративан.

Интересовало га је одакле је, јер по начину и стилу облачења одударала је од присутних Личанки које су исто биле сређене, али на некако други скромнији овдашњи начин.

–  Одакле сте ви госпођо, питао ју је Јован дискретно на ухо, припазивши да  не буде превише нападан?

Жена  се некако пренула, застала у плесу и мало одмакла од Јована, па изненада изусти:

–  Да ли сте ви господине Јован, матурант из госпићке гимназије 1966. године?

–  Да, ја сам тај, рече изненађено Јован, осјетивши да му кроз цијело тијело пролазе трнци а на ногама је једва стајао од изненађења.

Свим силама је у тренутку  покушавао да се сјети ко би могла бити тајанствена дама. Свакако је из Госпића и из Лике. Али ко је? Тај топли поглед из њених очију му је био познат, али он се губио у пудеру и шминки.  Већ му је било помало неприајтно што је није препознао. Али, како да је препозна када таквих „препарираних“ дама  у Београду има на хиљаде.

–  Ко сте ви госпођо, по вашем погледу би рекао да вас познајем?

–  Јао Боже не могу да вјерујем да сам те срела, рече она, при чему га је загрлила и главу му ставила на прса.

Јованов инжењерски мозак је радио анализе по свим познатим аналитичким критеријумима, али идентификација даме није била ни на видику.

–  Ма реци ми молим те ко си ти, да се и ја радујем, непријатно ми је што те не препознјем,  рече Јован.

–  Ја сам твоја невјерна Марија, ако се још сјећаш наше љубави из госпићке гимназије.

–  О Марија, како те се не би сјећао, али ја још увијек памтим лице оне Марије из 1966. године. Пошто је код тебе било „мајсторских“ интервенција, разумљиво је што те нисам препознао.  Да ли је ово могуће? Откуд ти овдје? Ја сам стварно у шоку.

Јован је такође приглио Марију и тако су на тренутак стајали док је музика и даље свирала а присутни плесали.

–  Шта си ме питао ко је она а сада је већ грлиш, рече са осмјехом Рајка у пролазу.

–  Донеси нам Рајка пиће за овај сто. Вечерас се чудо догодило у твом ресторану, рече Јован сједајући за Маријин сто упознајући се са Милком из Коренице и Миленом из Врховина, које су биле у Маријином друштву.

–  Цијели живот сам очекивала  да те сретнем и извинем ти се. Сам Бог ми је то вечерас подарио, рече Марија којој су очи биле пуне суза.

– Пусти Марија извињења и остале глупости. Од тада је прошло педесет и три године. Живот је протутњао. Кога више брига што се догодило у Госпићу 1966. године. Ма пусти то, него гдје ти живиш и откуд ти овдје у Београду?

– Могу ли те Јоване пољубити још једном, рече весело Марија и нагну се пољубивши га у лице. Одмах му и обриса остатке ружа за усне на лицу.

– Бриши то Марија да ме вечерас дјеца не избаце из куће, рече шеретски Јован.

–  Ја ти Јоване живим у Милану. Овдје сам први пут дошла прије три године и наступала у емисији „Никад није касно“. Ту су ме Милка и Милена пријавиле. Оне су моје пријатељице са фејсбука. Од тада је Београд мој други дом. Често долазим. Одушевљена сам са Београђанима, градом, храном и уопште цијелом атмосфером. Некако ми је дојадио тај гламур из Милана, па ми добро дође овдашња опуштајућа атмосфера. Вечерас смо случајно овдје дошле на инзистирање Милке. Просто, да видим и наш лички народ како се весели. Потајно сам се надала да ћу те негдје овдје срести, јер сам предпостављала да живиш у Београду. Очекивала сам да ћеш ме препознати на телевизији у тој забавној емисији.

–  Знам за ту емисију и повремено је погледам. Жика Јакшић је иначе мој комшија на Бежанијској коси. Можда би те препознао по гласу али по изгледу тешко, готово никако. Него нисмо ми овдје дошли да кукамо што је давно било, него да уживамо у „Личкој вечери“. Гдје си ти смјештена и до када си у Београду?

–  Ја сам изнајмила стан-апартман у насељу Белвил а сутра поподне имам авион за Милано.

–  Сутра ћу доћи по тебе око 11.00 сати у Белвил. Бићеш код мене кући на ручку, а послије подне те возим на аеродром. О томе нећу никакву дискусију, рече одлучно Јован.

