Здравко Војновић: Градски алијаши и комедијаши
Госпић је имао своје комедијаше, а њих сте могли препознати по веселој цики насмијане дјечице која су их радо дочекивала и испраћала. Ако би ишли редом ти чудни сватови обично би се у граду обрели петком кад је био и сајмени дан. Неки попут Николе Плазалице били су времењаци, његов долазак значио би готово сигурно кишу ма каква да је била суша. Ја се још сјећам Бабе Баре из Барлета, бабе Матије која је увјек имала 2-3 броја веће опанке и жалила се дас у јој `мало отисни`, Милоша из Вребца, Николе Зеленог, Ивана Матековог, Марка Пинтара.
У старачком дому бијаше врло интересантна екипа. Лакрдијаше су предводили: Миле Падела, Петрић, Драган Штрудлек, Ернест и једна дама обучена у бјелу робу која је само говорила “Пи-ока” – тако смо је прозвалии. Станујући на Чардаку – преко пута старачког дома, у празнична предвечерја слушао би хор састављен од солиста из поменуте екипе у стилу старог личког ојкана. Сад слушајући их овамо на Рајчевцу преко воде увиђам да су вјешто постигли добар баланс између доброг расположења, попијене ракијице и пјесме. Како је извршена подјела на гласове и партитуре не знам. Нетко је добро пратио доњу терцу и пјесма грије, плијени, поправља и моје расположење као ненадани добитак од некога од кога се никад не би надао.
Пјесму предводи Миле Падела, први тенор, стихови из само њему знане необјављене збирке: “Мала моја, кад га гурнем теби – три га вапа исчупача не би, и мој се шешир не зове шеширом већ шеширином, а ја бећарином.
Миле Падела
Колико знам, екипа је боравила у дому обично око ручка и ноћу. Дневни боравак био им је читави град. Миле је, рецимо, развио бизнис са цјепањем дрва. Драган Штрудлек би чучао наслоњен на стари хотел Лику, поред старог Албанца “Лове“ и рјетко би шта проговарао. Уживао је да дохвати неку неугашену одбачену ћику и повуче 4-5 димова до филтера. Некад је стално висио на једној крушки код дома “Партизана”. Са те крушке је, причао ми Сијукс, диктирао писмо брату у Косињ: „Драги брате! Овдје нема ништа ново, све по старом да знаш био сам у Шлапи (вјероватно је мислио рећи Папучи)“. Петрић је увјек носио мрежицу и журно грабио гробљанском све понављајући шта све мора да купи (да не заборави).
Миле није обожавао ни да спава у старачком јер се по његовој теорији излаже огромном ризику због жељезних кревета (плашио се да га не погоди гром) и обично би спавао на штали Милана Бана у Будачкој. Мало, мало па би се прочуло нешто о подвизима тих наших градских комедијаша. Миле кад се жениш …? било је моје питање сваки пут кад се сретнемо. „Брзо, сад на прољеће, ево јануар фебруар сјечањ вељача април и прољеће. Него, оћемо ли по ону Соку из Врепца (има краву, прасе и пршута од лањске године), рекла ми дати сланине, а оплела ми и чарапе. Онда би питао како иде рапорт, а Миле би почимао: „војник Груичић Дане Миле служи чета за везу, седмог батаљона дивизиона шесте личке пролетерске дивизије, црвене армије“, и ….несвјесно би поправљао окачено накиће и замишљено ордење по свом одбаченом ватрогасном шињелу, опасан официрским каишем са капом тањирачом и утегнут. Заузимао би озбиљан војнички став и поздрављао партизанским поздравом. Кад заврши посао са дрвима радије би појео тањир граха него узимао паре. Колико сам ти дужна Миле, упитала би домаћица, а Миле би рекао двеста динара црвенијех лепих пара, ал боље мама дај ти мени тањир гра. Зденко Шубарић ми је у шали спричао једну епизоду тамо на Маракани кад је газдарица рекла Мили да је вла, а Миле свечано одговорио “госпођо, извините али ја нисам влааа -само волим српски замашћени грааа”.