–   У реду, рече Марија, не скривајући радост у очима.

Остатак вечери су провели у пјесми и плесу, при чему је Јован плесао и са Милком и Миленом. Атмосфера у ресторану „Тесла“ је била фантастична. Често би сви хорски пјевали пјесме – хитове из седамдесетих и осамдесетих, али би се некако Маријин предивни глас издвајао, што није остало незапажено у ближем окружењу. Око пола један послије поноћи на Милкин приједлог су кренули кући. У том тренутку у ресторану „Тесла“ весеље је било на врхунцу али ово је чак и за Јована био дуже остајање ван куће. Јован је позвао такси и одвезли су најпре Марију до насеља Белвил а послије Милку и Милену у Блок 45. Јована је у дневној соби сачекао син Ђорђе, који је био помало забринут. Након што му је Јован испричао што му се догодило и кога је срео, одлучили су да сутра направе један свечанији породични ручак и лијепо угосте Марију.

Јован је дошао по Марију у договорено вријеме. У повратку су Булеваром хероја са Кошара брзо стигли пред Јованову кућу на Бежанијској коси.

–  Ово је моја кућа. Видиш тамо станује Лепа Брена а тамо Жика Јакшић. Моја је улица Стојана Аралице, иначе познатог сликара личког поријекла, рођеног у Шкарама код Оточца. Не можеш од Лике и Личана побјећи нигдје, рече Јован отварајући капију и носећи Маријне ствари.

Марија се пријатно изненадила са изгледом Јованове куће. Годинама је у Италији слушала све најгоре о Србији и Србима. Наслушала се свакаквих прича о српском народу који „заслужено“ живи у биједи и простаклуку. Међутим, по опремљености и уредности Јованова кућа ништа није заостајала за кућама богаташа у Милану у које је одлазила.

У великој дневној соби сачекао их је Јованов син Ђорђе са супругом Милицом и дјецом Саром и Стефаном. Марија се поздравила са њима и гледајући прекрасни ентеријер дневне собе, одмах у ћошку је запазила гитару.

–  Ко свира гитару, упита Марија?

–  Ја помало свируцкам када се окупи добро друштво, одговори Ђорђе.

–  Ђорђе је одличан гитариста, а и добро пјева. Само је помало скроман. Ту је на мене, рече Јован.

–  Идемо ја и Марија у радну собу а нека нам наша Драгица (служавка) тамо донесе кафу и сок.

Уласком у радну собу Марија је запазила портрет Јованове жене Мире. Заиста је била прелијепа жена. На зидовима је било много слика мостова, од којих је препознала мост који је спајао острво Крк  са обалом.

–   Да, то је „Крчки мост“. Некада се звао „Титов мост“. Завршили смо га 1980.  године и ту сам

стекао сва потребна практична знања у градњи мостова. Био сам тада млади инжињер и пун елана.  Видиш овај мост овдје. То је мост на Бијелом Нилу у Судану. Он је последњи којег сам саградио. Срушили су га у грађанском  рату након три мјесеца од када смо га изградили . Зато не волим ратове. Што год ми градитељи мостова у миру изградимо, војници у рату одмах сруше. Још им ми оставимо отворе за експлозив и тако означимо гдје је мост најрањивији. Након Судана сам отишао у пензију и сада углавном читам о историји Лике. Видиш овдје имам књиге од госпићких професора Душана Дује Ђаковића и Миле Рајчевића. Овдје су ти књиге од наших личких историчара  доктора Николе Жутића и доктора Момчила Диклића. Има ту још доста аутора који се баве Ликом и нашим српским народом.  На овим другим полицама су књиге Зане Греја, Карл Маја, Марк Твена, Бранка Ћопића и Иве Андрића. Овај комплет старих „Ласо“ романа сам недавно нашао на бувљаку. Ако се сјећаш ја сам у младости уживао читајући те ауторе и гледајући вестерне у кинима „Јединство“ и Дом ЈНА у Госпићу. На овом највећем зиду су моје стручне књиге, као и књиге сина Ђорђа и његове жене Милице. Он је исто инжењер грађевине а Милица је архитекта. Имају своју успјешну фирму и овдје живе са мном.

–  Сјећам се  да си волио народну музику. Како се звала она пјесма на коју сте плесали у некаквој гостиони у твом селу, упита Марија?

–  Народњаке волим и данас. А тада смо у селу имали гостионицу „Код Драгана“ у нашој некадашњој школи. Мој комшија је имао грамофон на батерије и двије грамофонске плоче „Ужичко коло“ и „Ој ливадо, ој зелена“. Ту би се сви млади из нашег и околних села окупљали и играли коло а уз ову пјесму „Ој ливадо“ плесали са нашим цурама у ритму бећарца. А ти си читала руске класике, слушала џез и класичну музику. Успјешно си  пјевала забавну музику, колико се сјећам?

–  Моје читање књига је завршено у госпићкој гимназији а музику и даље пратим. Пјесма је била мој живот, али у тој сфери нисам постигла колико сам могла. То ми је и Жика Јакшић рекао после мог испадања у трећем кругу такмичења у емисији „Никад није касно“. Него да ја теби кажем оно што ме читав живот мучи и зашто сам срећна што сам те срела. Оног петка крајем јуна мјесеца 1966. године нисам дошла на састанак са тобом у ону сластичарну „код социјалног“ јер сам те ноћи побјегла из куће и отишла возом за Загреб.  У Загреб сам отишла са оним загребачким музичаром што је служио војску у Госпићу.  Родитељи ми то никада нису опростили. Они су били угледни људи у тадашњем Госпићу и након те бламаже одмах су се преселили у Делнице одакле је родом била мама а тата је био родом из Партизанске Дрежнице. Обоје су били инжењери шумарства, а тата је посебно као стручњак за ловство, учествовао у изградњи фазанерија у Лици. Ако се сјећаш ја сам тада учествовала на такмичењу пјевача аматера у Госпићу, који се мислим звао „Први пљесак 1966.“  или нешто слично.

–  Још увијек се сјећам да си са пјесмом Ане Штефок „Ти одлучи“ освојила друго мјесто. Цијела сала у Дому ЈНА је тада била на ногама и сви су очекивали да ћеш побједити, рече Јован.

–  То је била Анина пјесма са Опатијског фестивала 1966. Ја сам иначе хтјела пјевати пјесму

Љиљане Петровић „Нека то не буде у прољеће“ са истог фестивала. Међутим онај војни музичар Јоже из Дома ЈНА ме је наговорио да пјевам „Ти одлучи“, јер је бржа пјесма а и ја сам наводно сличила Ани. Они су ме пратили и са њима сам увјежбавала пјесму. Кроз то увјежбавање тај момак  музичар ми се полагано удварао. Ја сам била млада и наивна са жељом да постанем музичка звијезда. Родитељи су од мене одличне ученице очекивали да упишем медицину и постанем лијечница. Једног дана када сам се враћала са музичке пробе из Дома ЈНА срела сам те код Ђачког дома. Био си у некаквим цокљама и закрпаним панталонама. Нажалост нисам знала цијенити вредности у животу. Тада сам побјегла од поузданих  „личких цокаља“ а изабрала  неизвјесне „загребачке колеџице“. Тако је мој живот почео са бијегом од топлог  родитељског дома и од тебе искреног и поштеног момка. Углавном, сви су моји животни планови пропали. Али ја сам крива. Када сам бјежала, већ на жељезничкој станици у Перушићу сам схватила да сам погрешила, али повратка није било. Моја нова љубавно-музичка веза у Загребу је брзо пукла, а ја нисам успјела уписати факултет. Захвалјујући тетки зубарки успјела сам се запослити у зубној амбуланти у Далматинској улици у Загребу. Завршила сам неке курсеве и стекла практична знања из дјечије ортодонције, која је тада била у развоју на нашим просторима.  Уз свакодневно лично усавршавање  успјешно сам радила на у тој амбуланти. Вријеме је пролазило а ја сам понегдје наступала пјевајући, али без икаквог значајнијег напредка. У једној ситуацији, на једној приватној забави сам пред Аном Штефок пјевала „Ти одлучи“. Она ми је срдачно честитала на интерпретацији и била је пријатно изненађена. Била је то добра пјевачица и звали су је хрватска Едит Пјаф. Жао ми је што је тако несрећно завршила живот у биједи и сиромаштву. На једном конгресу зубара протетичара  1971. у хотелу „Експлонада“ сам пјевала у забавном дјелу вечери и ту сам упознала Луиђија зубара из Венеције. Италијански шарм, жеља за бољим животом и тадашње националистичко лудило у Загребу су ми помогли у одлуци да одем из Загреба и да радим код њега у Венецији. Убрзо смо се вјенчали.  Сви су га од миља звали Ђиђи. Био је добар човјек. Имао је два брака прије мене и четверо дјеце. Био је луд за мном. Умро је прије шест година. Нажалост нисмо имали дјеце, а његова дјеца мене и данас поштују и обожавају. Замисли, негдје у јесен 1972.  године на раскрсници испред наше ординације у Венецији неки камион је ударио аутобус. Погледам кроз прозор када видим аутобус из Госпића. Били су на матуралном путовању и ту их је ударио камион. Сишла сам ка њима да им помогнем. Видила сам професорице Марију Милковић и Радмилу Станић. Помогла сам неком момку којем су били избијени предњи зуби. Била сам потрешена и узбуђена што видим моје Госпићане на такав начин. Чула сам да су професорицу Радмилу Станић убили у Госпићу 1991. године. Страшно! У Милано смо се преселили 1980. године и отворили велику зубну ординацију која је успјешно радила. Ординацију сада води Ђиђијев син а ја му помало помажем. Стамбено и материјално сам одлично збринута, имам велико друштво, али некако душевно нисам испуњена. Заситила сам се господе из Милана и арија у миланској Скали. Недостаје ми обичан народ, којег сам овдје у Београду пронашла. То ти је укратко моја прича и молим те да ми опростиш, рече Марија, при чему се устала, загрлила и пољубила Јована.