Можете замислити моје одушевљење када сам први пут угледао Цују из Метка? Омалена, густе просједе косе са рјечицом на предњим зубима. Обично би сјела на подножје неког пања или дрвета. Крај себе је имала увјек подобран штап ……веселих немирних очију и увјек некако насмијана, вјешто би сачекала да се окупи десетак слушалаца па почимала би своју монодрама……. Онако да не знаш јел озбиљно ил се шали:
“Јел, богати господине, оћеш ли ти питати своју жену да ми посуди црни кумбине да заведем Мићу Брицу, шта нећеш е какви су ови Личани крумпјераши “. Тад би нагло повисила тон “Паздррррр мањити Брозичани – а…… јел богати господине шта је прича муј Илија ….. ? , Јел казива како је јеба овцу на брду? Шта каже? Стави јој реп под каиш, а задње нуге у буце…… Лажу….. То је уна Мареша уна Сареша уна што виче ајблблблблблблблбл језичарка Зора. А шта још веле? Веле ли да Тарбук иде да ме жени са сватовима, веле ли да маше барјаком, да има бјелу кошуљу. Ту би узела малу паузу па запјевала: „пиздо муја жељна ли си курца кано јесен прољетнога сунца“.
Цуја
Понека скоцкана и са напирлитана и напудерисана госпићка госпођа која би до ових стихова пажљиво и са нескривеним симатијама и занимањем пратила Цуино излагање, одмах би поцрвенила и журним корацима ватала се окуке, да је не види нетко од познатих. Једна трговкиња из самопослуге умало се није разбила о фрижидер бјежећи да је не маркирају као слушаоца Цујиних сентенција и римованих пјесмица.
Сјећам се излази из Мерцедеса Кадета неки углађен господин сав зализан и у одјелу а Цуја га дочека “виде овога како ме гледа ма види му се по очима да би ме јеба. Јел богати господине воли ли чоек кад је узата, а руњава?“
Атракција је била да јој дамо рецимо 100 динара а она поједе читаву капулу. Негдје је добила велики страх од милиције и ако би само подвикнули “Милиција“, Цуја би о трену покупила штап и завежљаје и одмицала према Јасиковачкој. Причали су ми да тамо у центру Метка има један шупљи храст и да Цуја зна тамо да борави и спава.
На градском ногометном првенству пријавио сам чак екипу под називом “Мањити Брозичани “ и изгурали смо до трећег кола, хахахаха.
Касније сам једне прилике срео и Милоша из Врепца са црвеном капом попут кардинала, накићен са пршћењем на сваком прсту. Озбиљан, свјестан своје појаве и харизме почимао би веома дубиозну, исцрпну и шокантну анализу тадашње друштвене збиље. Нисам се смијао ономе што прича јер би почимао од краљева Давида и Саламона, већ једноставно лику и појави, а да кажем највише његовој озбиљности и посвећености и вјери у оно што прича.
Све ове ликове ја као и генерације Госпићана напросто смо обожавали. Прво, зато што су уносили неки нови оригинални хумор, омогућавали нам да чујемо ствари које сигуран сам нигдје на свјету не би могли чути, а друго зато што смо знали да ће се сљедећих десет дана причати о њиховим испадима и провалама па смо жељели да их ми први видимо и чујемо у оригиналу.
Данас смо затворени у имагинарним сазвјежђима интернета, туђим свјетовима, туђим атарима и сокацима, препуштени машти и својим сјећањима. Ништа више није сигурно. Радост нам пружају само рјетки сусрети кад препознамо некога од бивших комшија и другова. Моји суграђани по бјелом свјету вријеме мјере размаком између славља и сахрана. Ови комедијаши, ако их се сјећате, нека вам буду са моје стране једна мала весела потсјетница.