–  Ма пусти праштање, то је давно било. Коме је то више битно? Видиш да је наша судбина везана за нашег научника Николу Теслу. Ми смо почели нашу везу пољубцем у шумици изнад Теслине куће у Смиљану. Било је то 7. септембра 1964. године, када смо на почетку трећег разреда гимназије са школом облазили његову родну кућу. Након педесет и пет година нашли смо се у ресторану „Тесла“. Чудно, али истинито.

–  Како се сјећаш датума, а кажеш да то није битно?

–  Ти знаш да сам ја заљубљеник у грађевинарство. Тог датума су Тито и румунски предсједник Георги Деж положили камен темељац за изградњу хидроелектране Ђердап. Замисли колико је кроз Ђердап протекло воде Дунава у тих наших педесет и пет изгубљених  година? Могао би ти то израчунати.

–  Немој молим те ништа рачунати. Све ми је јасно. И Вјетров Драга наша некадашња професорица математике у госпићкој гимназији је била импресионирана твојим знањем математике. Тебе је дизала у небеса а нас остале прогањала, рече Марија.

–  Ипак најбољи математичар у нашој генерацији био је Милош Почуча. Касније је

био професор математике и физике  у госпићкој гимназији. Нажалост, чуо сам да је умро. То сам сазнао од ових мојих „београдских“ Личана. Из те наше генерације матураната 1965/66. године  било је пуно успјешних стручњака у различитим областима. Изгубили смо и тебе као докторицу, али си остала најбоља пјевачица, рече са осмјехом Јован.

–  Дивим ти се како се свега сјећаш. Ја сам већину личности и догађаја заборавила, рече разочарано Марија.

–   За вријеме изградње моста на острву Крку, у Ријеци и Цриквеници сам сретао наше колеге из госпићке гимназије, па сам тако сазнао за успјехе многих. О теби нико ништа није знао. Мени је иначе знање математике било од велике помоћи на грађевинском факултету а и даље у свакодневном раду. Да градим мостове одлучио сам се још у дјетинству. Ја и мој отац Миле смо сваке године неколико дана косили неку нашу велику бару. Кроз средину те баре је протицао поток, тако да смо ми сваке године од буквића (букове облице промјера 10-15 центиметара) и грана правили импровизовани мост преко потока, како би преносили сјено у навиљцима. Као мали сам се зарекао да ћу учити за градитеља мостова и да ћу на том потоку направити мост. Тај

мост нисам направио, а и да сам га направио сигурно би га уништио неко од комшија, као и неке тамо остале дрвене прелазе које су моторком препилали деведесетих година. Пошто сам волио народну музику, навијао за Партизан и хтио радити у београдској „Мостоградњи“, логичан избор за студирање је био Београд. Тог петка на крају јуна 1966. године, чекао сам те сат времена у сластичарни. Раздужио сам се са Ђачким домом и поздравио са веома коректним особљем. Ту у сластичарни код власника Азбија, Албанца из Тетова, смо се стално налазили. Ја сам са кофером чекао и видно био потрешен због твог недоласка.  Када је чуо да одлазим из Госпића, пословично шкрти Азби ми није хтио ништа наплатити, већ ме је частио са још једном лимунадом.  До данас нисам знао разлог твог недоласка. То ме је дуго мучило, али када сам упознао моју Миру на то сам заборавио. Мислим да се прве љубави требају ускладиштити у складишта лијепих сјећања, и не треба им допустити да ти уништавају живот. Војску сам служио 1972. године на граници код прелаза  Козина у Словенији. Једном сам возио команданта граничног батаљона и чини ми се да сам те видио у неком аутомобилу близу граничног прелаза. Био сам се изгубио тако да ми је командант рекао да станем и смирим се. Нисам му рекао што ми се указало.

–  Вјероватно сам ја то била са Ђиђијем. Често смо туда пролазили. Боље да се нисмо срели у таквим околностима, премда ми би било драго да сам те видјела, рече Марија.

–  У Госпић сам ријетко долазио, углавном петком на пијацу када би долазио кући на годишњи одмор. Моја Мира је волила долазити у Госпић на плес или неку музику. Ишли смо и на ОКЕ у Дивосело. Када би год пролазио поред „социјалног“ сјетио би се мог неуспјешног чекања.

–  Баш ми је жао, али имали смо љепих тренутака. Сјећам се шетњи по Балиновцу и шетњи корзом од  Школе ученика у привреди (ШУП) до кина „Јединства“.

–  То су звали корзо „од кина до бензина“, јер је код ШУП-а била бензинска станица. Сјећаш ли се када смо се враћали са Балиновца и прошли неколико минута прије него ли је онај пијани возач ту код „социјалног“ камионом убио ону младу лијепу дјевојку Жељку Граховац. Након пар дана неки ученик је ножем убо у стомак професора  Ђорђа Борића. Та два догађаја су потресла цијели Госпић, па је и загребачка „Арена“ писала о томе, рече Јован гледајући тужним погледом.

–  Шта је било са твојом Дулибицом и твојим родитељима у рату? Мој отац је био Србин а мајка Хрватица. Тату  су провоцирали у Делницама, нарочито они којима је чинио услуге. Од болести и туге умро је 1993. године. А мама је умрла 2005. године. Ја сам тати скратила живот својим глупостима барем десет година. Како су твоји родитељи прошли?

–  Моја Дулибица је била неколико километара од линије раздвајања српских крајишких снага и хрватске војске. Често су око куће падале гранате. Тата је био стари партизан и то га није пуно бринуло.  Тата је осјећао што ће се десити па је већ у мају 1995. године направио од дасака два мртвачка сандука за себе и мајку Јеку. Није хтио нигдје одлазити из Дулибице, али није ни хтио имати судбину свога оца који је завршио живот у Мацолиној јами на Лешћу 1941. године. Одлучио је да замоли егзекутора да га по погубљењу убаци у мртвачки сандук. Када је кренуо хрватски напад у јутро 4. августа 1995. године моји су остали сами у Дулибици. Обукли су најбољу одјећу и чекали судњи час испред наше куће. Први су дошли неки домаћи  хрватски војници, који су покупили трактор, прикључке и остало и одњели.

–  Ово ти дида више неће трибати, рекао је један од њих и испалио рафал у ваздух.

Међутим ускоро је дошао неки хрватски официр са војницима, који су били из јединице из Ријеке.

–  Барба, не трибаш се бојат! Склони те мртвачке кашете. Све ће бити у реду. Под мојом си заштитом, рекао је тај официр и наредио војсци да нико не смије дирати у приватну имовину.

–  Слиједећег дана до мојих родитеља је дошао онај хрватски глумац Игор Гало са својом женом. Тако су мој отац и мајка су били спашени од ликвидације, као остала старчад по неким селима у Лици и Далмацији. Послије су дошли овдје код мене , али су се тешко адаптирали. Тек када се отац сјетио да је овдје приликом ослобођења Београда 1944. године убио неког Швабу на Бежанијској коси, све је било лакше. Стално је причао о јуришу 6. личке преко Теразија, Жељезничког моста и заузимању Бежанијске косе. Овдје су доживјели још једно бомбардовање 1999. године. НАТО је бомбардовао нашу трафо станицу која је неколико стотина метара од ове куће. Мој Миле је инзистирао да печеним јагњетом и пићем почастимо ракетну јединицу која је оборила „невидљиви“ Ф-117. Обарање тог авиона у Буђановцима дало му је снаге за живот. Достојанствено су са нама живјели и сада су са мојом Миром на Новом бежанијском гробљу.  Интересантно је да су ти мртвачки сандуци још у нашој кући у Дулибици. Они на неки начин чувају кућу. Због њих нико није улазио у кућу, а и мигранти је сада избјегавају. У све су куће провалили осим наше.

Разговору и темама не би било краја да снаја Милица није дошла да их позове на ручак. Марија је била изненађена изгледом сервираног стола а посебним укусом домаћих српских специјалитета. На крају ручка док су пробали баклаву, иначе Миличин специјалитет, Ђорђе рече Марији:

–  Све ми је познато о вама и мом оцу. То је баш симпатично. Ако не ништа, онда ће татин пријатељ ту са Бежанијске косе то вјероватно ставити у неку од његових личких прича на госпићком сајту. Међутим, видим мога тату срећног и да сте му посебно драги. Зато вас ја и моја Милица позивамо да овдје са нама дочекате нову 2020. годину. Овдје имамо посебне просторије за госте и можете код нас остати колико хоћете. Биће ту и сестра Вера са породицом. Она и њен муж Душан су кардиолози, и ако ко буде имао проблем са срцем имаће тренутну кардиолошку помоћ Да ли се слажеш тата?

Јован се нашао у чуду. Био је затечен реакцијом сина Ђорђа, па изусти:

–   Свакако, ево и ја те позивам Марија, могла би доћи!

–   Тада ћемо ви и ја нешто заједнички запјевати. Спремићу ја неку талијанску канцону, премда мој Јован највише слуша Бору Дрљачу и Бају Малог Книнџу,  рече  Ђорђе смијући се и алудирајући на Јованов изненадни повратак у „руралне завичајне вредности“ .

–   Ја морам прославити католички Божић са Ђиђијевом дјецом, а како ствари стоје, ако будем жива и здрава, ето мене овдје код вас за дочек нове године.

Остатак поподнева је прошао у препричавању важних и интересантних догађаја у Маријној и Јовановој породици.  Јован је одвезао Марију на београдски аеродром “Никола Тесла“ а авион за Милано је полетио у 18.45 сати одвезавши Марију срећну, задовољну и некако емотивно испуњену. Сутрадан се Јован нашао у ресторану „Ж“ на Бежанијској коси са својим пријатељем и комшијом из Лике. Све му је испричао, од пољубца изнад Теслине куће у Смиљану до невјероватно судбинског сусрета у ресторану „Тесла“ у Београду.

–  Ако Марија дође за Нову годину, биће то почетак нечег што је прекинуто 1966. године. У сваком

случају ову интересантну причу морам објавити на нашем госпићком сајту. То је прича о младеначкој љубави,  али и одсликава догађања у нашем завичају и вашим породицама у времену педесетак година. Љутио се ти или се не љутио, то ће бити доступно јавности. Какве турске серије? Ти си Јоване надмашио све заврзламе што сценаристи покушавају измислити у љубавним траумама, како би придобили гледаоце, рече одушевљено  Јованов пријатељ, испијајући последње капи експреса „код Жике“.

Када је Марија стигла у Милано сутрадан се одмах јавила Јовану. Њихови телефонски контакти били су свакодневни. Почетком децембра Јован ју је још једном подсјетио на позив за заједнички дочек нове 2020. године. Марија није дала конкретни одговор а Јован није више инзистирао око тога, јер није хтио да буде досадан. Таква ситуација је била до самог дочека. За дочек нове године у Јовановој кући се окупила цијела Јованова породица. Дошла је и Јованова ћерка Вера са својим мужем и двоје дјеце. Повремено би син Ђорђе убацивао неке алузије на Марију, али се Јован није пуно узбуђивао. Никакав стрес није могао надмашити стрес код првог највећег оптерећења теретом новоизграђеног моста. Јован је очврснуо у послу али и у емоцијама.

Весела празнична еуфорија  је била присутна на београдским трговима и улицама. Узаврела свечарска атмосфера је била у друштвима на београдским сплавовима, кафићима, ресторанима и кафанама, гдје су највеселији гости били наше младе комшије из Словеније, Хрватске, Босне, Македоније и Бугарске. Међу њима су се веселили Јапанци, Кинези, Турци и други. Београд је на посебан начин космополитски и гостољубив град у којем се сви могу забавити и добро провести. У Београду се свако осјећа слободним и добро дошлим.

На Бежанијској коси око Јованове куће је све било мирно. У хладној ноћи у даљини су се чуле петарде и остали пиротехнички ефекти, који су се појачавали све више што се казаљка на сату примицала поноћи. Десет минута прије поноћи зазвонило је улазно звоно у Јовановој кући. Јован је отворио врата и на капији угледао Марију, која је у тој ноћи изгледала нестварно лијепа за своје године.

–  Откуд ти сада? Што се ниси јавила да те дочекам на аеродрому? Како си нас пронашла, рече пријатно изненађен Јован.

–  Хтјела сам да вас изненадим а лако сам вас пронашла. Рекла сам таксисти: Вози ме до куће Лепе Брене, а ја ћу даље сама улицом личког сликара Стојана Аралице.

Јован је однио Маријне ствари у собу за госте, гдје је Марија оставиа бунду и мало поправила шминку. Када је ушла у дневну собу у Версаће љубичастој хаљини сви су били затечени њеном елеганцијом и изгледом. И пословично неповјерљива Јованова ћерка Вера је била затечена тим изненадним призором.  Посебно је била задовољна срећним изгледом свога оца Јована. Док се Марија са свима поздравила и поразговарала, нико није примјетио да је прошла поноћ. Одједном је на неком од телевизијских канала запјевала Вера Матовић пјесму „Ој ливадо, ој зелена“.

–  Ово је пјесма моје младости из мог села Дулибице, рече Јован и снажније зграби Марију  почевши плесати у ритму бећарца. Сви су са чудом гледали у Јована али нису могли сакрити одушевљење како су Марија и Јован складно плесали на ту мелодију. Ђорђе је појачао тон а на крају су сви аплаузом поздравили тај изненадни плес покрај трпезе у дневној соби.

–   Јао, шта ће бити са вама,  упита се Милица Јованова снаја гледајући у Јована и Марију?

–   Шта ће бити, биће, Ке сара сара ( лат. Che sara sara), рече Ђорђе и узевши гитару поче свирати ову познату италијанску пјесму.

Већ на прве акорде је Марија ушла у пјесму. Како је пјесма одмицала Марија је пуштала свој анђеоски глас. Њена боја гласа, савршена дикција и изговор талијанског су одушевили све у кући. Ђорђе је са чаробним звуком гитаре савршено пратио Марију . Овакав музички догађај без увјежбавања говорио је о Маријиним великим вокалним способностима, али и о Ђорђевој виртуозности у свирању гитаре. На ове звуке нису остали имуни ни Јованови унуци Стефан, Сара, Милош и Анастасија, који су на крај стола сурфовали по интернету и куцали поруке на мобилним телефонима.

–  Да ли је ова тета испалила нашег деку у прошлом веку, мангупски је упитао Верин син Милош?

–  Брате, зар мораш сваку своју фору да римујеш, одговори му сестра Анастазија, Верина ћерка која је посебно обожавала дједа Јована.

Завршивши пјесму Марија се наклонила Јовановој породици и захвалила Ђорђу на музичкој пратњи:

–  Хвала Ђорђе на овој дивној пратњи. Обожавам ову пјесму. Кажу ми да најбоље пјевам када сам опуштена у неком друштву. На позорници ме поједе трема и испадам несигурна. Можда зато нисам успјела у музичкој каријери.

–   Пјесмом сте нас освојили, било би добро да можда и дуже останете код нас, рече Вера, гледајући са осмјехом у оца Јована.

–  Ти одлучи! Рече Марија гледајући у збуњеног Јована.

–   Ако већ употребљавамо наслове пјесама у разговору ја сам исто за то, само бих додао: Ако се икада будемо растали нека то не буде у прољеће , а до прољећа је нешто више од два мјесеца, па се можеш предомислити. Него, ми смо сви заборавили да је прије двадесет минута стигла нова  година, рече Јован, па се свима обрати мало јачим гласом:

СРЕЋНА ВАМ НОВА 2020. ГОДИНА!